Evo jednog odlicnog texta iz CKM-
FOOTBALL CASUALS by Igor Todorovic
Moda na
stadionima, među navijačima? Kada bi ste postavili takvo pitanje bilo kome ko se
ne razume u fudbal i onima koji njime nisu zaluđeni uslediće logično pitanje/
odgovor: Pa zar to postoji? Većina '' normalnog '' sveta navijače smatra
barabama, uličarima, probisvetima...bar je takvo stanje kod nas. Pitajte bilo
koju žensku osobu šta misli o navijačima, verovatno će vas samo popreko
pogledati... '' a da to su oni što se tuku po stadionima, što i dalje furaju
fajerke, trenerke, brze patike i šalove oko vrata...'' Kod nas je možda tako, a
i bilo bi bezveze pričati o modi na našim stadionima kada na njima nema nikoga
osim šačice onih redovnih najvernijih.
O modi na nemačkim stadionima takođe
nema šta da se puno kaže pošto je situacija tamo i dalje slična onoj na koju smo
već navikli: repovi, brčići, tri šala oko vrata, dva oko struka, traka oko čela,
prišivači po prslucima od teksasa... Čast izuzecima, a to su uglavnom likovi
odrasli na punk muzici ili skinhead kulturi pa nije retka pojava i velikog broja
fanova u Fred Perry, Lambretta, Ben Sherman, Lonsdale, Hooligan i sličnoj
streetwear odeći.
Žabari naravno uglavnom idu kao manekeni i na utakmice.
Bočne tribine na stadionima u Rimu, Torinu ili Milanu mirišu na najnovije
parfeme; kožne jakne, džemperčići, ulje u kosi... redovna su pojava među
tifozima.
Engleska je međutim nešto sasvim drugo...
April 2002,
Charlton-Southampton... Sedeo sam sa prijateljima Englezima u pabu nedaleko od
Grenwicha. Taj deo uglavnom navija za Charlton Athletic. Dva sata pre početka
utakmice zazvonio je Neilov mobilni. '' Tišina momci '' povikao je Neil. Svi su
se ućutali i pažljivo slušali šta glavni među njima priča. '' Ok, koliko vas
ima? Gde ste? Maze Hill stanica... stižemo za deset minuta... '' Neil je završio
kratak razgovor a potom se obratio ostalim momcima: '' Zvali su Saintsi...ima ih
devetnaest, nisu naoružani i čekaju nas! Neka se izdvoji jednak broj ljudi koji
idu... biće ferka! '' Ja sve vreme ne verujem. On je 'ladno pričao mobilnim sa
navijačem Southamptona i ugovorio je tuču nedaleko od paba u kojem se nalazimo.
Ja sam bio dvadeseti, jer kako mi rekoše, ako neću da učestvujem niko me ne
tera, a u slučaju da krene naopako mene neće niko dirati pošto nemam na sebi ''
Casual odeću ''. Njih devetnaest, i ja kao posmatrač, krenuli smo ka Maze Hill
stanici dve ulice dalje od paba. Nikom nije palo na pamet da uzme bilo kakvu
flašu ili motku jer je dogovor bio '' na ruke ''. To tamo prolazi, pomislio
sam... kod nas bi jedna strana sigurno zajebala. Stižemo na dogovoreno mesto.
Dvadesetak metara ispred nas stajala je grupa navijača Southamptona spremna za
okršaj sa Charltonom. Bez reči zaleću se jedni na druge... bam, bam... sevaju
pesnice, noge, šake... i to traje ni dva minuta kad neki lik uleće na plato i
viče: '' Bež' te! Panduri! '', i sve stade. Jeni na jednu, drugi na drugu
stranu. Neverovatno! Na stanici je osim dve grupe koje su se mlatile bilo još
običnih ljudi koji su najnormalnije čekali voz kao da se ništa ne dešava. A da
stvar meni bude još nejasnija pobrinula su se i četvorica navijača Southamptona
u crveno-belim dresovima koji su takođe sve samo posmatrali sa strane. Na njih
se niko nije ni osvrnuo samo zato što su bili obični navijači obučeni u klupske
boje, koje po pravilu niko ne dira!
