Iskreno preporučujem Hrvatima da nekako dođu do snimka oproštajne utakmice Saleta Đorđevića u beogradskom "Pioniru". Naravno, ne zbog patetike, kojom obično obiluju ovakve manifestacije, mada je u pojedinim trenucima teško ko mogao da ostane ravnodušan. Vešto smišljena i dramaturški odlično koncipirana predstava je zbog emocija koje je izazvala dobila udarno mesto i u dnevniku nacionalne televizije.

Snimak vredi iz fenomenološkog aspekta. Jer ono što uvek iznova zbunjuje je svojevrsna šizofrenija naroda sa ovog prostora. Navešću samo nekoliko primera.

Lično sam prisustvovao poslednjoj zvaničnoj utakmici između Zvezde i Hajduka na beogradskoj "Marakani" 1991. godine, neposredno posle masakra u Borovu Selu, kada se već znalo da je rat neminovan. Tada je 80.000 gledalaca u neobjašnjivom šovinističkom zanosu Splićanima skandiralo "ustaše, ustaše!"

Bukvalno, samo nekoliko dana kasnije u tom istom Beogradu ponovo su gostovali Splićani, ovaj put košarkaši, koji su razmontirali Partizan i osvojili novu šampionsku titulu. I tada se desilo ono što je i sam Toni Kukoć večeras naglasio u izjavi za srpsku nacionalnu televiziju: u trenutku kada ga je trener Željko Pavličević izvodio iz igre, pet hiljada ljudi je spontano zapljeskalo. Prisustvovao sam i tom meču. Bio je to zaista jedan snažan, jedinstven i dugotrajan aplauz. Aplauz od kojeg se čovek naježi.

I šta to tera ljude sa ovih prostora da se međusobno ili nekritički vole ili patološki mrze. Kako je moglo da se desi da se u Zagrebu zbog loše prodaje karata otkažu koncerti jedne Metalike ili Leni Kravica, a onda dođe "narodnjak" Željko Joksimović, nekada blizak režimu Slobodana Miloševića, i skoro napuni Ledenu dvoranu?

Kako objasniti da na koncertima "Bijelog dugmeta" u Sarajevu i Zagrebu publika horski peva "Đurđevdan", pesmu koja je u tim područjima proglašena za simbol "velikosrpske agresije"?

I kada vam pružim ovakav uvod, onda možete i sami zaključiti koji su strani igrače koje je pozvao Đorđević dobili najveći pljesak večeras u Beogradu. Naravno - Kukoč i Rađa! Čak je i Tabaku priređena toplija dobrodošlica nego gostima iz Italije ili Španije.

I jedan podatak za neverovati: pre samo nekoliko meseci Dino Rađa je zbog "slučaja Gurović", a i zbog nekih ranijih "grehova" bio najomraženiji Hrvat u Srbiji. Niko nije očekivao da će uopšte smeti da dođe, znajući da ga čekaju zvižduci i poznati arsenal uvreda.

Kada je Rađa već objavio da dolazi u Beograd, očekivalo se da mu gledaoci, samo iz poštovanja prema Đorđeviću, neće zviždati, ali da ga sigurno neće pozdraviti aplauzom.

I nakon ovakvih očekivanja i najava, desi se da Rađa od svih stranih igrača, Đorđevićevih gostiju, dobije, što bi Amerikanci rekli, "standing ovations"! Pri pomenu njegovog imena na početku, svi su ustali i dugo aplaudirali, a to se ponovilo i kada je izašao iz igre. I što je najapsurdnije, dobio je veće ovacije nego Kukoč, koji je uvek bio miljenik beogradske publike i koga ovde i dan-danas smatraju čovekom koji se svih ovih turbulentnih godina nije nijednim svojim postupkom ili izjavom loše poneo prema Srbima.

Razumeo bi da su ga dočekali mlakim aplauzom ili mukom, ali da svi ustanu i zapljeskaju kao sumanuti je nešto što je fenomenološki zaista interesantno. Možda neko od vas diskutanata ima neku sociološki ili socioško-patološki prihvatljivu tezu.