Čudni su putevi gospodnji, a još čudniji trenerski. Uzmite, recimo, Aleksandra Džikića – posle „sazrevanja" u juniorima Partizana i Beovuku, bio je dugo godina asistent u prvom timu Partizana, onda prvi evropski pomoćnik u NBA bez pređašnjeg rada u američkoj košarci, a zatim i dugi niz godina uspešan trener u Sloveniji, gde je sa malenom Krkom uspeo da osvoji Eurochallenge trofej 2011, i Litvaniji. Kada tome dodamo još i kratak selektorski mandat u Makedoniji, možemo zaključiti da se izvesno radi o veoma egzotičnoj karijeri, za sada.

Pre nekoliko meseci, upravo je popularni Džile dobio zadatak da izvadi beogradski Partizan iz nebranog grožđa, i malo je reći da je uspeo u tome. Četrdesetpetogodišnji Beograđanin je za manje od mesec dana transformisao komatozne „crno-bele" iz ekipe koja se polako mirila sa ispadanjem iz ABA lige do čvrstog kolektiva koji je beskompromisnom borbom na terenu izborio peto mesto na tabeli i plasman u Evrokup. Pored toga, pokvario je Crvenoj Zvezdi odbranu „triple krune" na završnom turniru Kupa Srbije u Nišu, i kasnije takođe stigao da propisno namuči večitog rivala u finalnoj seriji KLS takmičenja.

Motiva, dakle, i više nego dovoljno da prozborimo po koju reč sa ovim gospodinom, koji je osim košarke poznat i po svojoj drugoj ljubavi, a to je muzika. Poželeo sam da radim intervju sa Džikićem kada sam negde pročitao da je, po njegovoj želji, u Pioniru posle utakmica Partizana sa razglasa puštan Troops of Tomorrow benda Exploited. Troops of Tomorrow na košarkaškoj utakmici? Posle, dok smo se dogovarali kada ćemo i kako ćemo, sav mi je ponosan u Viber poruci poslao promo klip pred polufinale sa FMP-om gde je kao muzička podloga iskorišćen Bulls on Parade benda Rage Against the Machine. Kakav čovek.

Zadatku sam ovaj put pristupio i ozbiljnije nego obično, pa sam pored diktafona, sveske i olovke poneo i nekoliko ploča iz privatne kolekcije kojima sam namenio ulogu putokaza u ovom intervjuu. Da li je ideja uspela, procenite sami. Dame i gospodo, Aleksandar Džikić.

VICE : Aleksandre, pošto si ti iz blokova, putovanje počinjemo baš odatle.

Aleksandar Džikić. : Auuu odlično! Bravo dečko, bravo! Ovo je izvanredan album. Ovo je stvarno, ono...ovo je ja mislim nešto najbolje što je Koja snimio, samo verovatno niko ne sme da mu kaže.

Ja probao... Bili smo na Akademiji, DJ Public Enemy je gostovao, i sad stojimo on i ja, znamo se nešto onako iz grada, znaš ono, de si Kojo, mislim, ja sam verovatno jedan od devedeset hiljada ljudi koji mu kaže „de si Kojo", i krenemo mi tu nešto da kenjamo, i ja njemu, „jebiga, daj napravi još jedan ovakav", znaš, Zerkman, Kuzma, ti Hrvati, trube, ovo-ono... Ej, za ovoliko (pokazuje palcem i kažiprstom) da se posvađamo. Valjda sam ja njemu rekao, ej, daj nemoj više ovo smeće da sviraš (smeh).

foto: Ivan Minić

Dobar početak razgovora. Taman bi mogao da nam opišeš, pošto si ti veteran svega ovoga, kako je izgledala ulična smeša pop kulture i košarke u to vreme. Da li postoje već neki hip-hop stereotipi?

U, da, definitivno. Vidi, to ko odbija, nije mu dobro, odmah da ti kažem. Sigurno da sve to ima veze, pri čemu, znaš... Iz hip-hopa bih izvukao neke smernice, ja sve to inače zovem „muzika sa energijom". Između ostalog, i Disciplina je u toj grupi. Pazi, Da li ti znaš za neki drugi ritam... Ma, to je album. Toga više nema, brate. Ono, „dobar mi je album". Sad samo spotovi, hitovi, sve to...ali ovo je album. Album.

Da se vratimo na pitanje, znaš kako, igra se basket svugde po Beogradu. Pričam ti ono, ulični basket, 3 na 3. I već negde sredinom osamdesetih, počinje malo taj upliv hip-hopa kroz Beograd. Mene sad da pitaš, znaš šta, možda zvuči smešno, ali taj hip-hop kao da je nastavio negde na tom talasu panka i hevi-metala, ali znaš koji hevi metal? Onaj malo jači, Metallica i to, znaš već. I onda tu ulazi hip-hop u priču... I tako, slušaš tu neku muziku, gledaš te neke filmove, slušaš o tim nekim stvarima i prosto si, kako bih ti rekao...ma, ima sve to veze. 1987. je godina koja je eksplozija hip-hopa. Public Enemy, NWA...

Kako si uopšte dolazio do te muzike u ono vreme?

