Navijači Partizana kunu se u Sašu Ilića, a najomiljeniji kapiten u istoriji srpskog šampiona veliča golobradog Nikolu Ninkovića.

Uvek kada ga pitaju za naslednika, legendarni organizator igre bez premišljanja izgovori ime ovog klinca iz Bogatića, čvrsto uveren da će baš on nastaviti lozu vrcavih plejmejkera iz Humske.
"Šta mislite, kako jedan sedamnaestogodišnjak može da se oseća kada ga tako hvali njegov omiljeni igrač i legenda voljenog kluba? Pa počastvovano, privilegovano i presrećno! I neviđeno odgovorno. Kao da mi je u isto vreme okačio najvredniji orden da ga ponosno šetam, i stavio tovar kamenja na leđa da ga iznesem na vrh planine. Pre nego što me je Sale proglasio naslednikom, govorio sam sebi da talenat koji imam ne smem upropastiti zbog Boga koji mi ga je dao, porodice koja me voli i prati putem kojim sam krenuo i svih fudbalskih ljudi koji su me nečemu naučili u ovoj kratkoj karijeri. Sada sam dužan i kapitenu. Ne želim da ga razočaram! Ne smem dozvoliti da ga jednog dana pitaju „gde ti je onaj tvoj mali Ninković?“ Nema šanse da stignem i prešišam sve Ilićeve rekorde, teško da će mi Grobari pevati i klanjati se kao njemu, ali voleo bih da mi s poštovanjem izgovaraju ime i pamte me po lepom. Da postanem majstor fudbala i ostanem normalan kao što je on. I znate šta još? Baš me briga da li ličimo na vojvodu i serdara iz one izreke", kaže Nikola Ninković na početku priče za MOZZART Sport.

Malo je onih koji dožive makar da prođu pored svojih heroja iz detinjstva, a Džigi ima sreću da svaki dan "deli hleb" s čovekom čije je postere i finte skupljao.
"Imao sam devet godina kada je Sale uveo Partizan u Ligu šampiona i vodio ga protiv Real Madrida, Porta i Olimpika iz Marselja. Sećam se svega što je (u)radio na tim mečevima. Pamtim i svoje maštarije iz tog vremena. Imao sam samo tri želje – da budem fudbaler, dođem u Partizan i upoznam Ilića. I sve sam ih ostvario. A kada sam prošlog leta doživeo da se rukujem i razmenim prve rečenice s idolom, imao sam osećaj kao da smo drugari i znamo se ceo život. Sale je duša od čoveka i veliko dete. Garant će se namrštiti i promrmljati nešto u bradu ako bude ovo pročitao, a čim me vidi, natrljati mi nos zbog pohvala. Ne voli da ih sluša. Još kada pročita da bih kada porastem voleo da budem Saša Ilić... Ubiće me. A-ha-ha... Legendo, šta da ti radim kada si najbolji?!"

Mada sa strane izgleda kao momčić koji proračunato barata loptom, sedamnaestogodišnji dečak čivijaških korena još se zabavlja i uživa na terenu.
"Imao sam šest godina i neki mesec kada sam otišao na prvi trening. I pre toga sam bio zaljubljen u fudbal, a posle njega sam načisto odlepio za loptom. Da je normalno i izvodljivo šutirao bih je dan i noć. Potpisao sam prvi profesionalni ugovor i počeo da zarađujem od fudbala, ali ga i dalje gledam kao igru. Još ga igram srcem, s mnogo strasti i iz sve snage. Onako, do daske. Nadam se da će proći dosta godina dok ne uđem u rutinu i isključim emocije dok jurišam na protivnika i gol".

Nisu samo crno-beli lovci na talente svojevremeno bili oduševljeni Ninkovićevimtalentom. Malo je nedostajalo da postane velika nada i "zlatna koka" jednog drugog beogradskog kluba.
"Prvi su me snimili skauti OFK Beograda. Baš su bili uporni da me odvedu na Karaburmu. Nudili su i lepe uslove. Tata je smatrao da sam premali za selidbu u Beograd, a ja sam čekao da me vidi Partizan. Tako je i bilo. Na preporuku Zvonka Popovića, ljudi iz omladinske škole su me pozvali u prestonicu. Posle jedne godine treniranja u Šapcu i vikend putovanja na utakmice, promenio sam adresu. Bio sam šesti razred, pa su sa mnom došli roditelji i mlađi brat. Tata se u međuvremenu vratio prosvetnom radu u rodnom kraju, pa smo sada samo subotom i nedeljom svi na okupu. I pored toga smo veoma povezani. Nije im uvek lako sa mnom, priređivao sam im razne gluposti, ali su uvek tu za mene".

Iako zavidne tehnike, Nikola ne "carini" loptu i ne ide po živcima navijača željnih pametnih pasova s malo dodira. Međutim, pošteno priznaje da nije uvek bio takav.
"Kako sam odrastao, tako sam menjao navike i shvatanja. Dugo sam imao običaj da uzmem loptu i ne ispuštam je dok ne dam ili namestim gol. Nije to klasičan sebičluk, mada sam umeo žestoko da se ogrešim o saigrače. Jednostavno te povuče osećaj da si nadmoćniji od ostalih. A stvarno sam to često bio. Vremenom sam video da ne mogu sve sam. I ne smem, jer sam samo jedan od 11. I moram sve da delim. Odgovornost i krivicu, pobedu i poraz. Znam da ostavljam potpuno drugačiji utisak, ali nisam bolesni egocentrik. Samo sam previše siguran u sebe. I imam petlju".

