Na pobedničkom postolju ili pored njega: Slavnić uručuje nagradu Novickom 2005. u Beogradu (Foto Ž. Jovanović)

U poslednjih pet godina našu košarkašku reprezentaciju su vodila petorica selektora: Svetislav Pešić, Duško Vujošević, Želimir Obradović, Dragan Šakota i Zoran Slavnić (postavljen ovog proleća). Od odlaska Pešića, u jesen 2002, posle osvajanja zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu, sniorski tim je u stalnom padu: 6. na „Evru 2003” u Švedskoj, 11. na OI u Atini 2004, na deobi od 9. do 12. mesta na „Evru 2005” u Beogradu, na deobi od 9. do 16. mesta na „Mundobasketu” u Japanu. Za to vreme su napredovale selekcije koje su malo toga menjale u svojoj strateškoj i kadrovskoj politici, što se vidi po Španiji (svetski prvak), Grčkoj (evropski šampion i svetski viceprvak), Nemačkoj (bronzana na SP 2002, srebrna na EP 2005), Francuskoj (bronzana na EP 2005), Litvaniji (prvak 2003, polufinalista OI 2004), Italiji (bronzana na EP 2004. i srebrna na OI 2004)...

Naša košarka, koja je od prošle godine zaista – samo naša (srpska), ovog leta je postigla rezultate za Ginisa. Pošto je nepisano pravilo da se „sve meri kroz rezultate muške A selekcije”, ove četiri zlatne medalje (evropski prvaci su mladi košarkaši, juniorke i kadeti, a juniori su svetski šampioni) i jedna srebrna (mlade košarkašice na EP) moraće da dobiju potvrdu na Evropskom prvenstvu u Španiji (3-16. septembar). Imajući u vidu rezultate u poslednjih pet godina, kao i tim koji će nas predstavljati, uspeh bi bilo barem sedmo mesto, poslednje koje garantuje učešće u kvalifikacijama za Olimpijske igre 2008. u Pekingu.

Zlatna podloga, deblja za prekjučerašnji uspeh kadeta u Grčkoj, daje nam opet pravo da se nazivamo „zemljom košarke” i donekle vraća spokoj u košarkašku organizaciju koja će se, ukoliko čvrsto ne zajaše ovaj talas entuzijazma i ne uobliči ga u ozbiljnu „nacionalnu košarkašku strategiju”, naći opet u situaciji da mora da bira selektora par meseci pre šampionata i da zavisi od dobre volje pojedinih igrača, njihovih menadžera i ostalih „savetnika”. Ovo je suviše lepa i kolosalna prilika za renesansu da bi se propustila.

Neki podaci koji jasno ukazuju zašto je našoj košarcip oslednjih godina pala cena, prosto bodu oči. Recimo, pored rekordnog broja selektora (5), imali smo i ubedljivo najviše igrača (40), a ovog leta će biti oboren i rekord u broju novih igrača u odnosu na prethodni šampionat (Slavnić će u svom sastavu imati samo dva košarkaša iz Šakotinog tima: Miličića i Ilića). Primera radi, na Prvo svetsko prvenstvo u Buenos Airesu 1950, selektor-igrač Nebojša Popović je pozvao osmoricu koja nisu bila u sastavu na EP 1947. u Pragu. Njegov „rekord” je prošlog leta izjednačio Šakota, a Slavnić ga je sada oborio, što zbog povreda, opravdanih i manje opravdanih otkaza, što zbog svojeg viđenja tima.

Do ovakvog lutanja sigurno ne bi došlo da su selektori poslednjih pet godina podnosili izveštaje, što je u zlatnim decenijama bila praksa. To nije obično parče papira, već dragoceno svedočanstvo o ispravnim i pogrešnim stvarima, što bi trebalo da bude osnovna „lektira” svakog narednog selektora, a pogotovo Stručnog saveta.

--------------------------------------------------------------------------

Broj novih igrača i staž selektora

Napomena: navedeni su podaci za ovih 11 selekcija jer one poslednjih godina koknurišu za medalje (druga kolona odnosi se na broj istih igrača u odnosu na prošlu godinu). Sve selekcije su dale šire spiskove, osim Litvanije za koju je data pretpostavka.