- Pazi, mislim da sam prvi u Beograd doneo prvi album Geto Boysa (smeh). Ma, dovijali smo se, donosili ljudi iz Londona, iz Amerike... Vinil nije baš najsrećniji format za transport, znaš i sam, ali snalazili smo se. Sad to zvuči sve smešno, ali u tim turama su se donosili i VHS snimci NBA All-Star utakmica, snimci plej-ofova.

Ja imam neku svoju ideju da je za očuvanje košarke ovde u Srbiji mnogo zaslužna NBA.

Kada je NBA postao deo pop kulture u SFRJ?

U to vreme, mislim da nisi mogao da ne znaš za te obračune Lejkers – Boston. To nije nikakva nauka, taj rivalitet i ta tenzija su „izgradili" temelj za buduće Džordanove dinastije. To rivalstvo je povuklo NBA gore. Medžik, Bird i tako to...kod nas to konkretno počinje sa onim MekDonalds turnirima, ne znam da li se sećaš toga.

Sećam se čak meča Jugoslavija protiv Bostona.

Jeste, da, bilo je to. Tu je onda krenula ta neka priča, na TV-u se recimo 1988. odjednom pojavljuju šesta i sedma utakmica NBA finala između Pistonsa i Lejkersa, znaš onaj meč kad Isaja Tomas ubacuje gomilu poena na jednoj nozi. I ti onda gledaš i kažeš, uuuu, vidi ovo.

Imam neku svoju ideju da je za očuvanje košarke ovde u Srbiji mnogo zaslužna NBA. Znaš, otkad je počelo sve ono '91. pa nadalje, u glavama mnogih košarku kao ideju spašavali su Džordan, Barkli, i naravno Divac u Lejkersima, Danilović u Hitu i tako dalje. To je prosto bilo vrlo bitno za sve. Onda se desila ona Atina 1995, i dalje je sve poznato.

Onda je i red da krenemo na drugo poglavlje – devedesete.

A-ha-haaa! Bravo. Bogami, ti si se baš raspitao. A ovo je najbolje od njih!

Čoveče, a onaj koncert u Pioniru. Kad je krenuo Poison, a u publici počele baklje, zastave... Oni u jednom momentu apsolutno zanemeli. Zanemeli! Ja mislim da su tad prvi put videli baklje na koncertu.

(gleda ploču) Gle, gle, ovo je hip-hop. Ako je sa jedne strane straight hip-hop, sa druge strane je Rage Against the Machine, ovo je u sredini. Ovo je za mene ogranak hip-hopa, jeste elektronski, ali to je to, to nosi tu energiju o kojoj sam ti pričao.

Je l' su slušali igrači tih godina tu muziku? Ti si devedesetih već trener, prvo u Beovuku.

Pa bilo je, bilo je. Evo reći ću samo par imena, recimo – Kića i Gidra, oni su bili u ovom fazonu, neki su otišli u skroz druge smerove. Ogi Aškrabić recimo (smeh). Ili Dejan Milojević. Dejan Milojević sigurno ne sluša ovakvu muziku (smeh).

Sad kad smo već počeli o muzici devedesetih, ja moram da ti kažem, u to neko vreme – tamo, od sredine devedesetih – mi smo već uveliko udarali po Sunshineu. Au, znači, rušili smo zvučnike. Onaj prvi album, Ljubavna likvefakcija, mislim da je on čak sniman u mono tehnici – i kao takav, bio je apsolutno idealan za golfa dvojku i neke razvaljenu audio-opremu u njemu. Idemo na trening i pustimo to... To je isto album bez rupe. Ako postoji isto lista srpskih hip-hop albuma, ovaj je sigurno u vrhu.

Bio sam na čini mi se prvom koncertu Sunshinea. To je bio bivši bioskop Jugoslavija, ja ne znam sada da li su oni u tom momentu bili baš Sunshine ili su još uvek bili Green Cool Posse, u svakom slučaju, bend pre njih – to je bio neki tribjut bend Dire Straitsa. I zamisli, čovek je želeo da izgleda kao Mark Nofler. To ne mogu da shvatim, mogu da shvatim da želiš da sviraš kao on, ali ne da izgledaš...elem, posle su izašli ovi. I to je bilo baš u redu.

Tad su negde tih godina i strani izvođači počeli opet da nas posećuju. Napalm Death u SKC-u, pa Biohazard, Body Count...

Bio sam na Body Countu. I popizdeo kad je ovaj izašao u dresu! (Ice-T je na beogradski koncert izašao u dresu Crvene Zvezde sa brojem 10, prim. aut.). Kao, znaš, bili smo pre ovoga u Budimpešti, upoznali tog i tog i on mi je dao da obučem ovo. Pa mislim, Ajse Tiju...razočara ti mene. (smeh).

Biohazard su bili odlični, i tu sam bio. Onaj prvi koncert u Pioniru, tu su bogami isprašili baš onako muški.

I Pro-Pain je bio par puta tih godina.

