jako rijteko pišem na košarci, al zato jako dugo gledam već košarku. i jako se dobro sićan kad su toni, dino, peras, duško i ekipa uredno derali đorđevića, danilovića, divca, paspalja i ekipu, i kad u normalnim okolnostima nije uopće bilo pitanje ko će dobit, nego samo koliko. a onih dana kad nismo bili svoji, pitanje je samo bilo- kada. kada ćemo prelomit utakmicu.

gledajuć večerašnju utakmicu, ima san sličan dojam. jer, nije hrvtaksa reprezentacija počela igrat košarku večeras, nego prije 20 godina. i tamo negdi od sredine 90-ih kad je većina svemiraca prestala igrat za hrvatsku- događa se isto. nekad hrvatska odigra malo bolje, nekad malo gore, al redovito napravi harakiri. ja san, virujte mi, samo čeka kad će slom nastupit, i kad će to srbi prelomit. za razliku od većine, ne mislim uopće da se ovdi radi o srbima. unatrag ovih 15-ak godina, sitite se koliko puta nam se dogodilo ovakvo nešta u zadnjoj četvrtini utakmice. koliko smo puta prosuli dobiveno kad se lomi, protiv čitave palete ozbiljnih reprezentacija.

o samoj igri ne bih puno, merni je to 34 minute izugledalo skroz ok, pogotovo za ovu fazu priprema, međutim, poanta ovog posta uopće nije analiza naše igre, poanta je analiza karaktera. kad uzmeš u obzir način na koji je izgubljena ova utakmica, pa dodaš niz ovakvih košarkaških samoubojstava iz zasjede(jer ja se kladim da i mi sami sebe iznenadimo tim nevjerojatnim dijapazonom različitih načina samouništenja) u proteklih 15 godina- kako iko od vas može očekivat nešta dobro već u utakmicama grupne faze, a kamoli u tom famoznom 1/4f kojeg svi spominju.
moj argument su večerašnja utakmica i dugogodišnja tradicija, a vaš?