Dokle go se sport ne očisti od nesposobni i korupciji skloni ljudi u upravami klubova neće ništa ić naprid. Privreda jednostavno u tin ljudin vidi uzaludno i nekontrolirano trošenje sponzorirani šoldi. Tu nije nikaka povirenja od strane poduzetnika.
Za promine na toj razini uprave tribadu složit niku vrst poslovna plana vezanog za interes svoji sponzora i privlačenja pratitelja njiova kluba. Mi igramo polufinalnu serju a dvorana u Zadru prazna. Pa toj znak poduzetništvu da tu nima kritične mase koju interesira košarka i kojab mogla vidit šta odrejeni poduzetnik nudi na tržištu. Recmo uprava KK Zadra bi tribala ustanovit di su nestali ljudi kojis pratki košarku i kako ji vrnit nazad. A oni se bavu samima sobon i još produbjuju nepovirenje potezin ka dovođenje Ridla. Kod Cibone preslikana situacja. Split je tu u marketingu još najjači štab tribala potvrdit i puna dvorana u trećoj utakmici.
Šta se tiče zakona o sportu po kojen bi poduzetništvu porezno bili priznati troškovi uloženi para u sport, i tu se u biti država odriče dila sredstava koje mora namaknit nekako drugačje. Daklen i ode se vrtimo u krug.
Sport u društvu mora bi pripoznat ka ulaganje koje se na ovi i oni način triba društvu vrnit nazad. Tipa smanjenje malolitničke delikvencije, pobojšanje zdravstvenog statusa mladi, međunarodna afirmacja države kroz sport, omogućavanje da hrvatski građani kroz sportske ugovore u ino državan u biti budu izvozni proizvod itd., itd. U ten segmentu društvo mora zbrojit dobrobiti ulaganja u sport.
Naravski da naše političare ni uopće briga šta će bi za deset godin. Njiov je moto uzmi danas jer sutra ko zna ko će bi u pozicji uzimat.
