Evo pročitao sam opet svoj (podulji) post, pa se bojim da sam ostavio dojam da pljujem baš po svima i svemu u NCAA i sveučilištima. Ipak, ovo o čemu sam ja govorio je ipak slučaj sa footballom i košarkom, dakle sportovima koji su najpraćeniji od medija, sponzora, miliona navijača... u kojima se dakle vrti velika lova, i u kojima sportski uspjeh ima ogromne financijske, a i one "nemjerljive" (popularnost, privlačenje novih studenata, marketing) dobitke. No u ostalim "amAterskijim" sportovima, u kojima na kraju college karijere ne stoje velike profesionalne lige, ima puno puno više integriteta. Studentima veslači(ca)ma, atletičari(ka)ma, plivači(ca)ma, vaterpolistima, odbojkaši(ca)ma... itd. svaka čast. Za njih zaista nema nekih privilegija nad ostalim studentima, barem po mom iskustvu. Osim što možda više izostaju s predavanja kad su na gostovanjima... ali dobro, nećemo bit picajzle.

Da probam da odgovorim na poenovo pitanje, makar donekle.
Da bi se dobila sportska stipendija uopste nije neophodno imati vanzemaljske rezultate ili uopste biti na nekim top listama. Verujem da bi mnogi od studenata nasih uverziteta koji se bave sportom (ali ne samo rekreativno) imali solidne sanse jer univerziteta koji daju takve stipendije u USA ima mnogo i nisu svi extra klasa. Bavljenje sportom je u USA stvar ponosa, prestiza itd i pare se daju naveliko cak i ako je jasno da nekih velikih rezultata nece biti. Druga stvar je da je potrebno poloziti par testova, koji nisu teski ali su za nase studente nestandardni jer sadrze veliki broj pitanja na koje treba odgovoriti za kratko vreme. To su mahom pitanja gde zaokruzujes ponudjeni odgovor, sto je lako ali je problem sto ih ima mnogo i treba brzo misliti. To se mnogo razlikuje od onoga sto postoji npr. na Beogradskom Univerzitetu, gde su ispiti mahom 4-casovni sa 4-5 obimnih problema koji zahtevaju ne toliko brzo razmisljanje koliko duboko i siroko znanje i sposobnost da se stvari povezuju. Dakle, iako testovi nisu nista posebno, potrebno je visemesecno spremanje za njih da bi moglo da se racuna na uspeh i to ne toliko spremanje u smislu ucenja novih stvari koliko privikavanje na potpuno drugaciji kriterijum i nacin testiranja.

Ne znam za Ljubljanu, Zagreb i ostale gradove bivse SFRJ ali znam da je skoro otvorena agencija u Beogradu koja se bavi pomaganjem studentima da nadju pravi univerzitet, polazu testove i apliciraju za stipendiju.
Cela ta varijanta je, bar po mom misljenju, jako dobra za ljude sa tih prostora jer je odlazak i zivot u USA velika skola i covek svasta nauci. Jedini problem je sto velika vecina ljudi sa prostora bivse Yu ima jako pogresnu sliku o USA i onda imaju velikih problema kada se tamo i nadju.

Iz svega ovoga iscrpno napisanoga na gornju temu od gospode kojima je poznata situacija na sveučilištima u USA, ja mogu razumijeti da je za one mlade košarkaše, kojima je prioritet fakultetska diploma iza koje stoji odgovarajuće znanje, korisno putem košarke upisati se na određeno sveučilište u USA.
Mislim da većinu mladih ljudi to najviše zanima.
Kad se završi faks i stekne diploma, s 22 godine, još uvijek ima prilika za napredovat i napraviti nešto više u košarci. Za to ima primjera koliko hoćeš.
Mnogi griješe kad govoreći o mladim sportašima stalno govore o tome da treba rano postati igrač, ime, zvijezda. To nije točno! Koliko je bilo zvijezda u konkurencijama od 15, 18, 20, 22 godine, pa da ništa veliko nisu postigli. Netko fizički i umno sazri prije netko ranije. Netko se napr. fizički do kraja razvije tek s 24-25 godina. Mladi igrači, dakle, ne smiju robovati dobnoj granici koju im se vrlo često postavlja da bi postigli pravi rezultat. Ako se dobro, uporno i pravilno radi rezultat će doći prije ili kasnije.

Evo, malo sam gledao na Eurobasketu podatke o stranim igračima u USA. Iz njih bi prizašlo da je prošle sezone na USA sveučilištima studiralo ukupno oko 1.700 košarkaša iz ostatka svijeta (izvan USA), od čega 30-tak iz Hrvatske, 20 iz BiH, 13 iz SLO, 80-tak iz SiCG, 12 iz RUS.

Filip Tončinić iz Triglava (84, 210 - C) ide studirat u SAD

Iako se većina neće složiti mislim da kvaliteta NCAA košarke nije toliko opala koliko svi pričaju. Sigurno bi predstojeće sezone kvaliteta bila veća da onih 10-tak srednjoškolaca nije otišlo direktno u NBA, ali ipak se u NCAA igra dobra košarka. Uvjek mi je veće zadovoljstvo pogledat final 4 NCAA nego Eurolige. Razlika u pristupu košarci u americi i europi je omogućila da euro ekipe pobjeđuju ncaa ekipe. Danas koledži nemaju toliko kvalitetnih igrača (mislim jedna ekipa) da se suprostave prosječnom euro timu koji rotira 10-tak igrača nasuprot njima koji imaju možda 1 ili 2 dobra igrača i nekoliko solidnih.
Ipak npr. Duke od prije 2-3 godine( Jay Williams, Dunleavy jr., Boozer itd.) bi razbio bilo koju europsku ekipu pa možda i neki slabiji NBA tim.

Još sam zaboravio dodat da bi HKS mogao da se raspita o igračima hrvatskog podrijetla koji igraju u ncaa i njihovoj zainteresiranosti za repreznetaciju. Ako mogu igrati igrači s kosova i iz klubova s dna hr lige zašto ne bi onda i npr. Nick Horvath s Dukea, bivši HS all american. Onako nam fali jedna dobra 4.

To je bas preterano. Oni su odlicni igraci ali NBA je ipak nesto drugo i oni u vreme kada su igrali na Duke nisu bili ovakvi igraci kakvi su sad. Bolje bi prosli ako bi se igralo po FIBA pravilima ali ni tada ne bi mogli da se nose sa bilo kojim NBA timom.

p.s. - Dodatno, mentalni sklop Jay Williamsa ocigledno nije bio na bas visokom nivou cim je uradio ono sto je uradio... Treba da stvarno budes neizivljeni klinac da se slupas na motociklu i to kada ti ugovor striktno zabranjuje voznju istog. I to u rookie sezoni.