U četvrtak, 24. aprila počinje final-four ABA lige, turnir na kome će regionalni šampionat po 13. put dobiti svog prvaka. Crvena zvezda učestvuje 6. put, svih prethodnih puta je ostajala kratkih rukava a do poslednjeg stepenika je stigla samo jednom i to prošle godine u Laktašima.

Ovoga puta, u polufinalu je čeka jugoslovenski el clasico, duel sa najvećim rivalom iz prošlih vremena, svojevremeno evropskom košarkaškom institucijom, zagrebačkom Cibonom. Iako je klub takve prošlosti, renomea i tradicije naprosto nepristojno potcenjivati, svakom, pa čak i površnom, poznavaocu košarkaških zbivanja na ovim prostorima je jasno da će se o imenu prvog finaliste pitati skoro pa isključivo momci u crveno-belom. Zato, nećemo sada o Dariju MVP Šariću, o tome kako Blass vrti pik ili o Siriščevićevim procentima za 3, svaki portal ili forum koji drži do sebe je potrošio dovoljno megabajta na te stvari. Ova dva kluba su u prošlosti odigrala veliki broj teških, presudnih, kvalitetnih mečeva i barem 3 antologijska. Gospodo, tu su, samo za vas.

Godina 84. rovovska borba kroz 22 prvenstvena kola i 2 finalne utakmice. Majstorica u Zagrebu, ulog ogroman. Naslov najboljeg u jednoj od najkvalitetnijih evropskih liga tog vremena, Kup Šampiona. I Dražen Petrović, najbolji igrač u zemlji, Evropi i amaterskom svetu. Košarkaški Mocart. Iz kasarne na Topčideru poručio da će potpisati za onaj klub koji osvoji titulu. Cibona u laganom vođstvu do poslednjih 60 sekundi kada nepogrešivi Nikolić „pogađa poludistancu“ (vokabularom ovovremenskih komentatora) i prevodi prednost na stranu Zvezde. Poslednji napad, dug, pozicioni, na 6 sekundi do kraja Mihovil Nakić igra leđima na niskom postu sa Jankovićem, Guza pada u pokušaju da iznudi ofanzivni faul (danas bi se to verovatno i sviralo, tada ne), Nakić van balansa šutira nemogući levi poluhorog (po sopstvenom priznanju tako nešto nije nikad probao ni na treningu) i lopta prolazi kroz obruč. Očajnički šut Steve Karadžića sa pola terena završava na obruču. Trenuci koji su odredili budućnost dva kluba pa možda i samog Karadžića.
Ako baš želite da se zamerite nekom košarkaški pismenom zagrebačkom gosponu sa Ilice ili Jelačić placa pomenite mu Baneta Prelevića. Elem, godina je 87. Cibona je krunisani vladar starog kontinenta sa zastrašujućim skorom u regularnom delu 22-0. Dražen je neprikosnoveni Bog evropske košarke. Brat mu Aco, Čutura, Knego, Nakić, Cvjetičanin, Ušić, Arapović, Vukićević, Pavličević, Razić i Bečić zajedno sa njim predstavljaju najgoru noćnu moru za svakog protivnika. Branislav Prelević je 21-godišnji anonimni bek Cvrvene zvezde sa kojim kilogramom viška i istvudovskom bradom iz Dolar trilogije. Svi akteri polufinalne drame su tu, poprište je zagrebački Dom sportova, na programu je odlučujući meč za finale plej-ofa. Vlade Đurović, brkati lisac koji je već jednom prevario Novosela uzevši mu titulu ispred nosa sa Zadrom, vuče hazarderski potez i mladom Banetu daje carte blanche u utakmici sezone. Glupo je reći da je ovaj to poverenje opravdao. 32 poena od kojih 2 ključna u poslednjih 50 sekundi odzvanjaju dovoljno jasno. Dražen je ubacio svojih 40, uzalud. U finalu je čekao Partizan, a pre početka serije obe tribine prepunog Pionira su zajedno skandirale „Titula Beogradu“. Iz današnje perspektive deluje kao jeftina, patetična fora.
Konačno, ne tako davna prošlost, 98. godina prvo Zvezdino učešće u Evroligi i prva evroligašaka pobeda, pogađate...na istom tom parketu, pod istim tim obručima u istoj hali samo promenjenog imena u čast tragično nastradalog Velikana. Slučajnost? Slike idu jedna za drugom, blistavi Rakočević, Grgat na liniji bacanja, Zvezdin čovek za velike mečeve Zlatko Bolić u produžetku i na koncu legendarni odlazak Joce Antonića sa poprišta obračuna kao u vestern klasicima.

Dakle, još jednom, danas Zvezda kreće po Evroligu, po svoju prvu jadransku krunu. Na tom putu stoji Cibona. Verujete li u slučajnosti?