Ćutao je. Predugo. Verovatno ne u svom, ali – kaže – uvek u Partizanovom interesu. Sad, kad je rešio da sruši medijsku barijeru, glasniji je neko ikad ranije. Uverava: „Posle ovoga mnogi će štucati“.

Bezmalo tri godine nije Albert Nađ rekao ni reč o svom funcionerskom mandatu među crno-belima. Ni da (li) je bio dobar, niti loš. Ni o saradnicima. Ni o potčinjenima. Kamoli nadređenima. Više nije mogao u sebi da čuva ono što je javnosti obećao da će da kaže jos posle eliminacije od Tuna, leta 2013. Ako je Mirjana Bobić Mojsilović imala emisiju„Ovo vas još nisam pitala“, onda bi nekadašnji kapiten, koordinator, naposletku i sportski direktor aktuelni trenutak mogao da preformuliše u „O ovom još nisam pričao“.

Podstaknut otvorenim pismom Jovice Živkovića, u kome Andrijin otac pominje i njega u negativnom tonu, Albert Nađ je odlučio da priča ne samo o ugovoru deteta o kome poslednjih dana bruji fudbalska Srbija, već i o razornom uticaju menadžera na klub, njihvoj sprezi sa čelnicima, izgubljenim vrednostima koje su krasile njegovu generaciju, ali i – posebno intrigantno – saslušanju u policiji.

Krećemo...

Najpre o Živkoviću. Ili Živkovićima.
„Njegov otac reče da smo se tukli. Neistina. S tim da bi se uvek, bez pancira i štita, potukao, bilo s kim, ako je interes Partizana u pitanju. Znam, sad će mnogi reći „evo ga ovaj, opet se šlihta“, mada bi trebalo da znaju da se nikom nikad nisam dodvoravao. Niti ću“, kaže Nađ.

Dobro, šta je sve sporno u Živkovićevom ugovoru? Morate to da znate, bili ste u leto 2013. deo vladajuće garniture?
„Pre ugovora o kome se naširoko priča, valja znati da je diskutabilan, čak poguban, onaj koji je Andrija potpisao kad je završio stipendijski staž i postao profesionalac. Dobio je uslove kakve nisu imali ni pojedini prvotimci. Između ostalog platu od 96.000 evra na godišnjem nivou. Sa 17 godina. Ja za to nisam bio i ne bih nikad u životu potpisao takav ugovor, bez obzira na to što mislim da je Žile fenomenalan igrač, ali tad je bio na početku i nije smelo da se iskoči iz sistema. Kao što je sa Danilom Pantićem, u trenutku kad je imao svega 16 godina, dogovorena saradnja na samo godinu i po dana. Gde to ima? Nisam bio ni za to, zato se nisam ni pojavio na Dačinoj promociji.“

To je bila prva, a druga greška usledila je naredne godine, kad je većinski deo uprave, u sastavu Dragan Đurić, Mile Jovičić, Ratomir Babić i Darko Grubor, prodao ekonomska prava na ugovor Andrije Živkovića investicionom fondu Pinija Zahavija.
„Taj ugovor je urađen na štetu kluba, dati ocu igrača 25 odsto od naredne prodaje je previše. Pogotovo što je i sam Predrag Đorđević, koji se predstavlja kao Živkovićev menadžer, zaposlen u agenciji kojoj je Partizan prodao ekonomska prava. Kako oni posle dele te procente – ne interesuje me“.

„NISU DALI DA SE SNIMAJU SEDNICE UPRAVNOG ODBORA, TAMO JE SVE BLA-BLA-BLA“

Sad na površinu isplivavaju činjenice, mada ostaje pitanje zašto Nađ ili neko iz Partizana tad nije rekao kako stoje stvari ili se usprotivio poražavajućem ugovoru.
„Mogao sam svaki put da skačem kao kanarinac na sednicama Upravnog odbora, međutim, ne bi vredelo. Odluke su donošene pre formalnog zasedanja. Na njemu se glasa, njih 12 podigne ruku „za“ i šta onda ja da glasam. Znate kako su doveli Dominika Adiju? Tako što su rekli Prins Tejgo može da potpiše samo ako s njim u paketu dođe i Adija. Iako ga ni ja, ni Aleksandar Stanojević, nismo hteli. Onda nekako smirim Saleta i kažem mu: „potreban nam je Tejgo, a ovog malog pusti prvu utakmicu da igra i videće svi da su pogrešili“. Sednice UO su me podsećale na ono iz crtaća „bla-bla-bla“. E zato sam tražio da se uvede obavezno video i audio snimanje. Nisu dali“.