A kako su onda bili obučeni huligani ili
kako da ih nazovem da bi ih razdvojio od navijača? Niko na sebi nije imao
nikakvih jasno vidljivih oznaka pripadnosti jednom ili drugom klubu. Eventualno
na kragnicama košulja ili na kačketima stajao je mali bedž i to je sve. U jednom
momentu kada su se izmešali nisam imao pojma ko su koji. Na njima su bile polo
majice, karirani kačketi i košulje, farke i uglavnom cipele. Kada sam se malo
bolje zagledao u sve njih ukapirao sam da svaki na sebi ima nekoliko stotina
funti odeće.
'' Vidiš, na meni je Stone Island džemper od 200 funti, ispod
je majica Henri Lloyd koju sam platio svega 40-tak. Farmerice su Armani, cipele
Lacoste, a kačket Aquascuttum. On me je koštao 30 funti! '' ,objašnjavao mi je
Neil. Ja sam do tada o svemu tome čitao u fanzinima i slušao od UK prijatelja.
Na evropskom prvenstvu u Belgiji 2000. godine video sam veliki broj engleskih
navijača u odeći ne toliko poznatih koliko na ostrvu popularnih etiketa. Nakon
nereda protiv Nemaca u Charleroi kao i u Briselu protiv muslimanskog dela
stanovništva, engleska marka Hackett je bila prinuđena da promeni logo svoje
firme na majicama i duksevima, i da sa njih skine veliki natpis pošto je većina
izgrednika imala baš tu odeću na sebi. Firmi sa dugom tradicijom nije trebalo da
se sa njom poistovećuju fudbalski huligani deportovani sa prvenstva u Belgiji.
Sve to sam znao, ali mi je ipak delovalo malo suludo. Davati toliko love na
odeću koja vrlo lako može da bude upropaštena, iscepana ili skinuta u tuči sa
protivničkim navijačima. Kada sam se malo bolje osvrnuo po pabu svih pedesetak
Charltonovih fanova koji su tu pili imali su na sebi markiranu odeću. Sve su to
bile etikete koje baš i nisu toliko popularne na kontinentu, pogotovo ne među
navijačima: Burberry, Henri Lloyd, Aquascuttum, Stone Island, Evisu, Paul and
Shark, Napapijri, Paul Smith...
A kako je sve počelo?
Prvi put sa
pojavom modova, tokom šezdesetih godina prošlog veka, momci koji su uglavnom
poticali iz radničkih porodica voleli su da na sebe nabace nešto markirano. Za
njih su noćni klubovi i fudbalski stadioni bili mesta na kojima su imali priliku
da prošetaju novu potpisanu odeću.
Tokom osamdesetih godina u Engleskoj je
nastao pojam Football Casuals koji je proistekao iz mode skinheadsa. Nakon
redovne odeće koju su furali skinsi: Harrington, Fred Perry, Jon Wood, Ben
Sherman, Lonsdale, Sta Prest, Dr Martens ... na engleskim ulicama, pabovima,
stadionima masovno su počeli da se pojavljuju momci u Peter Storm jaknama,
Pringle rolkama, Lacoste majicama, Burberry šalovima...
Bilo je prestižno
imati na sebi skupocenu, markiranu majicu, jaknu ili šal. U to vreme nije bilo
mnogo prodavnica koje su ih prodavale. Tinejdžeri su uglavnom mogli sebi da
priušte Levi's farke koje su kupovali u Tesco radnjama, ali našlo bi se tu love
i za po koju tenisku majičicu (Fila, Lacoste, Sergio Tacchini, Head) koje su
bile obležje prvih Casulasa.