Slušaj, Pro-Pain... Ti njih kad pitaš gde bi da sviraju, verujem da bi uvek rekli u Beogradu. Ma znaš šta, da se nešto Metallica pita, ja mislim da bi i oni svake godine dolazili ovamo. Sad nešto premotavam, baš je čudno da tih godina nije bilo više tih „crnih" izvođača u gostima.

Bio je Living Colour!

Jao jeste, bili su u SKC-u, bravo. Gledao sam sa balkona. Moj brat je veliki fan Living Colour, inače.

Asian Dub Foundation je isto bio.

U, jeste, i oni su bili. Oni su prvi doneli taj neki zvuk ovde, dva njihova albuma sam zakačio. Znaš šta je isto bilo popularno tih godina, acid jazz. To je bio popularan zvuk.

Beše Incognito u Sava Centru?

Razvalili su. Raz-va-li-li su Sava Centar!

Sad kad se prisećamo, apropo elektronike, bio je i Moby.

Bio je i Moby, u Industriji. I pazi sad ovo – nekoliko nedelja pre toga, pročitam u jednom stranom časopisu intervju sa njim, gde on priča kako bi on da se udalji malo od elektronske muzike, da uđe u neki gitarski zvuk, malo ta neka priča. Uglavnom, hoće on da bude sad neki pesnik, stvaralac.

E sad, baš nekako odmah posle, najavljuje se Moby u Industriji, i naravno, svi ljudi koji su ikada slušali tehno su se okupili tamo. Joj, raznih frikova je bilo... Ja sam se svega nagledao unutra. Pamtim tipa koji je došao sa šlemom na koji je montirao rotaciono svetlo.

I onda se pojavljuje Moby sa svojom idejom kako sve to treba da izgleda, gitarom... I bilo je mnogo razočaranih ljudi, samo toliko.

Skrenimo malo na košarku. 1999. ti postaješ asistent Partizana, u stručnom štabu Nenada Trajkovića.

To je prelazni period. Zapravo, možemo da pravim paralelu između tog perioda tada i ovog sada. Partizan je tada bio malo drugačiji u odnosu na ono što su ljudi navikli, barem po pitanju koncentracije individualnog talenta u sastavu.

Bila je to jedna, onako, grajnderska ekipa. Mi smo tada igrali sasvim korektno, u skladu sa svojim mogućnostima. Budućnost je ipak tih godina bila neprikosnovena, nacionalni projekat u Crnoj Gori, ogromna količina talenta, apsolutna koncentracija kvaliteta.

To su bile dve tranzicione godine za nas tada, i dolaskom Duška Vujoševića, kao i ulaskom nekih bivših sportista u klub, sve se sredilo i definisalo. Počeli smo da privlačimo vodeće domaće igrače, recimo jedan od prvih koji je došao bio je Miloš Vujanić, koji je de fakto bio slobodan zbog finansijske situacije u Zvezdi tada. Polako se stvarala sredina u kojoj se puno radilo, igrala se Evroliga, i u kojoj je generalno rađeno na jedan način... Shvatili smo u potpunosti gde smo i šta smo u odnosu na Evropu što se tiče novca, znaš. Sa ili bez države, potpuno nebitno – prosto, ti si morao da praviš rezultate da bi nekako opstajao i osiguravao dalji opstanak kluba. Vremenom je to postajalo sve bolje i bolje, dizalo se na sledeći nivo i sve kulminiralo 2010. Final Fouromu Parizu.

Počeci Partizana u Evroligi su bili bolni tih prvih godina, pamtim poraze od recimo Prokoma, Bamberga... Kako bi opisao tranziciju od takvih partija do redovnog učešća u Top 16 fazi?

Postoje neki kriterijumi koje treba ispuniti ako želiš da praviš košarkaški tim koji će biti uspešan. Jedan od prvih preduslova je kontinuitet u radu. Tu se razdvajaju dva kraka, jedan je kontinuitet rada trenera – ne možeš, i ne trebaš da menjaš trenera na prvi problem – a drugi je zajednički kontinuitet rada igrača i trenera. To samo po sebi donosi dodatni kvalitet.

E sad, ono što je sledeće, sledeći parametri su vreme i strpljenje. TO su stvari koje generalno loše uspevaju ovde, ne znam zašto. Da li nema dugoročnog, strateškog planiranja, ne znam... Svi bi danas i svi bi sve.

Hoću sad i hoću sve.

A jedan poziv menja sve, znaj. 2005. ti si dobio taj poziv i otišao u NBA kao asistent, u Minesotu.

Husker Du, opa. Vau. Samo, ovo je bela Minesota, samo da znaš.

Mogao sam da donesem i Princa.

Generalno, ti bi se iznenadio koliko je i u samoj Minesoti ovo andergraund bend. Ti znaš, inače, da Mineapolis i St. Paul zovu Twin Cities, je l'da. E, u Mineapolisu je košarka i američki fudbal, u St. Paulu je hokej.

Sećam se kad su me pozvali na prvu hokejašku utakmicu. Pitali su me prvo – da li imam nešto protiv buke na sportskim manifestacijama. A ja ono, ma deeeeeeee, pa to je ono, idemo, 'ajmo! I tako odem ja na hokej, o kojem realno ne znam ništa. I ostao sam iznenađen sa tri stvari : brzinom igre, količinom dobrih riba u publici, i bukom koja se stvarno pravi. I pazi, etnički sastav u publici je bio prilično homogen. (smeh) Tamo ima puno potomaka Skandinavaca i germanskih naroda, i oni se osećaju kao da su tu domoroci. Svi ostali – nisu.

