KUKI, CARE!

Kuki je po meni najtalentovaniji, ali ne i preterano ambiciozan igrač jugoslovenske generacije koja se pojavila krajem osamdesetih. Samo klinci koji ne znaju basket mogu da ga porede sa, recimo, Stojakovićem. Stojaković je, pre svega, što bi Nemci rekli »fach-idiot«, igrač uskih specijalnosti, dok je Kuki bek, krilo, centar, strelac, skakač, asistent... Kuki je u Stojakovićevo vreme iza sebe imao odlučenih na desetine važnih utakmica, dok se Stojaković pokazao kao košarkaš koji beži od lopte kada treba odlučiti utakmicu.

Kuki i Rađa su na početku karijera pokazali da su nadareniji od Divca, Danilovića ili Đorđevića. Ova trojica su, međutim, više radili na sebi i upornije težili uspehu i savršenstvu, dok se splitski tandem, pod uticajem flegmatičnog dalmatinskog mentaliteta, zadovoljavao relativno malim dostignućima. Jeste da je u Kukijevo vreme bilo mnogo više klasnih NBA-igrača i veća konkurencija na njegovoj poziciji, ali je upravo mentalitet razlog zašto nikada nije zaigrao na All-star utakmici, iako je po posedovanim potencijalima mogao da uradi mnogo više u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu. Neko bi rekao da tri šampionska prstena i titula najboljeg šestog igrača NBA lige nisu mala stvar, ali moglo je i više samo da je bilo ambicije i germanske upornosti... U odnosu na Kukija iz najboljih dana, Dirk Novicki je drvoseča. Ali Nemac je radio i radio i radio i sada je jedan od najboljih igrača NBA.    

Za uspehe Jugoplastike, odnosno POP-a 84 nisu najzaslužniji ni treneri Maljković ni  Pavličević, ni igrači Sobin, Savić, Dule Ivanović, Sretenović, Rađa, Perasović, Tabak ..., već Kuki. On je bio jedini zajednički imenilac svih uspeha splitskog uspeha, on je učestvovao u osvajanju svih trofeja, on je bio ključni akter u svim istorijskim   utakmicama. Da li kao glavni poenter, skakač, asistent, svejedno, Kuki je bio onaj jezičak na vagi koji je odlučivao u korist trostrukih šampiona Evrope.

O Kukijevoj karijeri mogu da sude samo oni koji se sećaju i njegovog evropskog perioda. Bila je to neponovljiva gracioznost, elegancija, koordinacija pokreta, jednom rečju, Kuki je prezentovao umetnost na parketu. A onda, došavši u NBA, morao je da nabaci nekoliko kilograma mišićne mase. Kuki je zadržao svoju lucidnost i košarkašku inteligenciju, ali više nije bio tako brz, elegantan i skočan. Nekadašnji prvi odbrambeni igrač Evrope sada je bio za korak sporiji od protivnika. Postao je korpulentniji, ali je i dalje ostao nejak u direktnim duelima i igri u reketu.

 

I sad jedna anegdotica. Bio sam u maju 1991. godine na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, na poslednjoj prvenstvenoj utakmici između domaćina i Hajduka. Meč je odigran posle finala nacionalnog kupa, finala u Bariju i samo nekoliko dana posle dešavanja u Borovu Selu. Svega je tu bilo osim fudbala: Binić je nokautirao trenera Poklepovića, isključeni su Mihajlović i Štimac, teško su povređeni Jarni i golman Mihačić, Pančev je jedini gol postigao rukom ... 80 hiljada ljudi je urlalo »***, ***!« skoro sve vreme.

Samo nekoliko dana kasnije bio sam i u Palati sportova na Novom Beogradu, na finalu košarkaškog plej-ofa između Partizana i POP-a 84. Puna hala, oko 5 hiljada ljudi. I ponovo negativno naelektrisana atmosfera u publici, čuje se sporadično: »***, ***!« 

Međutim, dešavalo se nešto neobjašnjivo. Kadgod bi Kuki imao neku fenomenalnu asistenciju ili se u svom karakterističnom stilu, poput zmije provlačio pored protivničkih košarkaša i na volšeban način postizao koševe, publika je prvo stidljivo, a onda, posle svakog novog poteza, sve jače aplaudirala.

Naravno, na toj utakmici gosti su razmontirali Partizan, vodili su nekih 20-ak razlike pet minuta pre zaršetka i imali obezbeđenu još jednu šampionsku titulu. Onda je Pavličević rešio da iz igre izvuče Kukoča. U tom trenutku, kao hipnotisani, svi oko nas su ustali sa svojih mesta i počeli da aplaudiraju. Ne, to nikako nije bio kurtoazni aplauz od nekoliko sekundi. To je bio aplauz od kojeg vam prolaze trnci, aplauz koji je zahvatio prvo jednu tribinu, pa se poput talasa raširio po čitavoj hali. Pet hiljada ljudi je stojeći dvadesetak sekundi aplaudiralo čoveku koji se na toj utakmici prosto poigravao sa njihovim ljubimcima. Usred Beograda, usred predratne psihoze, u atmosferi obnovljenih neprijateljstava među narodima, samo nekoliko dana posle »građanskog rata na terenu«, kako je utakmicu na stadionu Crvene zvezde okarakterisao glavni sudija meča Ausec, Kuki dobija zaslužene ovacije! Da li je to mogao da izazove bilo koji drugi igrač!? Odgovor: NE!

