JA (NI)SAM GNEVAN ČOVEK

Miroslav Nikolić, trener svetskih juniorskih prvaka, bez dlake na jeziku
Dosta mi je onih koji se prave važni, dele savete, gde su da
zasuču rukave. Majstori, karijera se ne pravi samo u inostranstvu.

Sa klincima sam sve osvojio, ako nekome trebam za nešto drugo, znaju gde mogu da me nađu

Ko je šmeker svetskog glasa? U glumištu Dragan Nikolić, ali nacionalna klasa u trenerskim košarkašim vodama sigurno je njegov imenjak Miroslav, ma dovoljno je – Muta. Ne samo zbog poslednjeg, novosadskog podviga, svetskog juniorskog zlata. Sedokosi šarmer, koji je pre vremena pobeleo (na to ribe padaju) sa reprezentativnim sastavima samo kači medalje.

Zlobnici su znali da kažu da je nekada bio zadužen za atmosferu kao Obradovićev pomoćnik devedesetih, ali je zadužen i za zlata – prošle godine evropsko (mladi), a sada juniori. Ali, u svom stilu, kada su profesionalni tapšači po ramenu najmanje očekivali, progorovio je iskreno o onome što ga najviše boli.

- Dokle više da se omalovažava rad trenera u Srbiji. Pa sve medalje mlađih reprezentativnih kategorija kojih je i te kako bilo poslednjih godina, osvojile su moje mlade kolege. Gledajte šta je uradio Vlada Vukoičić, pa i Dejan Mijatović će sa juniorima ako Bog da.

Da li je to Muta u trenucima svetskih visina gnevni čovek?

- Nisam, ali ne mogu da slušam sve te koji se prave važni. Samo oni nešto vrede i bez prekida drže lekcije (Maljković).Nisu oni sveci zato što prave karijere u inostranstvu. Ja sam zadovoljan i ovim u Srbiji. Nisam ljut, osvojio sam zlato u Evropi, pa sada na SP, za mene sasvim dovoljno.

Pričate kao da ste završili misiju sa plavima?

- Ima mlađih, talentovanih, samo da im se pruži šansa.

Nikad više sa nacionalnim selekcijama?

- Od mene je bilo dosta, ne zaboravite da imam 51 godinu, mada izgledam mlađe (smeh).

A seniori jednog dana, pa to se ne odbija.

- Koliko je meni poznato, imamo živog i zdravog selektora Zorana Slavnića. Ako nekome nekad zatrebam, znaju gde me mogu naći.

Nikolić nije zaboravio ni kolege koje sede u Stručnom savetu.

- Oni zovu samo na kafu, nisam primetio da daju podršku radu domaćih trenera, mi kao da ne postojimo.

Međutim, o tituli svetskih prvaka će se još dugo pričati.

- Puno mi je srce što su ta deca uspela da budu najbolja. Pogotovo što su ih unapred proglasili problematičnom, a neki i gubitničkom generacijom. To su strašni klinci, koji su izdržali jednog teškog čoveka poput mene, koji je znao ne tako retko i na glavu da im se popne.

Kada sija zlato, onda i pohvala ne može da nedostaje.

- Kamo lepe sreće da uvek imamo tako dobru decu. Nisam imao potrebe da ih kontrolišem i maltretiram kao da su u vojsci. Ili da određujem kada će na spavanje. Imao sam poverenje u njih, a njima nije palo na pamet da me izdaju. Onda je to zlato moralo da dođe, pa makar i sa 11 igrača, pošto je Kešelj povredio ruku, a da se ne vraćam na one pehove koji su nas pratili uoči, ali i tokom celog SP. - objašnjava Miroslav Nikolić.

Vreme leti, već 1.avgusta zlatni Muta će u Vršac, kod svog Hemofarma. Do tada malo odmora, nećemo da otkrijemo gde, propašće čoveku odmor, ne može samo da deli autograme.