Kako ti uopšte dolaziš do NBA tada? Pre tebe tu je bio samo Igor Kokoškov, ali on je ipak došao posle „kaljenja" u NCAA sistemu. Ti si prvi NBA asistent bez ikakvog američkog iskustva.

Kokoškov je skupio hrabrosti, da ne kažem imao muda, da uradi ono što drugi nisu. On je otišao na Mizuri i odatle je sve to počelo. Ja sam ubeđen da ljudi ovde uopšte nisu svesni šta je on tamo napravio, to je velika karijera. Mislim, ja znam ko je on, trenerski i sve to, nemam nikakve dileme oko toga i znam da to što on radi, i taj njegov kontinuitet u radu u NBA je ozbiljan pokazatelj kvaliteta. On se baš izborio za sve to.

Što se mene tiče, to je malo drugačije. Još od 1997. imam intenzivne kontakte sa NBA skautima, pa sam onda došao do šefova skautinga, šefova personala, tako, ulazim u sistem polako. I eto, onda 2003, sedimo ovde na Novom Beogradu u „Perperu" R.C. Baford, generalni menadžer San Antonia, i David Pendergras, tadašnji službenik Sijetl Supersoniksa, i nešto kao pričamo. I sad, jedan od njih ode do WC-a, kako on ode ovaj drugi me pita – je l' bi ti došao kod nas da radiš letnju ligu? I ja kao, uuu, naravno.

- I sad, provaljujem da mi prilazi Kevin Garnet i pita me, je li, šta ti je? Ja njemu, šta šta mi je, izgubili smo. A on meni, daj, nemoj si negativan, svi te gledaju. Prošlo je, cepamo dalje.

U međuvremenu, ovaj se vraća, ovaj drugi odlazi, kako ovaj ode, sad me ovaj drugi pita to isto. I ja sam bio... Vau. Prvo sam mislio da je to neka fora, skrivena kamera, znaš već... Na kraju se ispostavilo da sam celo leto proveo u Americi. Prvo u Sijetlu, pa onda u Los Anđelesu sa Sijetlom, i na kraju u Las Vegasu sa San Antoniom.

Znaš šta je bilo dobro, pre nekog vremena sam u Banjaluci radio neki intervju, i isto se tako pričalo o tom delu moje karijere u NBA. I sećam se, pričamo baš o toj letnjoj ligi sa San Antoniom, i ja razmislim ko je sve bio u tom stručnom štabu. Dakle, u tom stručnom štabu su bili, poimence : Majk Braun, kasnije trener Klivlenda, Lejkersa i sada asistent u Voriorsima. Majk Budenholzer, sada trener Atlante. Džo Prunti, kasnije asistent u Dalasu, Portlandu, Klivlendu itd. i selektor Velike Britanije. Džejms Borego, bivši dugogodišnji asistent u Spursima i Orlandu. Bret Braun, trener Filadelfija 76ersa i selektor Australije. I ja. I svi su oni sad glavni treneri ili asistenti u NBA, a ti i ja smo ovde u 28. bloku i pričamo o pločama i košarci. Pa ti vidi koje tu bolje prošao (smeh).

Kakav je kulturni šok otići iz Partizana u Minesotu? Kakva je razlika u svlačionici, u mentalitetu?

Druga je priča potpuno. Sećam se, recimo, kako sam na brzinu naučio da se poraz mora zaboraviti onog momenta kad se završi utakmica.

Treća-četvrta utakmica 2005, mi igramo u Sijetlu, igramo dobro, i na kraju nešto izludimo Reja Alena, on nam da 18 poena za 6 minuta i to je to. I sad onako, svi tu manje-više nešto normalno, a ja klasika – rookie coach, i ljut k'o puška. Dvorana u Sijetlu je inače bila vrlo specifična jer su trenerske i igračke svlačionice bile gotovo spojene, pa smo svi tu nekako bili zajedno.

I sad, provaljujem da mi prilazi Kevin Garnet i pita me, je li, šta ti je? Ja njemu, šta šta mi je, izgubili smo. A on meni, daj, nemoj si negativan, svi te gledaju. Prošlo je, cepamo dalje.

Sećam se da je Saša Đorđević svojevremeno pričao kako nikako nije mogao da se navikne na to dok je bio u Portlandu. „Uđem, dam dve trojke, izađem, ovi meni bravo, odlično, idemo. Uđem, promašim sve, izađem, ovi meni opet bravo, odlično, idemo".

Kapiram da oni tu svoju košarku bolje razumeju nego što mi to umemo. Ima tu nekoliko istina, recimo, ta čuvena rečenica – „nemoj da ti juče pokvari sutra" – je mnogo moćna. Druga stvar, svoje greške od juče nemoj da prenosiš na sutra. Igra se vrlo brzo, nema puno vremena za nekakvu kuknjavu – ideš, radiš, greške se popravljaju u hodu i tako dalje.

