Hrvatska reprezentacija je sa Repešom dobila novu dimenziju i postala respektabilna košarkaška ekipa. U odnosu na ranija takmičenja, primetio sam dva velika kvalitetna pomaka u vašoj selekciji:

Moral ekipe i nešto što liči na pobednički mentalitet. Na ranijim takmičenjima, da su Grci onako stigli minus od 13 poena, ubrzo bi nastupio raspad sistema demoralisane hrvatske reprezentacije i verovatno bi meč završila u minusu od najmanje 20 poena. Ranije je bila misaona imenica da se Hrvatska onako vrati u meč posle deset poena viška svetskog prvaka Španije i to još na njenom parketu. Gotovo prvi put na velikim takmičenjima, Hrvatska je bila ta koja je stizala rezultatski deficit i dovodila mečeve protiv Španije, Grčke i Litvanije u egal završnicu.

Uoči šampionata sam apostrofirao da imate »tanku« klupu i da je nemoguće izgurati šampionat sa jednim centrom i još pet-šest igrača. I to je upravo bilo moje najveće iznenađenje, naročito Barać i Banić za koje pre takmičenja nisam ni čuo. Impresioniralo me da je Repeša na svim utakmicama rotirao 11 igrača i da je u nekoliko navrata uslovno rečeno druga postava ne samo držala nivo igre Hrvatske već čak igrala bolje od nominalnih startera i stvarala rezultatsku prednost.

Međutim, uvek postoji ono «ali«. Treba vam igrač-vođa, igrač-pobednik, koji će preuzeti odgovornost kada je gusto i to učiniti na najbolji način. Repeša a i vi ovde nahvaliste Planinića, ali mislim da su njegovi nerezonski prodori u trenutku kada treba »stati na loptu«, pogrešne asistencije, zabijanje u protivničke igrače doneli mnogo štete Hrvatskoj. Ne zaboravite da je upravo on promašio presudno bacanje protiv Litvanije i da se on onako nespretno pokliznuo i ostavio Grka da slobodno šutira »trojku« za pobedu.

Čak i košarkaške škole koje godišnje »proizvode« daleko veči broj klasnih igrača nego Hrvatska ne bi mogle sebi da dozvole luksuz da se tek tako odreknu možda najboljeg centra Evrope Vujčića, igrački sazrelog Giričeka, pa i Žižića i Bagarića. Shvatiće i ovi košarkaši da Hrvatska više nije gubitnička reprezentacija, da je konačno stekla fizionomiju i da sav njihov uložen napor i trud na pripremama ovaj put neće biti uzaludni.

Sve u svemu, Repeša je najzaslužniji za ovaj uspeh Hrvatske, ali to će biti samo trenutna iskrica optimizma ukoliko ovo ne bude podstrek da se konačno poradi na kompletnoj kadrovskoj, organizacionoj i ideološkoj reorganizaciji košarkaškog sporta u Hrvatskoj.

Sada ste verovatno shvatili koliko znači dobar trener za jednu ekipu. Od jedne već prežaljene i, priznaćete, u ovakvom sastavu ekipe limitiranih mogućnosti, Repeša je mudrim i strpljivim radom stvorio petu (ili šestu) reprezentaciju u Evropi. Koliko sam primetio, Repeša je možda jedini moderan hrvatski košarkaški trener (što ne čudi jer godinama radi u najjačim evropskim ligama), za razliku od Novosela (decenijama nije trenirao nijednu ekipu) ili »stručnog« komentatora HRT-a Vlade PuVanjka, čije je košarkaško znanje na nivou prosečnog igrača na kladionici. I onda ne čudi slab rejting hrvatske košarke kada većina njenih trenera nije shvatila da je ČVRSTA ODBRANA OSNOV EFIKASNOG NAPADA i da je DISCIPLINA U IGRI I KONTROLA SKOKA KLJUČ POBEDE.

Najzad, da li iko od vas može da se seti barem jednog zvučnog imena u ekipi Limoža koja je osvojila Evroligu? Pretpostavljam da ne. Ali zato će se većina prisetiti da je tadašnji trener francuske ekipe bio Božidar Maljković. I to ime onda sve objašnjava.