Ja san bija jedan od žešćih protivnika Dalića, šta zbog njegovih čudnih politika senioriteta, šta zbog guranja određenih igrača, šta zbog loših zamjena, i sl.
Usprkos svin njegovin uspjesima i dalje nisan bija prodan u tu njegovu priču. Momenat kad san totalno okrenija ploču i skužija da Zlatko nije pizdun i da zna šta radi je kad na poluvrimenu protiv Argentine u polufinalu gubimo 2-0 čini mi se i ja se okričen i govorin priji "ovo ne ide, nek izvadi Sosu, Perišića spusti na beka i Oršića uvdede na krilo. A tribalo bi i Pašalića zaminit sa Vlašićen, nemore više trčat, umra je prikjučer" , rič za rič.
46' Van Sosa, Pašalić, unutra Vlašić, Oršić. Perišić se spušta na beka.
I spušili smo tri nula, al nema veze, u toj utakmici je, bar šta se mene tiče, Zlatko pokaza da nije taktički teletabis nego da zna šta radi (nekad prioritizira atmosferu, slidi taj svoj "osjećaj" radije nego slipo ide na percipiranu najbolju opciju).
I dalje ću komentirat i ne slagat se sa puno njegovih odluka, al od tog dana stvari gledan sa malo drukčijeg stajališta.