Imao sam sreće da su svi moji kontakti s NBA timovima bili ono što bih ja rekao ozbiljni treneri. To su, dakle, bili Greg Popovič, Dvejn Kejsi, Nejt Mekmilan – to su stvarno ozbiljni ljudi, i svi gaje tu kulturu pobeđivanja. Neophodna je, dakle, tu i neka stabilnost u lošim periodima.

Takođe, vrlo je teško da objasniš čoveku, recimo, šta to znači kad posle utakmice sa Hitom ti ostaneš da spavaš u Majamiju. To znači da ti cela ekipa ode na Saut Bič, i sledeću utakmicu ti počinješ u minusu (smeh). Tačno se znaju koji gradovu u NBA su „loši" kad zaglaviš. U Oklahoma Sitiju doduše možeš da spavaš koliko hoćeš.

Nego, spomenusmo ranije Princa. On je bio poznat kao veliki ljubitelj košarke, jesi li ga viđao na utakmicama?

Da, dvaput. I oba puta je bio u pratnji lepih žena (smeh). Znaš šta mi je najteže u celoj priči sa Princom? Dan kada ja odlazim iz Minesote, on ima zakazan nastup u Macy's, to je jedna velika robna kuća, u Mineapolisu. Da li je humanitarni, promotivni koncert, ne znam, u svakom slučaju – on je prvo svirao tamo, pa je izašao napolje, pa je svirao manje-više ceo dan. To je danas legendaran nastup, i ja to propustim.

Jesi li uopšte imao vremena da ideš na koncerte i izlaziš dok si radio u NBA?

Imali smo u Minesoti neka mesta gde smo izlazili, bila je tu neka ekipa Beograđana i još par nekih naših ljudi. Našli smo mesto gde smo mogli da igramo fudbal, našli smo mesto gde smo jeli, u stvari, jeli smo najviše neki brazilski gril, ispostavilo se da je to nekako najsličnije našem.

Što se koncerata tiče, moram da istaknem nastup Coldplay u Target Centru vrlo brzo pošto sam došao. Ne znam kako sam uopšte dospeo tamo, mislim da me je pustio neko iz obezbeđenja, u svakom slučaju ja pogledam Coldplay – zabezeknut sam ostao.Coldplay je tada za mene marginalan bend, ne zanima me taj zvuk prosto, ali, vidi – kako su momci to odradili, kako je to zvučalo sve, produkcijski, muzički, sve, na svakom nivou... Ja sam bio zapanjen.

Sećam se, pišem mejlove ljudima u Srbiji, ej, ljudi, gledao sam Coldplay! Morate da idete da gledate Coldplay, to je stvarno vrh! I odgovori tipa... brate, Coldplay. Mislim, Coldplay. To je ona priča, znaš, zašto ideš na koncert. Nekad ideš na audiovizuelni doživljaj, nekad ideš jer voliš muziku, nekad sve u jednom. E ovo je bilo baš sve u jednom.

Pogledao sam posle i Audioslave, i Sonic Youth dok smo bili u Sijetlu.

Iz Minesote, ideš u Sloveniju. Šta misliš šta sam sad spremio?

Hm...Miladojka Youneed ili Laibach možda?

Ne.

Oho, Pankrti...ovo je još ranije. Je l' ti leže, a?

Da, mada ništa ne razumem.

Meni ne, ipak. Miladojka Youneed je recimo meni bila mnogo zanimljiva u odnosu na ovo. U odnosu i na Laibach čak U Sloveniji sam proveo dosta dugo vremena. Godinu dana Ljubljane, pa četiri godine Novo Mesto...

To je Slovenija u ranom 21. veku. Nedavno sam gledao slovenački film snimljen 2016, Julija i Alfa Romeo, i sve vreme sam se pitao je l' smo mi zaista bili jednom nekad ista država sa ovim ljudima. Sve mi deluje baš, baš strano. Kako je to tebi delovalo?

Gledaj, moraš da znaš jednu stvar. Znaš šta znači reč „čefur" ?

Da, znam. Mislim da smo je naučili tokom SP u fudbalu 2002. kad je Zlatko Zahovič tim terminom častio selektora Srećka Kataneca.

Postoji vrlo razvijena južno-slovenska kultura u Sloveniji. Postoji ogroman broj ljudi koji su došli iz drugih republika, puno svega, različitih vera, kultura i narodnosti – ali svi su „čefurji". Sve što je ispod reke Kupe, to su „čefurji".

Ali, kako bih ti rekao, jak je taj južno-slovenski pečat tamo. Kod njih je to malo, oni su zapad kad im odgovara, kad im ne odgovara onda su Balkan. Jesi li čitao Čefurji RausGorana Vojnovića ?

Ne, nisam.

Ja sam bio tamo kad je to izašlo, imam prvo izdanje te knjige. To je zanimljiv presek današnje Slovenije.

Inače, tamo sam sreo mnogo tih nekih wannabe-čefurja. Čistih Slovenaca koji bi hteli da budu južnjaci, baš zanimljivo. Ali isto tako, sreo sam i mnogo ovih „naših", druga generacija, sinovi tih nazovi „gastarbajtera" koji su kad im odgovara čefurji, a kad im odgovara Slovenci.

