Drugo, silan uvoz stranaca je znak dekadencije. Još 90-ih je bilo čudo da neki stranac uopšte sedi na klupi nekog NBA tima, a sada oni vode glavnu reč - Novicki, Đinobili, Parker, Ming, Oberto, Varežao, Iglauskas, trte-mrte, ... Ne može niko da me ubedi da su oni kompletniji igrači nego što su nekada bili Divac, Rađa, Kukoč, Danilović, Marčuljonis, Sabonis, a svi ovi nekadašnji asovi su tada igrali samo epizode. Eventualno su mogli do startne petorke, a o nekom učešću u NBA ol stars utakmici, ili o tituli najboljeg igrača na ol stars meču, mogli su samo da fantaziraju. 

 

Treće, slabiji kvalitet uslovio je i slabiju popularnost. Zato su marketing stručnjaci i doveli u NBA ligu Kineza Minga i od njega napravili instant-zvezdu (iako to po talentu uopšte ne zaslužuje) kako bi privukli novo tržište od milijardu malih žutih.

 

Četvrto, nekada je bilo pitanje sa koliko razlike će druge ekipe na velikim takmičenjima biti poražene od reprezentacije SAD sastavljene od koledž igrača. Sada Ameri šalju svoje najveće zvezde na SP i OI i budu presrećni kada dohvate bronzicu.

 

Nekada je pobeda nad selekcijom SAD bila senzacija, a sada se širi spisak selekcija koje su i po više puta pobeđivale Amere - Italija, Španija, Srbija, Argentina, Portoriko, ...       

 

I jedino je selekcija SAD sa OI u Barseloni 1992. godine bila istinski Dream team. Ostali "drim timovi" su bili samo uvreda za ovaj prvi tim koji je tako nazvan.