Odeća je u to vreme na ostrvo stizala iz
inostranstva. Britanski klubovi vladali su Evropom, a navijači su koristili
svaku priliku da skoknu preko i snabdeju se '' in '' robom. Scousersi, fanovi
Liverpoola-četvorostrukog prvaka Evrope, provodili su i po nedelju dana u
Italiji ili Francuskoj kada je njihov klub tamo igrao, i '' operisali '' po
robnim kućama, buticima i sportskim radnjama. Kući su se vraćali sa punim
torbama Slazanger, Ellese, Kappa, Nike, Lois, Anoraks, Lacoste i drugih krpa.
Inter City vozovi bili su puni navijača skockanih po Casuals modi. Veoma
bitnu stvar činile su i nove patike, posebno Adidasove Samba i Diadorine Borg
Elite. Uprkos naletima mokasina i planinarskih cipela patike su tokom
osamdesetih bile hit.
Krajem osamdesetih Casual euforija se stišava da bi
sedam, osam godina kasnije ponovo postala preokupacija navijača.
Lacoste i
Burberry su možda i jedine dve etikete koje su i nakon dvadeset godina zadržale
vrtoglavu popularnost. Vremena se menjaju pa tako i moda. Ralph Laurenove golf
jakne i polo majice postale su neizbežni odevni predmeti. Prvi put klinci od
šesnaest, sedamnaest godina odvajaju po 150 funti za džemper ili cipele.
Trenutno je broj jedan Stone Island, veoma upečatljiva roba zbog oznake
(poput kompasa, sličan Nato znaku) koja je kao prišivač sa dva dugmića prikačena
na levi rukav jakne, duksa ili džempera. Krajem osamdesetih se prvi put pojavila
u Velikoj Britaniji. Na engleske tribine su je iz Italije doneli preprodavci i
lopovi koji su tamo odlazili prvenstveno zbog Armani džisna. Kada je stigao u
London Stone Island džemper je koštao 200 funti!!!
Krajem devedesetih
policija je uočila vezu između markirane odeće i huligana. Ukapirali su da ne
moraju da motre na nekoga ko urla na stadionu svih devedeset minuta obučen u
dres i ogrnut klupskim šalom, već na lepo odevene momke po pabovima i oko
stadiona od kojih veliki broj već ima zabranu odlaska na utakmice. Koliko su se
huligani poistovetili sa popularnim brendovima govori i činjenica da svaka ekipa
ima svoj bedž ''Stone Island on Tour'' sa ispisanim imenom kluba ili vizit karte
sa Burberry šarom na kojoj piše '' Upravo ste dobili batina od Aston Villa
Youth-a ''
Cardiff City-ev Soul Crew trenutno je jedna od vodećih
huliganskih ekipa na ostrvu. Na dan utakmice u pojedine pabove u glavnom gradu
Velsa zabranjeno je ulaziti u Stone Island jaknama, dok je u Portsmouthu
dovoljno da skinete etiketu sa rukava.
Poput Hackett-a i Stone Island je baš
zbog navijača bio prinuđen da promeni svoj dugogodišnji logo. Najnoviji modeli
umesto prepoznatljivog bedža sada imaju samo malu neupadljivu oznaku na grudima.
Najsvežiji primer u kojem se prosto digla hajka na huligane obučene po
poslednjoj modi dogodio se na kvalifikacionoj utakmici između Engleske i Turske
igranoj u Sunderlandu aprila ove godine. Sve je počelo nekoliko sati pre tekme
kada su se pobile ekipe Sunderlanda i Newcastlea. Dva paba su potpuno demolirana
a jedan navijač je u kritičnom stanju prevežen u bolnicu. Kada je policija
uletela da razdvoji zaraćene strane nastao je opšti haos. Preko dve stotine
fudbalskih Casualsa se udružilo protiv njih. Rat je trajao čitav sat. Letele su
flaše, cigle, stolice. Nigde nije bilo Turaka. Sve se dešavalo izmežu engleskih
huligana i policije. Par sati pre toga grupa Turaka je napadnuta u centru grada
a kada je policija uhapsila jednog od napadača ovaj je kiptio od besa: '' Ja sam
navijač Arsenala, ova govna su mi ubola nožem prijatelja pre dve godine! ''
Takođe je i jedan turski novinar dobio batine ispred Mc Donald's-a. Tokom meča
turski navijači su konstantno gađani svim i svačim a opšta ludnica je nastala
kada je Engleska povela 1-0. Preko pedeset navjača uletelo je u teren da podeli
radost sa igračima. Većina ih je imala Stone Island jakne i Burberry ili
Aquascuttum kačkete. Policija je tog dana uhapsila stopet izgrednika. Naslovi u
sutrašnjim novinama poput: '' Burberry banda napala policiju '' i '' Stone
Island huligani rušili sve pred sobom '' digli su veliku prašinu.
