Divac je bio prava prijepoljska seljačina dok nije otišao u Ameriku gde je dobio šlif, naučio kako se treba odnositi prema medijima, shvatio da je dobrotvorni rad nešto što je svaka uspešna i bogata ličnost na Zapadu dužna da radi, jer sreću i novac treba deliti sa drugima. Da mu sada neko podmetne hrvatsku zastavu, ne bi je poljubio, ali je sigurno ne bi ni pocepao, kao u Argentini 1990. godine. Ne bi se sada svađao sa publikom kao što je radio svaki put kada je Partizan gostovao u Zagrebu ili Splitu. I zato, Hrvati, u trenutku kada veliki svetski košarkaš Divac kači patike o klin, zaboravite prošlost i duboko se naklonite velikom igraču i još većem čoveku.
Sve u svemu, Divac je u Americi zaista sazreo kao ličnost, postao jedna od moralnih karijatida među sportistima i s pravom je označen kao nacionalni brend. Njegovo nerazrušeno prijateljstvo sa Rađom i Kukočem, i to posle svih ovih balkanskih turbulencija, govori da se radi o velikim ljudima.
Što se tiče košarkaških uspeha, sa reprezentacijom je osvojio sve titule, ali je u klubovima ostao uskraćen za evropsku šampionsku titulu i NBA prsten. Za razliku od njega, Kukoč je uzeo sve, kako u klupskoj (sa Jugoplastikom i Čikagom), tako i u reprezentativnoj konkurenciji (sa selekcijom Jugoslavije, naravno).
Rađa je po meni na mestu centra bio veći potencijal od Divca, pre svega raznovrsniji u akcijama i uspešniji u improvizacijama, ali je Divac bio germanski uporan da uspe i s pravom je zavredeo epitet harizmatičnog Srbina u NBA ligi. Imao je sreću da mu se u Lejkersima odmah otvori mesto zbog Džabarovog kačenja patika o klin i što je za mentora i zaštitnika imao Medžika.
A kad već spominjete Kukoča, razlog što nije više postigao u NBA ligi je njegova dalmatinska inertnost. Kukoč je bio prvi košarkaš Evrope do odlaska u Ameriku i mnogi su pretpostavljali da će tek u NBA njegov talenat eksplodirati poput vatrometa na konvenciji stranke Bogoljuba Karića.
Ali, avaj! To vam je kao sa srpskim teniserom Đokovićem. Đokovićev osnovni kvalitet je brzina i borbenost. Međutim, trudeći se da stigne svaku loptu, Đoković se brzo troši tako da na velikim »gren slem« turnirima, gde se do finala odigra pet-šest jakih mečeva i to svaki drugi dan, potpuno se iscrpi u polufinalu ili finalu i bude lak zalogaj protivnika. A ako bi Đoković nabacio masu, imao bi više kondicije, ali više ne bi bio tako brz. Dakle, kako god okreneš, isto ti je.
Tako je bilo i sa Kukočem u NBA. Morao je da nabaci koji kilogram mišićne mase da ga protivnički igrači onako laganog ne bi slali u peti red tribina. Ali nabacivanjem mase, Kukočevi pokreti više nisu bili tako elegantni i graciozni, njegov šut više nije bio tako mekan, ... Drugim rečima, postao je gruba, neprerađena varijanta Kukoča iz Evrope.
Kukoč je svoje saigrače pravio boljima nego što jesu. Sretenović je bio višak u skromnoj Zvezdi, a u Jugoplastici, uz Kukoča, izrastao je u reprezentativnog plejmejkera. To isto važi i za bivšeg fudbalskog golmana zeničkog Čelika Zorana Savića koga je Kukoč tako majstorski razigravao da je i ovaj posle jedne sezone u Splitu dogurao do nacionalnog tima.