Još 120 minuta do kraja martovskog ludila
Posle 60 utakmica, mnogo uzbudjenja i manje iznenadjenja nego što je očekivano ( ili uobičajeno ), 4 ekipe će ovoga vikenda odlučivati o tituli najboljeg u NCAA. Turnir će biti održan u Atlanti. Kao i svake godine sve su ulaznice odavno rasprodate, sve što je direktno ili manje direktno ( ponekad i krajnje nelogično ) povezano sa učesnicima Final Foura je medijski pokriveno u nezamislivim razmerama, značaj se daje svemu i svačemu, mišljenje i očekivanja se traže i dobijaju od svakoga i svih.
ap
Verujem da se sećate prošlogodišnjeg finala, u kome je Florida počistila UCLA, a program koji je značio nešto više samo u američkom fudbalu je definitivno našao svoje mesto na mapi college košarke. Posle trijumfa, usledila je odluka doneta uz popriličan stepen zanemarivanja rizika koji postoje u karijeri jednog sportiste. I pored dobrih prognoza vezanih za njihove buduće NBA "živote", nosioci igre šampionskog tima, Corey Brewer, Al Horford I Joakim Noah su odlučili da svoj boravak na školi produže za još jednu godinu i da pokušaju ono što nikome nije uspelo još od 1992. i uzastopnih titula Dukea. S jedne strane, to je bila odlična vest za navijače, s druge strane je rizik da se o njihovoj igri vise "sazna", tj da duže vreme provedeno "pod prismotrom" NBA skauta otkrije i nove slabosti i eventualno produbi sumnje u sumu njihovih kvaliteta. Bili Donovan je reagovao na svoj način. Odluku o produzenju ugovora je "odložio" za kraj ove sezone (da ne bio bio loš primer svojim igracima), a zlobnici bi rekli da je računao na još jednu uspešnu godinu i na veće sume od onih koje su bile ponudjene (trenutni ugovor mu donosi 1,7 miliona dolara godišnje). Na kraju je tako i ispalo. Odlazak Tubby Smitha sa Kentuckyja je doveo do toga da se najatraktivniji posao u NCAA ponudi upravo Donovanu i to u najgore moguće vreme, odnosno tokom ovogodišnjeg turnira. Neočekivana glavobolja, nema šta. Koje su šanse da se ponovi prošlogodišnji uspeh? Prognoze su uvek nezahvalne, ali evo nekoliko činjenica koje treba uzeti u obzir pre konačnog odgovora. Bili Donovan ne vazi za "kralja taktike i strategije", nije "veliki majstor X i O", ali je definitivno veoma, veoma dobar rekruter, što je u današnjoj college košarci svakako BAREM od iste važnosti ( ako ne i od veće ) kao i znanje samog "zanata". Njegov tim poseduje iskustvo, imaju pobednički mentalitet pomešan sa dobrom dozom sportskog bezobrazluka i uobraženosti, imaju atletski odlično selektiranu grupu igrača i popunjenu formaciju. U odnosu na prošlu sezonu, veći učinak imaju i igrači sa klupe, pre svih Walter Hodge i Chris Richard. Florida ima odličan centarski par, veoma mobilne igrače, izgradjenih i definisanih trkačkih sposobnosti i to predstavlja njihovu prednost u odnosu na sve ostale učesnike završnog turnira. Istovremeno, i Harford i Noah mogu da poentiraju i ledjima ka košu, imaju sposobnosti da nateraju odbranu na skupljanje i na taj način otvaranje prostora za šut Greena ( 40% za 3 poena ) i Humphreya (45%). Uz to, iako zna i za bolje šuterske dane, Corey Brewer predstavlja opasnost za protivničke odbrane. On je taj koji velike utakmice igra vrlo dobro,on je taj koji baš na tim utakmicama šutira sa visokim procentom, on je taj koji donosi ispravne odluke. Florida je u poslednjih 7 utakmica pobedjivala sa prosečnom razlikom od skoro 18 poena, protivnici su postizali 63 poena u proseku, uz šut od 38 %. Na sve to, na svakoj od tih utakmica su ostvarivali prednost u skoku (na poslednjoj, protiv Oregona, bili su u plusu od čak 14 skokova), što ih je "štitilo" od lošeg šuta u pojedinim delovima tih utakmica, i što im je otvaralo mogućnosti da u kontranapadu postižu lake poene. Dakle, Gatorsi imaju veličinu, iskustvo, šut, i želju da ponove prošlogodišnji uspeh. Ono sto je Donovanov imperativ je da svoje momke u potpunosti ubedi da će protiv sebe, u polufinalu, imati sve samo ne isti tim UCLA od prošle godine. Ako izgube, to neće dovesti do rezultata 1 : 1 (u partijama), to će dovesti do kraja njihove sezone.