Policija
na engleskim stadionima danas posebno obraća pažnju na '' markirane '' navijače,
jer se ispostavilo da su baš oni potencijalni izazivači nereda. Naravno nisu svi
obučeni u Pradu, Aquascuttum, Paul and Shark, Dolce and Gabbana, Henri Lloyd,
Stone Island... jer činjenica je da ne može baš svako da izdvoji 500 funti kako
bi kompletirao garderobu. Ima i onih koji se i dalje drže Fred Perrya, Ben
Shermana, Lonsdalea... u suštini to je to, ali neuporedivo jeftinije!
Fudbalski fanovi širom Evrope decenijama su se ugledali na engleske
navijače, tako da se i '' fashion '' euforija sa ostrvskih stadiona velikom
brzinom širila. Kod nas se o svom tom modnom ludilu ne zna puno, mada mora se
priznati da je sve veći broj onih koji prate dešavanja na ostrvu. Navijači
Vojvodine napravili su nekoliko zastava i dukseva sa Burberry šarama i Stone
Island znakom. Neki od njih furaju Lacoste majice i Tommy Hilfinger košulje i
jakne, a pojavili su se i prvi Burberry kačketi. Na utakmicama Partizana takođe
je primećeno nekoliko kariranih kačketa i šalova. Zvezdini navijači koriste veze
sa inostranstvom i tako se snabdevaju skupocenim odevnim predmetima, a njihovu
prvu Casulas ekipu čine urbaniji gastarbajteri koji prate dešavanja u Britaniji.
Ipak teško je poverovati da, prvenstveno zbog ekstremno visokih cena za naše
uslove, Stone Island, Aquascuttum ili Burberry mogu postati prepoznatljiv stil
srpskih navijača.
BURBERRY
1856. dvadesetjednogodišnji
Thomas Burberry osniva firmu i otvara prvu prodavnicu u Basingstokeu.
1890.
otvoren je i prvi šop u Londonu, Haymarket.
1900. ustanovljen zaštitni znak
firme – vitez kopljanik na konju. Otvaraju se prve prodavnice u Parizu i
Njujorku.
1910. Burberry šije kompletnu garderobu za britansku vojsku.
1924. patentirana čuvena krem/braon karirana šara koja je i danas sinonim za
Burberry.
1967. Burberry kaputi i mantili postaju svetski hit. Masovno se
nose torbe, šalovi, kišobrani.
1980. Burberry euforija zahvata Ameriku.
Otvaraju se ekskluzivne prodavnice u Detroitu, San Franciscu, Chicagu, New
Jerseyu, Philadelphiji, Washingtonu...
1997. potpuno novi tim dizajnera
izbacuje novu kolekciju.
2003. '' Burberry Brit '' naziv je novog ženskog
parfema.
AQUASCUTTUM
1851. ustaoveljen patent za nepromočive
kišne kabanice. John Emary osniva etiketu za muškarce Aquascuttum.
1909.
Aquascuttum fabrika u Northemptonshireu proizvodi godišnje preko 30.000 kišnjih
mantila.
1914. Aquascuttum šije vojne uniforme i odela koja će se nositi
tokom oba Svetska rata.
1960. Winston Churchill jedan je od Aquascuttumovih
modela.