PORODICA

MINA ZA TATU

Miroslav Nikolić je u Novom Sadu imao i porodičnu podršku. Starija ćerka Mina, koja za pet dana puni 16 godina, navijala je za tatu iz petnih žila. Mlađa Teodora je sa mamom davala podršku kraj malog ekrana.

I PAVKOVIĆ NAVIJAO

BOŽE PRAVDE

DALEKO SE ČUJE

Miroslav Nikolić je sve samo ne tipična pojava. Tako bi trebalo shvatiti i sledeće reči:

- Posebno mi je drago što mi je čestitao Nebojša Pavković, general u penziji, inače moj kućni prijatelj. Zvao me je i rekao da je bilo još generala koji su navijali za Srbiju i zahvalio se što smo se potrudili da se u Novom Sadu svira Bože pravde, a ne američka himna.

UMESTO KAFENISANjA

DA DIGNEMO KOŠARKU

Nije mali broj pesimista po pitanju budućnosti košarke. To posebno dolazi do izražaja kako prolaze godine, a seniorski sastavi (pre svih muški), sve dalje od pobedničkog postolja. Naš sagovornik drugačije razmišlja..

- Imamo talenata, ali i stručnog znanja da dignemo srpsku košarku. Ovde se radi i to krvavo, krajnje je vreme da neko to primeti. Dosta mi je tih koji samo pričaju, savetuju, a niko da se prihvati posla. Nisu mi potrebni pozivi na kafu, već prilika da srpska struka pokaže šta zna. A zna puno, valjda je to i ovim medaljama dokazala.

ČESTITKE

OD MOKE

DO BOJIĆA

Muti da čestitaju nisu zaboravili Zoran Moka Slavnić, selektor A reprezentacije, pa Dragan Šakota ( po rođačkoj liniji), Ranko Žeravica, Predrag Bojić. . .

TANDEM

NE MOŽE BEZ KIĆE

Miodrag Kića Rajković je bio svojevremeno desna ruka Nikolića u Radničkom, Vojvodini, Crvenoj zvezdi, a protekle sezone u Hemofarmu. Sa iskusnim strategom je bio kao asistent u Novom Sadu na SP. A prošle godine, neko je morao da radi u Vršcu, pa je prepoznatljiv tandem, izostao na EŠ za mlade u Turskoj.

LIČNA KARTA

MIROSLAV NIKOLIĆ

Rođen: 08.01.1956.

Igračka karijera: Radnički Kragujevac, Goša, IMT, Maribor

Trenerska karijera: 1990-91 Maribor, 1991-92 IMT, 1992-93 Goša, 1993-94 Radnički Kragujevac, 1994-96 BFC Beočin, 1996-98 Partizan, 1998-99 Budućnost (Podgorica), 1999-2000 Radnički, 2000-02, Crvena zvezda, 2002-03, 2002-03 Vojvodina, 2003-04 Apolon Patra, 2004-05 Budućnost (Podgorica), 2005- Hemofarm.

Reprezentacija: pomoćni trener u reprezentaciji Jugoslavije 1996 – 98, trener mlade reprezentacije 2006, trener juniorske reprezentacije 2007.

Klupski trofeji: 1997 – Šampion Jugoslavije sa Partizanom, 1999. - Šampion Jugoslavije sa Budućnošću.

Trofeji u reprezentaciji: 1996 – srebrna medalja na OI u Atlanti, 1997 – zlatna medalja na EP u Španiji, 1998 – zlatna medalja na SP u Atini, 2006 – zlatna medalja na EP za mlade u Izmiru, 2007- Prvak sveta sa juniorima u Novom Sadu

RANKO ŽERAVICA

MUTA JE ČUDO

Predsednik Stručnog saveta KSS Ranko Žeravica ovako komentariše primedbe Miroslava Mute Nikolića na račun najznačijneg stručnog tela Saveza :

