Ako je verovati medijima, Toni Kukoč ni osmi put nije uspeo da uđe u Kuću slavnih u Springfildu. Nije dobio 18 potrebnih glasova komiteta koji broji 24 člana. Iskreno, žao mi je zbog toga, bio sam uveren da će genijalni „Pink panter“, kako ga je svojevremeno nazvao Saša Tijanić (čije kolumne u štampanom izdanju „Koša“ imate u opciji „Stari Koš u PDF-u) ovog puta proći, ali nije…

Odluka ide na dušu onih koji su glasali, ali ono što me čudi jeste činjenica da su „Kukija“ imali pred očima 13 godina, od 1993. do 2006. Mogli su da ga gledaju na 846 utakmica regularne sezone i 99 u plej-ofu, mogli su da vide 3 šampionska prstena na njgovoj ruci, one koje je osvojio igrajući za čikaške Bikove uz Majkla Džordana i Skotija Pipena.  Čitam da se i Pipen čudio što je Toni opet zaobiđen. Nije jedini.

‘Ajde i da razumem ako taj komitet koji odlučuje „zaboravi“ nekog iz Evrope o kome ne zna (gotovo) ništa. Jedna od žrtava nepoznavanja svetske košarke je i naš proslavljeni trener Ranko Žeravica koji je bio prvak sveta, olimpijski šampion i vice-šampion, uz nekoliko medalja sa evropskih šampionata. Osim toga, košarci je dao – što je i osnovna uloga trenera – niz asova bruseći prirodni talenat do sjaja koji imaju vrhunski majstori. Sigurno je sve to, i više od toga, bilo napisano kad je Ranko bio kandidovan, ali možda u komitetu nisu bili strpljivi da pažljivo čitaju.

Kukoča su, pretpostavljam, gledali, nije im bila neophodna pisana informacija. A na papiru koji su (nadam se) imali pred sobom kada su odlučivali, pisalo je da je Toni Kukoč, uz tri prstena u NBA, tri puta bio prvak Evrope sa Jugoplastikom, dva puta sa Jugoslavijom, da ima dva olimpijska srebra, iz Seula 1988. sa Jugoslavijom i 1992. iz Barselone sa Hrvatskom, bio je prvak sveta 1990. sa Jugoslavijom i treći 1994. sa Hrvatskom, bio je kadetski i juniorski prvak Evrtope i juniorski prvak sveta sa Jugoslavijom. Sa Jugoplastikom ima četiri titule prvaka Jugoslavije, bio je prvak i osvajač kupa u Italiji, tri puta MVP F4 turnira Evrologe, MVP Evropskog prvenstva 1991… Ima još mnogo toga, ali nije poenta u dugom spisku nagrada. Mnogo trofeja imaju i igrači velikih timova iako su bili 11. ili 12. u rosteru sa minimalnim, ili nikakvim doprinosom trofejima.

Toni Kukoč je bio jedinstvena figura u jugoslovenskoj i svetskoj košarci. Od nesuđenog stonotenisera postao je jedan od najboljih svetskih igrača sa retko viđenim repertoarom. Sa visinom 2,07 m igrao je na svim pozicijama. Nije mu bio nikakav problem da prenese lopu kao plej, da šutira kao bek ili krilo, da skače kao forward ili centar. Pripisuje mu se divna fraza da jedan koš srećnim čini jednog igrača, a asitencija dvojicu… Voleo je i umeo da asistira, kao što je umeo sve drugo u košarci.

Prvu šansu u Splitu dao mu je Zoran-Moka Slavnić, ali je punu afirmaciju doživeo u doba Bože Maljkovića. Predvodio je Jugoplasgiku do tri titule prvaka Evrope, onu treću u Parizu 1991. doneo je gotovo sam jer su Dino Rađa i  Duško Ivanović bili u inostranstvu.

Znam Kukoča od početka njegove karijere. Uvek sam se divio njegovom prirodnom talentu, onoj veštini kojoj ne može da ga nauči nijedan trener. Sve je radio sa lakoćom, uživajući u igri. Odigrao je nebrojeno mnogo velikih mečeva, ali za ovu priliku izdvajam dva: u Bormiju 1987, na juniorskom Prvenstvu sveta, Amerikancima je u grupi ubacio 37 poena šutirajući trojke – 11 od 12!

Tim povodom, za moju knjigu „Bajka iz Bormija“, ovako se sećao te utakmice:

– Ni pre ni posle, nikada u karijeri, nisam pogodio toliko trica. Bilo je utakmica na kojima sam davao po 5-6, možda i 7, ali nikad ni blizu dvocifrenom broju kao tada. Nisam pred utakmicu imao nikakakv poseban osećaj, ništa nije nagoveštavlo da ću biti ekstra-inspirisan da šutiram tako dobro. Kad su ušle prve dve, i to kako se to obično kaže „bez koske“, osetio sam dodatnu sigurnost, dobio samopouzdanje pa sam počeo i da forsiram, šutirao sam i preko ruku rivala a lopta je ulazila i ulazila… Otvorila se „špina“, što bismo rekli mi Dalmatinci. Saigrači su osetili da je to moj dan pa su me non-stop tražili… Bilo je nezaboravno, ali ni ja ne bih nikada ostvario to što jesam da nisam imao tako divne saigrače. Bili smo sjajna generacija, dugo zajedno, razumeli smo se pogledom, niko nije bio egoista jer je bilo samo pitanje dana kada će neko zablistati. Svi smo bili individualno jaki ali najjači smo bili kao tim, samo mi tada nismo bili svesni koliko smo dobri. Negde duboko u nama tinjalo je saznanje da možemo mnogo, ali koliko je to mnogo, i gde su nam granice, niko nije znao. Međutim, bilo je dovoljno da se ne plašimo nikoga i da u svaku utakmicu uđemo da je dobijemo i da se, ako je moguće, još i zabavimo na terenu.

Drugi momenat koji pamtim je utakmica finala plej-ofa aprila 1991. Zemlja je već bila u fazi raspadanja, ali ratnih sukoba još nije bilo. U finalu plej-ofa poslednjeg prvenstva Jugoslavije igrali su Partizan i Jugoplastika. Rezultata se ne sećam, mogu da ga nađem, ali on nije bitan. Sećam se momenta kada je pred kraj meča, sa obezbeđenim trijumfom Jugoplastike,  Toni Kukoč povučen na klupu. Puna novobeogradska Hala sportova dugim aplauzom, gotovo ovacijama, ispratila je (vele)majstora. Bila je to velika pobeda sporta, dokaz da umetnost – a Kukijeva košarka jeste bila vrtsta posebne umetnosti – ne poznaje nikakve granice.

Sretali smo u svetu, uvek je bio srdačan, ljubazan, otvoren. Videli smo se i u Madridu 2008. kada je povodom 50 godina Kupa šampiona Evroliga okupila mnoge bivše asove. Čuli smo se kada sam ga zvao da pitam kako je, s obzirom da sam dobio informaciju da je imao neke probleme sa srcem. Obradovao me je kada mi je rekao da je sa njim sve u redu.

Nadam se da će glasači za ulazak u Kuću slavnih ispraviti nepravdu i uvesti Tonija među velikane. Bez potcenjivanja, uveren sam da među 167 bivših igrača koji su imali čast da postanu „stanovnici“ Kuće slavnih ima mnogo onih koji su košarci dali mnogo manje nego Toni Kukoč.

https://kosmagazin.com/kuca-slavnih-nepravda-prema-kukocu/