ŠTA CRVENOJ ZVEZDI NEDOSTAJE DA BUDE EVROPSKA (1)
Od Kiće i Praje nikako da svane Još od sredine sedamdesetih kada je Partizan angažovao slavni duet, crveno-beli ih bezuspešno jure Ostale su titule 1993. i 1994... Ostala je i ona 1998... To se pamti... Oni slabije memorije, pamte samo "utešne nagrade" koje su stizale na Mali Kalemegdan. Dva nacionalna Kupa... Svaka čast. Ali je to nedovoljno za Crvenu zvezdu. Ime i renome traže više. Traže titulu. I Evroligu.
|
Šta, dakle, crveno-belima nedostaje da stvarno budu "Evropska Zvezda", zašto to još nisu postali, da li će i kada postati? Koren problema kluba sa Malog Kalemegdana, koji je do pre par nedelja imao i najviše titula na ovim prostorima (sada Zvezda i Partizan imaju po 13), datira iz sredine sedamdesetih, kada je najveći rival angažovao Dragana Kićanovića i Dražena Dalipagića i od tada praktično vlada ovim prostorima. Od tih godina traju pokušaji da se stigne do samog vrha i tu ostane, da se ostvari kontinuitet. Do danas se na Kališu promenilo mnogo uprava, bilo je nekoliko bljesaka, poput već pomenutih 1993. (posle 21 godine), 1994. i 1998, ali su se sistemi kasnije rušili... Aktuelna uprava crveno-belih stigla je, čini se, najbliže tom cilju, ali je i ove sezone najvredniji trofej izmakao. Nedostajao je završni korak, pokazalo se dug sedam milja... U oktobru 2001. posrnulog giganta preuzelo je novo rukovodstvo, na čelu sa predsednikom Upravnog odbora Živoradom Anđelkovićem. Zatekli su pustoš, samo jednog igrača pod ugovorom (Milko Bjelica), klub bez i jedne mlađe selekcije, sa milionskim dugovima, urušene infrastrukture... Ušli su u posao, nisu bili košarkaški potkovani, ali su bili spremni da nešto nauče i urade. Tada je Anđelković i predstavio petogodišnji projekat "Evropska Zvezda", sa jasnim ciljem da u tom roku crveno-beli postanu šampioni i obezbede plasman u Evroligu. Formirano je i nekoliko savetodavnih tela: biznis, sportski i medija pul. Poziv da se priključe sportskom pulu dobili su svi zvezdaši koji su želeli da pomognu, kao i bivši asovi Dragan Kapičić, Dragiša Vučinić, Nebojša Ilić, Srđan Dabić, Mirko Pavlović, Zoran Jovanović, koji su i prisustvovali sastancima i iznosili konstruktivne predloge. Jedino je Zoran Slavnić odbio poziv... Na klupi je bio Zoran Krečković, posle nekoliko nedelja za tim menadžera postavljen jedan od najboljih Zvezdinih igrača poslednjih par decenija Aleksandar Trifunović. Krečkovića je sredinom decembra zamenio Miroslav Muta Nikolić. Iako je tim bio skromnog kvaliteta, daleko ispod nivoa i ambicija Zvezde, pristalice crveno-belih su prepoznale ambiciju i pozitivnu energiju i dvorana je, iako je Zvezda grcala na parketu, maltene na svakom meču bila prepuna. Konačno je postojao cilj, navijači su to čekali, a kada je u februaru 2002. angažovan jedan od najperspektivnijih igrača Evrope Luka Bogdanović, svi su znali da idu bolji dani. Crveno-beli su na kraju bili sedmi,nisu imali kvalitet za više, ostali su bez plasmana u Evropu, pa je odlučeno da se pristupi Jadranskoj ligi. Nikolića je na mestu šefa struke zamenio Trifunović koji je izvršio renoviranje tima zatečenog godinu ranije u oktobru. Ostali su Tica, Aleksić, Koprivica, Dozet i Bjelica, stigli Jeretin, Bolić, Radović, Pavićević i Šilobad. U julu je za sportskog direktora promovisan Zmagoslav Sagadin, koji je doveo Amerikance Pena i Vašingtona. U sezoni 2002-03, crveno-beli su stigli do polufinala na tri fronta, u plej-ofu, Kupu i na fajnal-foru Jadranske lige u Ljubljani, ostvaren je i plasman u ULEB Kup sa treće pozicije u prvenstvu. - Instant uspeh nas ne zanima, naš cilj je sistematska sanacija kluba - objasnili su tada čelnici Zvezde, koji su zatim bili i prvi sportski kolektiv kod nas koji je javno izneo klupski budžet za narednu sezonu. |
Zmagovi promašaji
Prava je stvar što se uprava nikad nije mešala u rad stručnog štaba, ali je utisak da je Sagadin imao prevelika ovlašćenja. Slovenac potrošio mnogo novca
Po završetku sezone 2002-2003 prvi trener Crvene zvezde postao je Zmago Sagadin. Funkciju mu je "ustupio" Aleksandar Trifunović, koji je postao pomoćnik. Najbolji potez u "Zmagovoj eri" bio je vraćanje Igora Rakočevića u klub i dovođenje Obine Ekeziea, a potpuni promašaj slovenačkog trenera angažovanje Amerikanaca Redžija Frimena i Majkla Kempbela, koji su brže otišli nego što su došli.