- Posle rascepa SCG vladao je nerad u kompletnoj košarkaškoj organizaciji, samim tim i Stručnog saveta, koji se okupio tek u junu posle jednogodišnje pauze. U takvoj situaciji lako je, ali i potrebno kritikovati. Ne mislim da su treneri u domaćoj košarci zapostavljeni i manje cenjeni, ali tretman i cenu im određuje tržište. Trenutna situacija, posle ovakvih veličanstvenih uspeha, aktuelizuje pitanje trenera mlađih selekcija profesionalca. Što se Nikolića tiče, on je vodio juniore i prošle godine mlade – izvanredno ! Juniori su sjajna generacija, o kojoj moramo mnogo da brinemo, ali uz obavezne konsultacije sa Nikolićem, jer trener je najupućeniji u osobine svog tima, a posebno u ovom slučaju. Ovi uspesi, tri zlata na četiri takmičenja, nas mnogo obavezuju, jer sada je svima jasno koliki potencijal imamo. Šta reći nego da smo napravili čudo. Pobedili smo Amerikance, koji imaju 300 miliona stanovnika i 32 miliona košarkaša, i to na kakav način .

DRAGAN KAPIČIĆ

I TREBA DA KRITIKUJE

Predsednik KSS Dragan Kapičić takođe ističe ogromne zasluge trener Miroslava Nikolića.

- Verujem da je njegova opaska dobronamerna, nešto slično je i meni rekao emotivno i temperamentno, ali bez ljutnje. Zato bih ga i zamolio da ne bude strog u kritikovanju Saveza, jer najozbiljnije radimo na rešavanju svih relacija. Slažem se da naši treneri koji rade u inostranstvu imaju izvesne privilegije, ali i ovi u domaćim klubovima uživaju ogroman respekt. Savez izuzetno ceni Vladu Vukoičića i Miroslava Nikolića i najozbiljnije na njih računa. Oni će biti priključeni Stručnom savetu kao podkomisija.

 Svaka čast za osvojene medalje,ali ostaje da je Muta govno od čoveka.

UZ VELIČANSTVEN USPEH MLADIH KOŠARKAŠA SRBIJE

Punih 20 godina trebalo je da prođe od kada je ovdašnja košarka, doduše tada pod firmom SFRJ, osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu za igrače do 20 godina. Od ondašnjeg Bormija, do sadašnjeg Novog Sada prošle su dve duge decenije u kojima nam se svašta događalo. I u košarci i u našim životima.

Srbije je prvak sveta u juniorskoj konkurenciji! Malo ko je verovao da je takav rasplet Svetskog prvenstva održanog u salama SPC “Vojvodina” moguć. Pratila je generaciju momaka rođenih u našoj zemlji 1988. godine i kasnije odrednica gubitničke generacije i treneri ovdašnji nisu se baš grabili da preuzmu vođenje Stefana Markovića, Milana Mačvana, Miroslava Raduljice, Stefana Stojačića, Mladena Jeremića i društva. “Vruć krompir”, možda je tako najlakše opisati posao selektiranja i vođenja ove selekcije, ponuđen je Miroslavu Nikoliću, stručnjaku dovoljno hrabrom, dovoljno samouverenom i, kako sam za sebe kaže - dovoljno ludom da prihvati izazov.

Pre samo godinu dana Muta je s godinu dana starijim igračima osvojio evropsko zlato u Turskoj i nije morao svoju reputaciju da stavlja na ispit. Ali, Nikolić ne bi bio to što jeste da se povukao... Naprotiv, s velikom željom da pomogne mladićima, ali i da dokaže kako se ovde s mladima radi na vrhunskom nivou, preuzeo je selekciju do 19 godina i, što je još bitnije, od prvog trenutka sastanka s njom izrazio neverovatnu, gotovo bezobraznu veru u to da dečaci imaju potencijal za medalju na Svetskom prvenstvu. Potpisnik ovih redova svedok je da su Nikolić i njegovi verni saradnici Miodrag Rajković i Branko Maksimović bili svim srcem uz ekipu, “ubeđujući” je da vredi puno više od “gubitničke generacije”, da pobede moraju da postanu njihov zaštitni znak i da vrede puno više - baš kao svetski šampioni!
- Ti si mi svedok - još uzbuđen i oznojan rekao je Nikolić vašem novinaru. - Nisu mi verovali naši “stručnjaci” da ovi dečaci imaju potencijal. Ne, naprotiv. E, zato sam ih uzeo. Niko to nije hteo, a ja sam želeo i smeo! I - evo nas! Krov sveta, bato! Titula šampiona! Neka mi sada neko kaže da su gubitnici!