Kako je bilo živeti u Sloveniji posle Minesote? I to uglavnom u Novom Mestu.

Pa... Novo Mesto je malo, tu i ne možeš da očekuješ da ćeš naći nešto spektakularno. Međutim, baš u Novom Mestu sam prvi put slušao Eda Maajku, i gostovao mu je reper iz Osijeka, Kandžija. Znači – stoprocentna preporuka svima koji vole hip-hop. To je ekstremno dobar tekstopisac, dobar hip-hop umetnik, taj Kandžija.

Između Novog Mesta i Novog Mesta, imao si i kratku avanturu u Litvaniji. Opet, ideš u zemlju koja je nekadašnji član jedne socijalističke federacije. Kako je tamo bilo? Samo da dodam, ne znam nijedan litvanski bend pa nisam poneo neku ploču...

Uh. Vidi, između nas i njih ne može postojati košarkaški mir. Daću ti jedan primer. Ja, znači, vodim Ljetuvos Ritas, igramo utakmicu protiv Benetona, a Beneton u tom momentu vodi Saša Đorđević. Naša dvorana je puna, igračima se zviždi, sve normalno. Kako je zvanični spiker prozvao ime Saše Đorđevića, počinje pakao. Pakao! Traje minut-dva. Devedesetpeta nikad oproštena.

U isto vreme, cene te. Znaju ko si, šta si, odakle dolaziš. Ali ti si sa druge strane. Oni su sa jedne, mi sa druge, i to je to. Prosto rivalstvo koje je ponekad i više od toga. Moji problemi tamo su počeli kada sam pokušao da zaštitim Tajrisa Rajsa.

Misliš Tadiju Risovića?

Tadiju Risovića, jeste. Iz Kuča (smeh). Ispostavilo se da sam bio u pravu. Napravio je posle solidnu karijeru, a? (smeh)

Bilo je zanimljivo, zanimljivo. Igrali smo finale kvalifikacionog turnira za Evroligu, protiv jakog Galatasaraja. Mahmuti je bio trener, igrali su Lakovič, Songaila, Džamon Gordon. U momentu kada Tajris Rajs izvrće zglob, mi smo vodili deset razlike – i izgubimo na kraju. Posle smo doduše došli do final four turnira Evrokupa i završili treći. Iduće sezone igramo Evroligu, izgubimo od CSKA u Moskvi u poslednjim sekundama...

Pričao sam sa Mićom Berićem koji je igrao za Žalgiris, i pitao ga kako izgleda litvanski „večiti derbi". Na njega to nije ostavilo neki utisak, a na tebe?

Pa vidi ovako, ovi iz Kaunasa, znaš, oni za sebe misle da su „pravi Litvanci". A ovi iz Viljnusa, oni su malo bliže Poljskoj, oni su kao neki „mešanci". Znači, hardkor Litvanija, to ti je Kaunas. To je neki osnov tog rivalstva. E, a oni iz Klajpede, tamo na severu, oni su kao neki „pomorci". Malo, kao, laid back.

Tek kad odeš tamo, ti saznaš nešto više o njima i o njihovoj istoriji. Imaju vrlo bogatu, vrlo zanimljivu istoriju, o kojoj ja uopšte nisam znao puno. Bio sam u KGB muzeju koji je u centru Viljnusa, i to je jedna turistička atrakcija koju ne treba zaobići ako se nađete tamo.

- Ma, u Makedonijise desila enormna glupost. Ja sam uradio sve što je trebalo da uradim, a oni su ljudi posle, sve to, što se kaže, usrali pa još nabili nogom sami sebi u grlo.

Litvanski bend nemam, ali imam makedonski.

Aaa, Leb i Sol. Vidi, ja stvarno kapiram da je on – Vlatko - u tome što radi odličan, ali...not my cup of tea.

Nije ni moj do ove ploče. Mislim, ne volim taj etno-prog-džez-rok, ali ovo je savršeni pop-rok album.

Ne,ne,ne, slažem se. Ali generalno, njegovo stvaralaštvo, nije to nešto za mene.

Pa sad, da sam imao Mizar, doneo bih.

Eh, a ja se nadao da ćeš Tošeta da se setiš.

U Makedoniji si bio selektor, i bilo je kratko i burno, zar ne?

Ma, u Makedoniji se desila enormna glupost. Ja sam uradio sve što je trebalo da uradim, a oni su ljudi posle sve to, što se kaže, usrali pa još nabili nogom sami sebi u grlo. Okej, oni su to tako odabrali, rekli su sto i jednu laž o meni, ja sam morao da reagujem i to je to. Čovek koji je napravio sva ta, da se slobodno izrazim, sranja, sad više nije tamo. Ostali su mi dužni novac koji smo se dogovorili, i ja ću ga pre ili kasnije naplatiti.

Mi smo se kvalifikovali za Evropsko prvenstvo, dobili grupu u Hrvatskoj, i dva dana pred početak priprema oni meni jave da ja više nisam trener. I to su prvo izašli u medije, izašli na svoj sajt, pa su meni poslali mejl. To je svinjarija – to je definicija svinjarije. Kad guglaš „svinjarija", izađe taj postupak.