Trud je te godine dao i prvi rezultat. Zvezda je u Novom Sadu stigla do trofeja nacionalnog Kupa. Posle toga su i apetiti navijača porasli, tim je u našoj ligi pobeđivao sve redom, Rakočević je blistao, pa su mnogi već govorili o crveno-belima kao o glavnim kandidatima za titulu. Onda se dogodio incident na drugom poufinalnom meču plej-ofa u Vršcu. Hemofarm je imao prednost 1:0 iz Beograda, posle brutalne intervencije policije na tribini gde su bile "delije" uprava je na čelu sa predsednikom Živoradom Anđelkovićem reagovala emotivno, sa ljudske strane razumljivo ali shodno pravilniku saveza neracionalno, i odlučila da Zvezda ne nastavi utakmicu. Titula je ponovo ostala daleko. Svesno žrtvovana šansa da se eventualno savlada Hemofarm a onda i uđe u borbu za trofej bila je, kasnije se ispostavilo, velika greška. Ipak, pitanje je da li bi crveno-beli mogli da pariraju šampionu iz Humske...
Svakako da je prava stvar što se, za razliku od većine naših klubova, uprava Zvezde nikad nije mešala u rad stručnog štaba. Pošteno su objasnili da se bave menadžmentom a košarku ostavljaju stručnjacima koji su zato i angažovali, ali je utisak da je Sagadin ipak imao prevelika ovlašćenja. Košarkaška čaršija se tog leta čudila "Zmagovim draftovima" na Kališu, na probu je stizalo na desetine igrača. Slovenački trener se u Zvezdi pakleno ispromašivao sa pojačanjima, potrošio je mnogo novca a njegov sistem rada nije bio finansijski prihvatljiv ni za mnogo bogatije klubove. Pokušavao je da spreči greške dovođenjem velikog broja igrača i formiranjem obimne selekcije, koja je koštala zaista mnogo.
Lista Zmagovih zabluda, odnosno igrača koji su pružili mnogo manje od očekivanog a onda i dobili ispisnicu je podugačka, na njoj su Miloš Mirković, Raško Katić, Tajron Vašington, Norman Ričardson, Redži Frimen, Majkl Kempbel, Zlatko Savović... Treba pomenuti i da gorostasnog Slavka Vraneša nije iskoristio na pravi način, da je Aleksej Nešović odlično zamenio povređenog Gorana Jeretina na Kupu u Novom Sadu ali kasnije nije dobio šansu.
Iz tolike baze, što je i logično, neko je morao da iskoči i nametne se kao pogodak, pa se može reći da je Sagadin lansirao Vuka Radivojevića i Čedomira Vitkovca. Slovenac je cenio samo radnike, nikako majstore basketare, pa je Zvezda sa njim na klupi više igrala "na fizikalije" nego atraktivno. Tu mu se ne može mnogo prigovarati jer, nažalost, od lepote u modernoj košarci više nema vajde...
U četvrtoj godini projekta "Evropska Zvezda", odnosno sezoni 2004-05, kao zadatak bilo je zapisano - plasman u Evroligu preko našeg prvenstva ili ULEB kupa. Trener je i dalje bio Sagadin, a ključni momenat dogodio se već u prelaznom roku. Zmagovo pojačanje za "velika dela" bio je Amerikanac Endrju Vizneski (?!), dok je najveći rival Partizan potpisao Dejana Milojevića i Predraga Šuputa. Vizneski je bio solidan, ali daleko od lidera, koga odlaskom Rakočevića više nije bilo. Takmičenje u ULEB kupu, kao i prethodne sezone, završeno je u grupi. Sagadin je dobio otkaz posle nokauta u derbiju, a šef struke ponovo je postao Aleksandar Trifunović.
PODVIG U NOVOM SADU
Posle titule 1998, na Mali Kalemegdan je najzad u sezoni 2003-2004 osvojen trofej - Kup Radivoja Koraća.
Crveno-beli su u Novom Sadu u tri neverovatna meča, tri produžetka i tri horor završnice savladali Partizan, Vojvodinu i FMP. Milan Dozet i Igor Rakočević bili su povređeni i finale su gledali sa klupe, ali su Vuk Radivojević, Čedomir Vitkovac i ostali stvarno ostavili srce na terenu. Taj finalni turnir nacionalnog Kupa sigurno će ostati u istoriji kao najneizvesniji i najdramatičniji.