Uzbuđen je bio prvi stručnjak mlade srpske selekcije, ali su uzbuđeni bili i svi ostali unutar ekipe. S razlogom. Pobedili su, pred prepunim Spensom, večito arogantne i prepotentne Amerikance (74:69).
- Pratio nas je godinama taj ružni naziv gubitnika, sada smo svima začepili usta - blistao je kapiten našeg tima Stefan Marković, koji će se ovih dana pridružiti A selekciji Srbije koja se priprema za EP u Španiji. - Najbolji smo na svetu, momci su bili fenomenalni tokom čitavog Prvenstva. Muta nas je sjajno vodio, verovao u nas, baš kao što smo i mi u njega verovali. Publika u Novom Sadu je bila fantastična. Ma, sve je sjajno... Zaslužili smo ovo slavlje!

Hodnikom ispred svlačionice selekcije Srbije dugo se prolamala vriska i pesma. Naši dečaci slavili su veliki uspeh, a visoki momak iz Inđije Miroslav Raduljica smogao je snage da prozbori:
- Mi smo šampioni! Niko nam nije ravan, pa ni ovi Amerikanci! Presrećan sam!

Saigrači su pošteno vodom i sokom zalili Milana Mačvana, najboljeg igrača Prvenstva dok je pred TV kamerama davao izjavu.
- Moji drugari i saborci su mi pomogli da osvojim i titulu prvaka sveta i titulu MVP igrača. Bez njih ništa ne bi bilo moguće. Ovo mi je najlepšti dan u životu. Mi smo šampioni!

Slavilo se dugo i onako kako samo 19-godišnjaci to umeju da rade. Podelili su dresove navijačima, sjajnim Novosađanima i ostalim ljubiteljima košarke koji su napunili Spens. Malo je ko verovao da ćemo 22. jul 2007. godine dočekati kao šampioni sveta i takav i toliki razlog za radost nije mogao, ni smeo da se propusti.

Miroslav Muta Nikolić i njegovi izabranici pokazali su, uz godinu dana starije igrače iz selekcije Vlade Vukoičića, da budućnost košarke u Srbiji i te kako postoji. Blistava budućnost! Da li postoji i srazmera između tog sjajnog potencijala i mogućnosti ljudi koji unutar KS Srbije kroje politiku naše košarke, pitanje je.

Ovog puta, međutim, nećemo se baviti ničim što bi moglo i najmanju mrlju da stavi na veliki, najveći uspeh momaka iz jedne generacije koja je pronašla izlaz iz lavirinta sumnji i pokazala da je hrabra, jaka, kvalitetna i sposobna da nasledi slavu generacija koja su pre nje ispisivale najlepše priče košarkaške u Srbiji.

Divac i društvo iz Bormija 1987. godine, eto, dve decenije kasnije dobili su naslednike. Neka sve ostalo bude kao što je Divčevoj generaciji bilo. Nećemo se buniti!

LETO IZ SNOVA
Srbija je zemlja košarke

Ma, hajdete, molim vas lepo... Priče o tome kako je vreme košarke u Srbiji prošlo nemaju veze! Mala je ovo zemlja, ali je njen sport ostao veliki, baš ponosu i pozitivnom inatu zahvaljujući. I želji da se svetu parira i dokaže da kod nas ne postoji termin nemoguće, da možemo i sa najvećima da se krbamo. I da ih pobeđujemo, dakako!