1976. patentirana poznata karirana šara. (mnogi je zbog iste boje
mešaju sa Burberryem)
1995. Generalni sponzor svetskog filmskog festivala
1996. Oficijelna odeća olimpijskog tima Velike Britanije na Olimpijadi u
Atlanti.
2001. Aquascuttum slavi 150 godina postojanja.
STONE
ISLAND
Krajem sedamdesetih godina italijanska sportska kompanija SPA
lansirala je novi proizvod Stone Island koji par godina kasnije, tačnije 1981.
uspeva da se u potpunosti probije na tržište. Dizajner broj jedan bio je Massimo
Osti, koji će kasnije osvajati mnoge svetske trofeje. Prve jakne izgledale su
futuristički. Pravljene su od posebnog tehno fibera i imale visoki sjaj, tako da
su zavisno od toga da li ste na suncu ili u mraku menjale svoju boju (od zlatne
do metalik sive na primer).
Polovinom osamdesetih pojavljuje se i prva
kolekcija Stone Island džempera.
Ni jedna prodavnica u svetu, osim
generalnog zastupnika nije mogla da prodaje Stone Island odeću. Zbog velike
popularnosti na ostrvu otvara se i prvi šop u Londonu.
Ulaskom u
dvadesetprvi vek Stone Island je proširio svoj asortiman i načinio par izmena u
dizajnu, a najbitnija je ta da je prepoznatljivi platneni bedž skinut sa levog
rukava i zamenjen malim logom.
LACOSTE
1927. francuska
teniska reprenzetacija predvođena Reneom Lacoste, pobeđuje to data
neprikosnoveni američki tim i po prvi put osvaja Davis Cup. Američka štampa
nakon tog senzacionalnog uspeha Francuza veliča francuske tenisere a njihovom
kapitenu pridodaju nadimak '' Aligator ''. Rene Lacoste prihvata taj nadimak
oberučke i već na sledećem takmičenju pojavljuje se u sakou sa izvezenim
krokodilom na džepu.
1933. Rene Lacoste i Andre Gillier, vlasnik najveće
tekstilne fabrike u Francuskoj u to vreme, osnivaju firmu koja će proizvoditi
odeću za tenisere, jedriličare i igrače golfa. Nazivaju je Lacoste.
Prva
Lacoste majica bila je bele boje, išla je uz telo, imala je kragnicu, kraće
rukave i bila je kraće dužine.
1951. Lacoste roba počinje da se izvozi u
Italiju i USA
1963. Napravljen je i prvi teniski reket s' kojim će Jimmy
Connors i Billie Jean King osvojiti čak četrdesetšest turnira.
Ubrzo se
popularnost '' krokodilčića '' širi po celom svetu, otvaraju se prodavnice na
svim kontinentima, pa je danas prosto nezamislivo otići u neku svetsku metropolu
i ne primetiti oficijalni Lacoste šop.
HENRI LLOYD
Prvog
jula 1963. godine poznati jedriličar, Henri Strzelcki osniva sopstvenu marku
Henri Lloyd. Od početka pa do danas Henri Lloyd proizvodi svu vrstu sportske
odeće za moreplovce, skipere, nautičare, jedriličare. Veliki broj svetskih
takmičenja u vodenim sportovima bio je pod pokroviteljstvom Henri Lloyda.
HACKETT
Svoj proboj na tržište Hackett doživljava
kao generalni sponzor engleske ragbi reprenzetacije kao i polo tima. Osim
sportske odeće Hackett proizvodi i odela, košulje, šešire... Sportska kolekcija
je bila prepoznatljiva i lako uočljiva pošto je preko celih grudi imala ispisano
Hackett. Današnji logo je sasvim drugačiji i obično se samo na grudima ili
rukavu nalazi slovo H.
Od ostalih etiketa koje su popularne među
navijačkim svetom na ostrvu treba izdvojiti: Armani Jeans, Mosschino, Hugo Boss,
Dolce and Gabbana, Prada, Gant, japanski Evisu, Nappapijri,... kao i sportske
klasike poput Adidasa, Reeboka, Pume, Umbra...