Rad sa tim momcima, igračima, to je bilo fenomenalno iskustvo. Utoliko mi je još gore što nam je neko silom oduzeo pravo da zajedno nastupamo na EP.

Posle takve svinjarije red je bio da se i vratiš kući, u blokove.

Partibrejkersi. Bravo dečko, bravo... Da, da, da, da.

E, gledaj sad. Ovaj poslednji koncert, Taš-naš, itd. Ne budem lenj, odem, kupim kartu, pokušam da uđem na vreme. Čak i uhvatim dobro mesto. Izvanredno. Znači ono, ja sam njih gledao više puta, ovo je za mene – za mene – u mojih četrdeset i pet godina – najbolje što su oni ikad izašli, odsvirali... Fascinantno. Još i Koja, Banana, Gile kao gosti... Ma, baš je bilo u redu. Vredelo je stajati tamo dva i po sata.

Ima tu nekoliko bendova koji, kada kažeš njihova imena, asocijacija mi je Beograd. Darkvud Dab, Kanda Kodža i Nebojša, E-Play, to je ono što ja volim da čujem. Disciplina Kičme. Sunshine. Partibrejkers. Prti Be Ge. Zemlja Gruva. Rani 357, rani BS. Goribor... Dobro, oni nisu iz Beograda, ali su okej. Kada pričamo o Beogradu, jedna od stvari koju vezujem uz njega su i muzički izrazi tih ljudi koje spominjem.

Trudim se da uhvatim te neke bendove uživo kad god mogu. Darkvude sam, recimo, gledao oba puta u Amerikani ovo skorije. Često pitam i Mikrija kad će da napravi taj neki lajv bend, mislim da bi to odlično zvučalo, baš. I njih sam gledao poslednji put gore tamo na Krstu, u Božidarcu, i bilo je OK.

I sad sam se opet setio Kandžije, jer on ima dobar prateći bend, Gole Žene. Fak. Uuuu, kako je to dobro. Znači, kad odeš kući, ukucaj na Jutjub i pogledaj. To je usvirano, uvežbano, zanimljivo, nedosadno. Dobro. Baš, onako dobro.

Hajdemo opet malo o Partizanu. Ti si došao u vrlo pipavom trenutku po klub, dobijaš ekipu takvu kakva je... I onda, par nedelja posle, slušam kako se Partizan preporodio. Kažu mi ljudi koji prate Partizan godinama, čoveče, ovo su neki totalno drugi igrači. Mi nismo videli ovakve promene. Izvini na ružnoj metafori, ali, kakav je to "čarobni štapić" Aleksandra Džikića?

Ma ne, ma kakvi čarobni štapići. Evo, vidi ovako. Situacija nije bila laka, definitivno. Bili smo priterani uza zid, četrnaesti na tabeli – nema petnaestog. Nešto smo tu malo promenili, nešto malo pogurali...

Utakmica protiv Cibone je bila vaša game 7.

Jeste. I utakmica protiv Cedevite je bila strašna. U pripremi te utakmice, slušali smo nešto kako ćemo mi da, kako beše, pustimo Cedevitu da bi oni bili ispred Zvezde. I onda je na poluvremenu bila pesma "Sad ih pustite". Bilo je i drugih pesama na toj utakmici, ali ih nećemo spominjati.

Ne moramo, da. U svakom slučaju, od propale sezone Partizan stiže do mesta u Evrokupu, kao i izuzetno zanimljivog finala KLS sa Zvezdom. Šta ti misliš o ovakvom nacionalnom takmičenju, da li je izgubilo na značaju?

U poslednje vreme se nešto baš promiče ta priča da li državna titula nešto znači. Pa naravno da znači. Mora da znači... Dalje od toga, to finale su odigrale dve umorne, strašno umorne ekipe, taj ritam utakmica na svaka dva dana – ne znaš šta je gore, da li Zvezda koja je igrala celu sezonu u tom ritmu, ili mi koji smo mesec dana pauzirali između ABA i KLS.

Znaš šta je čudno, ja sam o ovome jedini govorio – čini mi se kao da niko nije računao da će Zvezda biti izuzetno uspešna ove sezone. Kada premotaš film i vidiš kako su donošene odluke o startu KLS, plej-ofu ABA i tako to, dolaziš do saznanja da izgleda niko, baš niko, nije verovao da će Zvezda uraditi to što je uradila. Svaka njima čast, sve je to super, ali provališ da je cela organizacija ispala ad-hok zbog toga.

Ono što se dešava u našim takmičenjima i našim klubovima, to će se odraziti i na reprezentaciju.

