Dnevnik jednog Zvezdasa
Danas je derbi. Treci ove sezone posle dva u Aba ligi. Uspeli smo nekako da skupimo jadnih 8 pobeda. Pretposlednje mesto i sezona za zaborav. Iako smo prvi derbi izgubili 30 razlike, drugi je dao nadu da nesto moze da se popravi. Naravno, kao i pred svaki derbi ubedjen sam u pobedu. Oni su domacini, pa smisljam nacin kako da se umuvam u Pionir na b ulaz. Kako se blizi vreme utakmice shvatam da niko od mojih nece da ide i iz tog razloga ostajem kod kuce naostren i spreman. Nekoliko minuta pred pocetak utakmice, ulazi drugar sa grickalicama i pivom. Sve je bilo pripremljeno za podbacivanje. Tada, u tom trenutku, nisam bio svestan sta ce se desiti tih nepunih dva sata. Prva cetvrtina je prosla nekako, +6 za njih, nije strasno, mozemo to da nadoknadimo ako se trgnemo. Tokom druge, bilo je jasno sta sledi i sta ce se desiti. To je bila prava slika i prilika moje Zvezde. Na poluvremenu nikako nisam mogao da se osvetim od slike koja je bila na ekranu 62:31. Nisam znao dokle ovo ide, koliko jos moze, kada ce vise doci prokleti kraj svega. Celo drugo poluvreme proveo sam duboko zamisljen. Sta vise treba da se desi da sva ova bagra ode? Da li ima jos nekoga ko ce dobrovoljno doci da nas pokrade jos malo? Da li ce se stvarno moja Zvezda i skroz raspasti? Nisam znao koga da krivim. Igraci koji su pali s Marsa, verovatno bez plata, gomila klinaca, nekoliko amatera i trener koji je kao i oni verovatno zalutao. Uprava, jos uvek ne znam kakva kad uglavnom dominira jedna celava glava. Ako je ovo bilo veceras, sta ce se desiti sledece, sta ce biti za par meseci, a sta blago meni sledece sezone? Da li cemo uopste postojati. Nisam ni besan ni ljut, cak ne toliko ni ogorcen. Posle ovoga veceras postao sam mnogo zabrinut, ponizen, tuzan. Trenutak kada dotaknes samo dno i pitas se ima li dublje od ovoga. Trenutak kad ti dodje da se smejes jer plakanje ne pomaze. Bio sam potpuno van sebe zbog svega. Nije sve do poraza, navikao sam da gubimo stalno, stvar je do toga sto smo ponizeni. Ranije sam se nadao nekoj tituli, nekom kupu, sada cu biti srecan ako budem gledao bilo sta. Svake druge nedelje sam u Pioniru. Puno mi je srce bilo kada smo razbili Zadar u gostima i koliko toliko obezbedili opstanak. Jedan velikan koji je tako nisko pao. Budjav lebac sa Marakane bi mogao i u Pionir, ali ne i u upravu. Ponosan sam na sve momke koji se bore i koji su stalno tu i sada kad smo najgori. Najgori od kad postojimo. Bicu tu idalje, cak i na ovoj raspaloj Super ligi, ali se ozbiljno plasim kako i sta dalje. Nesto mora da se menja. 5.4.2011
Veliki dan je prosao danas. Moj tim je odigrao prvu utakmicu u TOP 16 fazi Evrolige ikada. U Beograd je stigao veliki Real. Iako sam se nadao da mozemo da ih dobijemo, da Kalina zalepi Burusisa, da Laza zalepi Kerola i sl. Medjutim, malo Rudi, malo Rodrigez i za par minuta eto njima nedostizne razlike. Nismo uspeli, ali smo se makar muski borili kao i do sad. Ja sam otisao kuci srecan jer sam posle puno godina video nas duel sa kraljevskim klubom, narocito na ovako visokom nivou. Ipak, jedan od najnegativnijih utisaka ove veceri bio mi je stav nekolicine pojedinaca oko mene. Tokom citave utakmice culi su se neverovatni komentari koje je trebalo da zapisem. Vilijams je proglasen za najgoreg stranca ikada. Jedna faca je uspela da ga svrtsa u rang Majka Tejlora. Naravno, neizostavni komentari su bili da su ogromne pare bacene ni za sta. Bobi nema pojma cim su dosli ozbiljniji igraci. Nije on kalibar za najjace klubove. Zalizano nam uvalio Dangubica, uzeo sale, a ovaj lomi table sutem van reketa. Trebalo je da ga damo grobarima. Blazic nista ne zna, sutira kao mentol kako mu padne napamet i zalece se u tri igraca. Njega treba ili vezati ili oterati odmah. Ali dobro i ovo je odlicno. Zamislite kako bi tek bilo da imamo trenera. Onaj mutavi lemur na mestu gde treba da stoji trener nije dostojan nicega. Niti zna da trazi tajm, niti da pravi izmene. Da li je moguce da samo cuti kao mutav i prvai idiotske face. Njega treba oterati pod hitno. Da je Maljkovic trener druga bi prica bila. Stara skola je to, nema zajebancije sa njim. Dok je ovaj tu, nema nama nade ni za sta, bolje da se raspadnemo nego da je on tu.
Zao mi je sto su svi ti ljudi otisli kuci toliko besni i razocarani. Taj utisak naveo me je na da malo razmislim o jednom fenomenu. U hali je bilo gotovo 20k ljudi. Od tog broja, ne vise od 5 hiljada je dolazilo dok je bilo najteze. Ostali prate kosarkasku sekciju ili kroz novine dok vrse nuzdu ili u najboljem slucaju od 2012. Njima i jeste neuspeh i razocarenje sve to jer mi smo vecni prvaci Evrope. A da, to je bilo u fudbalu. Ali nebitno, to je to. Njih mi je malo i zao. Zalije mi je onih nekoliko hiljada koji su uzivo pratili razne Balabane, Majlse, Ovense, Tejlore, Drce, Subotice, Nikolice i slicne. Ti momci su se borili koliko su znali. Oni koji to nisu gledali ne znaju sta su propustili. Oni koji to nisu gledali ne znaju sta gledaju sada. 2.1.2015
Ceo ovaj tekst u ovakvoj formi nema za cilj bilo koga da uvredi. Zeleo sam da napisem sve ovo kao opomenu kako meni, tako i svima koji citaju ono sto pisem. Opomenu na ono kroz sta smo prosli svi i da to uvek imamo da umu. Ne zbog nas samih vec zbog onoga sto volimo. Drzava nam se raspada, para nema nigde ni za sta. Nece biti lako. Mi smo ti koji sada treba da odrzimo nas klub i da ga podrzimo kao nikada do sada. Mi, Zvezdasi smo oni koji treba da nosimo ove momke svake nedelje. Pionir, Arena, Valjevo, Mitrovica. Svejedno je. Sada je pravo vreme da se dignemo posle puno, puno godina. Da cuvamo ono sto napokon imamo i da umemo da cenimo ono sto nam se nudi. Nudi nam se nesto o cemu smo sanjali, o cemu smo mastali i to godinama. Treba teziti savrsenstvu, treba se uvek truditi vise i boriti jace. Ne smemo da dozvolimo da se upustimo u prevelika ocekivanja. Mi smo jos uvek drugi. Radilo se mnogo da postanemo napokon prvi i sada je krajnje vreme da u tome uspemo.