Neki od vas ovde govore kako Kuki i nije baš neki veliki Hrvat, itd, itd. I meni se čini da je Kuki uvek bio malo više jugonostalgičan, pa kada je to sve otišlo u peršun, opredelio se za neku vrstu samoizolacije, eskapizma od nove realnosti. Rekao bih i da je Kuki previše veliki individualac, pa su mu mrske svake ideologije, koje ljude smatraju delom jednog šireg čopora. Uostalom, ne bi ga zanimao golf, tipična igra za izražene individualce i ljude koji beže od komplikovane stvarnosti. Samo dajte Kukiju palicu i  odvedite ga na golf teren. Neće on nikada imati ambicije da bude trener (Đorđević), direktor kluba (Danilović) ili predsednik države (Divac).   

A priča se i da je polu-Srbin. Ako je to istina, onda definitivno nemam dileme ko je najbolji košarkaš na ovim prostorima svih vremena. Toni, Srbine, imamo mi ovde na izletištu na Adi Ciganliji kod Beograda jedan pravi golf-teren, čiji je vlasnik Kapetan Dragan. Pa pošto on iz objektivnih razloga ne može da nadzire zalivanje i šišanje trave, možda bi moglo da se sredi da kupiš ovaj teren i onda besplatno igraš do mile volje.

Ja ću ga se uvijek, ali uvijek, sjećat kao smeće od čovjeka!!!

A i to što mu sad plješću po Beogradu dovoljno govori. Nikad on nije volio Hrvatsku kao Dražen ili Vranković. I to se zna. Briga me što je razvaljivao za Jugoslaviju, Bullse, Buckse...

Čovjek se pokazuje uvijek kad je kriza. A Kukoč se 99' nafurio jer da s onakvim suigračima ne može ništa napravit pa da više neće igrati za repku.

Nikad se neću pomirit s tim da su Srbi razvaljivali 90-ih s Đorđevićem, Divcem, Danilovićem... dakle igračima koje su Rađa, Kukoč, Perasović uredno gazili. Ali našim kuronjama, na čelu s Kukočem, se nije dalo igrat za Htvatsku, razvaljenu od rata, nije im se baš dalo nosit hrvatski grb na prsima, jer tu i nema neke love.

Divac, Đorđević i Danilović su ponosno pjevali "Hej Slaveni", urlali "Jugoslavija", i baš ih je bolio ku**c što je ta država razvaljivala Vukovar, Srebrenicu, Zadar, Karlovac...

I svaki put kad sam gledao dodjelu medalja, i kad su ti idioti veselo dizali tri prsta, došlo mi je plakat, jer sam si mislio- ma da su tu Kukoč i Rađa nebi vi bili tu di jeste.

Ali, Kukoč je tada igrao golf, i baš ga je bolio ku**c za Hrvatsku, za mene, za ljude koji su izginuli u ratu, za ljude koji su postali invalidi, za ljude bez kuće...

E pa moj Toni, ti su ljudi ginuli kako bi vidjeli tebe kako razvaljuješ u hrvatskom dresu..... A TI SI IH IZDAO!!!

Preteruješ. Za Rvatsku je osvojio tri medalje, dakle, igrao je za reprezentaciju. Drugo, otidi na NBA.com, nađi Kukočev Player Profile i šta piše tamo? "Croatia". Razmisli malo kakva je to bila propaganda vaše države kada je u šampionskoj ekipi Čikaga igrao Kuki. Više ljudi na svetu je saznalo za Kukija, prateći utakmice Čikaga sa Džordanom, nego raznorazna evropska i svetska košarkaška prvenstva.      

I još nešto pa nek mi moderator skida postove kolko ga volja.

Npr. Giriček. Ne volim ga previše. Mislim da je sportski gubitnik. Mislim da mu fali ona presudna košarkaška inteligencija.

Ali Gira je u Beogradu pokazao da je čovjek. Nikad, ali nikad neću zaboravit ono njegovo prekriveno lice od jada na EP u Beogradu u utakmici protiv Slovenije. Tada je pokazao koliko mu znači ta Hrvatska, koliko mu znače hrvatski navijači, koliki je zapravo čovjek!! I zato se njemu ispričavam za sve uvrede kojima sam ga častio na ovom forumu.

I jednostavno, ali moram zamislit takvu situaciju, daj zamislite da je u četvrtfinalu protiv Španjolaca, nakon što su se povrijedili Kasun i Planinić, ušao npr.- KUKOČ!!! Samo da je ušao na 15 minuta. Da li bi dobili Španjolce da su Tomas, Ukić, Popović uz sebe imali Kukoča? Da li bi sudac, kolki god bio lopov, krao i Kukoča? Da li bi možda petorka Popović, Giriček, Tomas, Kukoč, Vujčić postala prvak Europe? Da li bi možda gledali naše na SP kako igraju protiv SAD, Grčke, Argentine, Španjolske...

E pa ako ne znate odgovor, on je- DA!!!!

Pa se sad klanjajte izdajici koliko vas volja, a ti moderator možeš obrisat i cijelu stranicu, a ne samo ovaj post.

Zaista ga ocigledno u Srbiji vise cijene nego u Hrvatskoj, dovoljno je pogledat komentare na B92-stranici (nema skoro pa niti jednog negativnog komentara, vecina negativnih su napisali upravo Hrvati...):

http://www.b92.net/sport/comments.php?my_categories_class=%2 7Sport%27&nav_category=4&nav_id=211477