California dreamin`
Aron Aflalo (AP)
A UCLA je potpuno drugačiji tim ove sezone. Jeste, prošlogodišnje finale je veliki uspeh za Ben Howlanda i njegov tim, ali je posle tog finala i načina na koji je izgubljen taj meč, ostao neki čudan osećaj razočarenja. Sve ono što jesu, u toj utakmici jednostavno nisu bili. Howlandov trademark je odbrana, i kao što sam već ranije pisao, ako hoćeš da igraš za Bruinse, moraš da igraš odbranu, moraš da ispunis, pre svega, te uslove. Njegov tim je verovatno jedini bez realne pretnje u reketu. Njegovi visoki igrači ne mogu da sebi naprave poene u blizini koša, ali zato neke druge "poslove" obavljaju vrlo dobro. Pre svega su pokretljivi i atletski sposobni da protivnika nateraju na kretanje, odlična su podrška agresivnoj igri bekova u odbrani, i u otvorenoj utakmici, mogu da budu efikasni. Igra u napadu se u dobroj meri zasniva na njihovom disciplinovanom postavljanju blokada za spoljne igrače, praćenju njihovih prodora i napadanju koša u "potrazi" za skokom. Oni ne mogu da ostvare dubinu u napadu, ali i te kako mogu da kazne lenjost i dekoncentraciju odbrane u zagradjivanju koša. U odnosu na prošlu godinu, tim je dosta promenjen, i do ovogodišnjeg je finalnog turnira došao bez prošlogodišnjih seniora , Bozemana i Hollinsa, kao i Farmara, koji je ranije napustio program, zarad NBA karijere. Njihova mesta su zauzeli studenti druge godine, Darren Collison i Josh Shipp, i to se ispostavilo kao odlično. Ono što je Collison pokazao ove godine dovodi do pomisli da je prošlogodišnja Farmarova "carte blanche" bila samo gubljenje vremena, i u neku ruku, sputavanja ovog mladica. Jednostavno, sve što im je njegov prethodnik donosio, Collison isporučuje u još boljoj formi, i sa puno konstantnosti. Bez seniora u sastavu, Afflalo je lider tima, njihov All American, i prva opcija u napadu. Iako je igrač sa najvećom minutažom i najtežim zadacima u napadu, nije oslobodjen obaveza u defanzivi. Njegovih 16,9 poena prosečno po utakmici nadmašuju mnogi, ali je njegovih 20 poena za UCLA od većeg značaja nego 30 poena drugih igrača za njihove škole. Josh Shipp je prvi strelac tima, ima i veći broj skokova od Afflala, ali je istovremeno i podrška i opcija svome starijem saigraču. Ono što može biti problem za UCLA je loše izvodjenje penala, naročito njihovih visokih igrača(primera radi, starter Matta je na jadnih 37%, dok je Mbah Moute na 57% ). Do Atlante , Bruinsi su došli "preko" Weber Statea, Indiane, Pittsburgha i Kansasa, i nijedna od te 4 ekipe nije postigla više od 55 poena. Najdalje je "dobacio" Kansas sa 55 poena, ali 21 izgubljenom loptom (uz šut od 41%…a to je najbolji procenat njihovih protivnika). Jednostavno, vrlo je teško igrati ono što si planirao i zamislio, kada igraš protiv UCLA. Pritisak na lopti je konstantan, pritisak na liniji dodavanja je uvek prisutan. Svaka nepažnja se kažnjava i pretvara u kontranapad, a poseban kvalitet ove ekipe je prelazak u pozicioni napad (ukoliko se ne prepozna i ne iskoristi prednost u prvom "naletu") i uspostavljanje ofanzivnog sistema, koji se bazira na igri bekova, puno blokada i pokušajima prodora koji će otvoriti šut za nekog drugog. Ja očekujem drugaciju utakmicu od prošlogodišnjeg finala, kada je Florida dominirala, i ne bih bio previše iznenadjen ako ekipa iz Kalifornije ostvari svoje snove.