Moje je mišljenje, i ne mišljenje kluba, da se ogradim odmah, da to nije bilo u redu. Takva organizacija ne donosi boljitak srpskoj košarci. Zbog termina nekih drugih liga, sve se razvuklo. To je sve vrlo jednostavno, ti preko leta sedneš i napraviš dvadeset scenarija, i radiš po tome. Znaju se takmičenja koje igraju naši klubovi. Zvezda igra tu tu i tu. Partizan igra tu tu i tu, Mega tu tu i tu. Sedite, napravite prvi scenario, drugi, treći, kraj priče. I onda kad se vidi da ABA ima plej-of, i tako dalje... Ne kažem da bi sad rezultat plej-ofa možda bio drugačiji, ne tražim alibi. Pun mi je malo ku... kako se ono kaže? Kufer. Pun mi je, dakle, kufer tih priča o traženju alibija. Kad nekom nešto objasniš, odmah, kao, tražiš alibi. Teraju te na fraze.

Vrlo je bitno šta će se dešavati sledeće godine. Zvezda igra Evroligu, to je 30 utakmica, to je recimo 27 nedelja. Neka neko uzme da se bavi tom matematikom, da proračuna sve to na vreme. Ti sad da odeš na sajt nemačke Bundeslige, ti ćeš naći sve termine za sledeću sezonu, sve datume. A mi ne znamo broj timova. Ne znamo ni u KLS, a ni u ABA.

Ovde je ključno pitanje – hoćeš li da dižeš košarku, ili bi da ti košarka životari. U ovoj ligi koja se sad završila, imao si timove koji imaju igrače sa otvorenim ugovorima, pa timove kojima pola tima ode na pola sezone, ma to su bre budalaštine. To nije profesionalna košarka. To nama ne treba. A mi, kao košarkaška nacija, mi smo naviknuti na najviši mogući reprezentativni nivo. I pazi, ono što se dešava u našim takmičenjima i našim klubovima, to će se odraziti i na reprezentaciju. I zato mora mnogo da se vodi računa o svemu.

Šta čeka Partizan u budućnosti? Probaj da budeš što manje kriptičan.

Pa ne znam... Ne znam. Mi smo sada na jednom putu, kakvom-takvom, moramo da...

Govoriš u množini, znači ostaješ u Partizanu?

Govorim kao navijač Partizana. Kao navijač Partizana i građanin. (smeh) Vidi, mora da prođe neko vreme. Najtalentovaniji srpski igrači su trenutno ili u inostranstvu, ili u Zvezdi, ili u Megi. Godinama su najbolji i najtalentovaniji bili u Partizanu, i to više nije tako. Kraj priče.

Mi moramo da probamo da tu reagujemo, da prvo izbalansiramo stvari i posle prevedemo na našu stranu. Normalno, neće Zvezda i Mega tu da sede skrštenih ruku, ni možda neki treći-četvrti tim koji se možda u međuvremenu pojavi. To su stvari koje su evidentne. Tu nema puno filozofije.

Možemo mi da pričamo šta hoćemo, ali prvi put posle dužeg vremena, Partizan nema reprezentativca u seniorskoj reprezentaciji, u univerzitetskoj selekciji. U U20 imamo dva igrača i u U18 nemamo nijednog. To su prve četiri najstarije generacije na nacionalnom nivou, i mi tu nemamo igrače. To je fakat. Činjenice. Nema tu sad ono, "to je njegovo mišljenje". Šta tačno nije tačno? Okej, dobro, u momentu izlaženja šireg spiska mi uzimamo Birčevića, a da nije bilo Bjelicine povrede ni on ne bi došao do prvih dvanaest. Mislim, ne mešam se sad u selektorov posao, samo sam realan. Znači, u prva četiri nivoa nacionalih selekcija, imaš dva igrača. Tačka.

Deluje kao da je dug put pred Partizanom, i da će tvoj prvi zadatak biti oformiti tu "kulturu" koju smo ranije spominjali.

Pa dobro, jeste. Sigurno je da je to jedan od ciljeva. Ja sam tokom ovih nekoliko meseci koliko sam ovde rekao da sve mogu da prihvatim – osim da se ne boriš. To ne mogu da prihvatim. I to je oduvek bilo tako u Partizanu, uvek smo tražili igrače koji će svaku utakmicu da odigraju svoje najbolje. Da se bace na glavu da bi pobedili.

Ja ne mogu da imam zamerku na energiju, motivaciju, želju i hrabrost mojih igrača. Oni su takvi kakvi su kvalitetom, i tu nema puno odstupanja u mišljenjima. Ali prosto, praviš tu kulturu da se igra svim srcem za klub, čak i kad si tu na godinu dana. Ne moraš da voliš, ali poštuj to gde si. Poštuj. A ako voliš, još bolje.

Za kraj, mogu samo da ti poželim da uspeš u svojim namerama. Jesam cigan, ne krijem, ali ne krijem i da verujem u onu staru da „nema jakih jednih bez jakih drugih". Naša košarka može samo da profitira od dva kvalitetna kluba na nacionalnom nivou.

Pa dobro, znaš kako je to... (imitira rukama potez penjanja stepenik po stepenik) Znaš, guraš jedan drugoga. Ima i drugi proces, nabijaš druge (sad imitira rukama silaženje). Ali ono što drugi ne shvataju, znaš, kad nabijaš druge i ti ideš dole. A kad guraš nekog, i ti ideš gore.

Pa da se vidimo na vrhu onda. Puno sreće u sledećoj sezoni.