I zaista je tako. Nisu samo sjajan pregled terena, precizna proigravanja i raznovrstan udarac ono zbog čega “grobari“ nikada neće oprostiti bivšem treneru Grantu što ga je ostavio na klupi u prvenstvenom porazu od Crvene zvezde, Delije zaziru od crno-bele jedanaestice, a skauti velikih evropskih ekipa ga drže na oku. Sve ih je oduševio i sportskim bezobrazlukom.
"Već vidim kako mi se se mnogi smeju i vređaju zbog onoga što ću sada reći, ali to me neće sprečiti da objasnim svoje ponašanje na terenu. Ne postoji nijedan igrač na svetu od kojeg bi mi se tresle noge. Da imam priliku, "udario" bih i na Mesija, pa kud puklo da puklo. Ne zato što ne poštujem druge. Nisam narcisoidna budala. Samo mislim da ako ne probaš ne znaš ni da li nešto možeš. Uvek bih pre hrabro „poginuo“ nego se predao bez borbe. Ili još gore, krio se iza drugih. Ne podnosim kukavice. Sutra da igram finale Lige šampiona s Partizanom, a pobednika odlučuju penali, tražio bih prvi da šutiram".

Ta preterana želja i odvažnost umeju, međutim, da mu se obiju o glavu, pa ga odavno bije glas momka kratkog fitilja. Smenjeni trener Aleksandar Stanojević mnogo je verovao u njega kada ga je prošlog leta sa ispisnikom Lazarom Markovićem povukao iz kadeta, i imao velike planove s njim u drugom delu prvenstva, ali je na razne načine pokušavao da mu kanališe taj višak energije. 
"Nisam još naučio da izbrojim do deset i zaustavim se kada je najpametnije ćutati. Ređe nego pre, ali i dalje mi se dešava da mi padne mrak na oči. Što je najcrnje, samokontrolu izgubim na utakmicama ili treninzima. Odjednom me pukne neka nervoza, uradim ili kažem nešto zbog čega se posle najčešće stidim, kajem i izvinim. Brzo se vratim u normalu, ali džaba kada već prođe voz. Moji mi kažu da sam i kao mali zbog prgavog temperamenta stalno upadao u nevolje, a medicina je utvrdila da i kada sam miran, imam više adrenalina nego što je normalno. Ja se tešim svojom mladošću. I nadam se da će me proći bubice. Moraju, inače ode mi karijera u propast".

Ono što je uradio u premijernoj sezoni među seniorima vredno je pomena. I pored višemesečne borbe s mononukleozom i jake konkurencije na mestu ofanzivnog veznog, učenik četvrtog razreda Sportske gimnazije stigao je da debituje u kvalifikacijama za Ligu šampiona i spakuje četiri pogotka na toliko nastupa za prvi tim.
"I jesam i nisam zadovoljan. Dogodile su mi se neverovatne stvari za jednog klinca, ali mi je krivo što nisam ničim doprineo osvajanju titule. Ti pogoci koje sam namestio pali su kada je šampion već rešen, a sam nisam nijednom dao gol. A oni su poenta fudbala. Pogotovo za polušpiceve. I meni ih nikada dosta. Kao i pobeda. I da vodimo sa 5:0, a ja sam jedini strelac, grizao bih da dam šesti, sedmi... Zašto ne zgaziti protivnika i usrećiti navijače? Ljudi zbog toga dolaze na stadione".

Ko ga nije znao pre poslednjeg večitog derbija upamtio ga je po ridanju posle tog trećeg prolećnog poraza od Crvene zvezde. Džigi kaže da su suze OK.
"Nisu me dotakli komentari zvezdaša, koji su se danima sprdali na račun mojih suza. Ne stidim se ljubavi prema Partizanu! I sada bih mogao da se zaplačem kada se setim kako smo im poklonili tri pobede i podsetili ih kako to izgleda dobiti večiti derbi. Strašno. Neka ih, biće prilike za revanš. S kamatom! Ma živim za to da ih vidim oborenih noseva. Kunem vam se da bih više voleo da slavim protiv Zvezde nego da pobedim Barselonu. Obećavam da ću učiniti sve da im sledeće sezone vratimo milo za drago. Svi ste videli suze jednog partizanovca, a tada će te gledati kako se Grobar raduje. Ne znam šta ću napraviti u fudbalu, koliko ću trajati, da li ću igrati u nekom velikom klubu iz pet najjačih evropskih liga i napraviti ime van Srbije. Nemam pojma koliko ću još pehara uzeti i kada ću stići do A reprezentacije. Samo znam da se neću smatrati uspešnim ako makar jednom ne dođem glave komšijama. Nije to mržnja. To je bolest od koje ne želim nikada da se izlečim", ne krije Ninković.

OLGICA NIKOLIĆ [email protected]
(Olgica Nikolić je novinarka dnevnog lista Danas i saradnik MOZZART Sporta, dugogodišnji hroničar zbivanja u FK Partizan, vaterpolo i rukometnoj reprezentaciji Srbije)