Basketaško leto 2007. godine počelo je kako smo samo u snovima mogli da poželimo. Prvo su Jelena Milovanović i njene drugarice osvojile zlato na EP u Novom Sadu, u konkurenciji 18-godišnjakinja. Pa su, taksativno nabrajamo, 20-godišnjaci, saborci Milenka Tepića i Miloša Teodosića pokorili Evropu u Italiji i Sloveniji. Onda su, evo, 19-godišnjaci, na čelu s kapitenom Stefanom Markovićem, osvojili svet, a devojke do 20 godina postale su srebrne na Starom kontinentu! I-ha-haj! Četiri takmičenja najvećeg formata - četiri medalje! Tri zlatne i jedna srebrna! Malo li je?

Svima nama u vidnom polju, ipak, ostaje najviše seniorska reprezentacija. Ona se, u senci ovih velikih uspeha, priprema u Kovilovu za nastup na Evropskom prvenstvu u Španiji, u septembru. Pažnja javnosti fokusirana je na seniore, pa smo tokom proteklih sedmica i meseci imali razloga samo za brigu, tugu i nezadovoljstvo. Koliko god su nas klinci oduševili odnosom prema reprezentaciji, državi čije boje brane i željom da budu na pobedničkom postolju, “matori” su sve to (da li je to dobra reč, uopšte?) poništavali otkazima selektoru, jadnim izgovorima, bednim odnosom prema zemlji iz koje potiču itd.

Hajde da okrenemo stvari! Mladost krči put ka najvećoj sceni. Osvaja medalje, ispod sebe postavlja i Evropu i svet. Okrenimo se tom segmentu naše košarke. Naravno, ostaćemo mi i uz seniore Moke Slavnića, jer uvek verujemo da nemoguće može da se preokrene, da postoji čarobni štapić i da neki čarobnjak Merlin može da učini trik. Našem seniorskom selektoru otkazala je maltene polovina onih koje je pozvao pod zastavu, ali on ne odustaje od optimizma. Baš kao i Muta Nikolić! Hajde onda da verujemo selektoru da je nemoguće zapravo moguće.

A i ako ne bude tako, sada smo svesni da stižu generacije koje će opet s ponosom nositi dres reprezentacije Srbije. Koje neće, uljuljkane u milione dolara i evra, prednost davati svemu drugom, samo ne državnom timu. Koje će, konačno, opet da nas nateraju da drhtimo s njima, da se radujemo i tugujemo, ali nikako i da budemo besni na njih. Porazi su sastavni deo sporta, na tome niko ne može nikome da zameri. Ali, kada se pošteno odnosi prema državnom timu, zastavi i dresu zemlje za koju se bore.

Srbija je zemlja košarke, tu dileme nema. Nedoumica je postojala u odnosu pojedinih igrača prema toj zemlji, ali kada pogledamo nove snage oličene u Teodosiću, Tepiću, Mačvanu, Jeremiću, Milovanovićevoj, Petrovićevoj, Radočaj, Musovićevoj i ostalim draguljima srpske košarke, i ta dilema će nestati.
To tvrdimo!

Sto je govno? Sve je dobro rekao, pogotovo ono za Maljkovica.

Da, stvarno Pjer, zašto imaš takvo mišljenje o Muti?

pa neka je i govno.bitno je da ima rezultate.i to kakve.

Pa Maljkovic Srbiji bas i ne duguje nesto, da bi morao dati dio sebe za srpsku kosarku.

Inace, ovaj vas Moka je zaista teza budala, kako vrijeme ide vidim da je riki 100% u pravu. Teski demagog, najavljuje bombe, igra gluvih telefona sa igracima, tri puta zove Sasu i Sasa ga tri puta odj.ebe, on je neka light verzija Cire Blazevica. Posvadjan sam sa samim sobom.