Čekajte, da se vratimo na Živkovićev slučaj. Ko potpisa, u ime Partizana, da klub maltene nosi zmiju u nedrima?
„Darko Grubor. Njegov potpis je na svim dokumentima jer je kao generalni sekretar ovlašćeno lice kluba. A ja pitam samo jedno: ako mali ode, ko će da plaća porez, pošto vidim da pominju ponude od 10.000.000 evra? Partizan ili druga, treća strana?“

Ispade da je samo Grubor kriv. Imate li šta da kažete o Draganu Đuriću, ipak je on bio predsednik?
„Sukobili smo se bezbroj puta na stastancima. A najviše mu zameram što u decembru 2009, kad je izabran za predsednika, nije rekao koliki je dug Partizana. Znate šta, nije prethodna uprava prva počela da se dogovara sa menadžerima, agencijama, investicionim fondovima... Bilo je toga i ranije u Partizanu. U upravi koju je prethodila toj čiji sam bio deo.“

Čekajte, kod koga: Zečevića, Bjekovića, Karadžića...?
„Neću o imenima. Prepoznaće se. Uostalom, svi znaju ko je puštao igrače i davao velike procente agentima, pa posle taj neki dolazio sa porukom - puštam menicu ako mi ne date da vodim ovog.“

Hoćete da kažete da je Partizan u kandžama menadžera?
„Verovatno. Danas i petlići imaju zastupnika. Neki pi.. po svima nama. Treneri u mlađim kategorijama se tresu od straha pred decom!? Ej! Zato što ovaj maše novcem pred njim. Zato što tata može da preskoči ogradu kad hoće i pita ga: ko si ti da izvedeš mog sina iz igre? Zato što menadžeri... A joj! Nažalost, i naša omladinska škola, kojom se toliko hvalimo, ima udela u krivici za ovu situaciju“.

„IZGUBILI SMO IGRAČA ZBOG JEDNE VEŠ MAŠINE“

Živković i Pantić nisu prvi, ali su definitivno najlošiji primeri štetnih ugovora u Humskoj. Ako bi se rangiralo po katastrofalnim posledicama onda bi treće mesto, verovatno, zauzeo onaj sa Matijom Nastasićem.
„Dečko nam je otišao, a da nije obukao crno-beli dres, i to za – veš mašinu“!

Ništa nam nije jasno...?
„Ovo je anegdota, ali je tako. U njegovom selu, blizu Valjeva, crkla je veš mašina. Naravno da je Partizan morao da kupi novu i pomogne njegovoj majci, ali nije. Za to su krivi, između ostalih, naši ljudi u omladinskoj školi. Najpre treneri, oni moraju da znaju kakve probleme imaju igrači. A onda je Nastastićima prišao menadžer, znate koji, kupio veš mašinu. I još štošta. Tako su ostvarili kontakt. Kad je došlo vreme da se proda, opet su pretili: Puštajte ga ili mi puštamo menicu.“

> Danas bi klinci da protrče kroz Partizan, steknu afirmaciju i odu!

Kako je, zapravo, prodat Nastastić i da li je tačno da je tadašnj kapiten, potonji sportski direktor Mladen Krstajić konsultovan i da je rekao: „prodajte ga, od njega nikad neće biti dobar štoper“?
„To za Krleta ne znam, ali znam ovo. Partizan je početkom 2011. promovisao Adidasov dres. Svečanost se završila, krenuo sam kući, kad zove jedan član Upravnog odbora. Kaže: hitna sednica UO. Dolazim i vidim Rašu Babića. Izusti: „Aha, ovo se Adiju neće dopasti“. Ostali kažu da moramo da prodamo Nastasića jer će nam u suprotnom njegovi menadžeri pustiti menicu zbog dogovanja. Naravno da nisam bio za to. Kakav je ugovor bio svedoči podatak da je transfer vredeo 4.000.000 evra, a da je Partizan dobio samo 2.000.000.“

SLUČAJ MARKOVIĆ(I)

Hronološki, sledeći veliki transfer obavijen velom misterije je onaj Lazara Markovića u Benfiku.
„Poslovno posmatrano, Markecova prodaja je odličan posao kluba. Dobili smo 7.000.000 evra i igrača na još godinu dana. Mene više zanima slučaj njegovog brata Filipa. Najpre je potpisao profesionalni ugovor sa Partizanom, pa ga raskinuo, da bi bio ustupljen Teleoptiku, a onda ga odjednom vidim kako diže šal Benfike. A ja postavljam pitanje: ko se u Teleoptiku i zbog čega odrekao novca koji klubu sleduje na ime trening kompenzacije. Uostalom, ko bi se lud toga odrekao? A neko je dao odobrenje.“

> Nova Đurina čarolija: Filip Marković nije ni bio igrač Partizana

A sad poslastica. Svešto ste hteli da znate o Aleksandru Mitroviću, a niste imali koga da pitate...
„Da nije bilo Vuka Rašovića ne bi bilo ni Mitrove karijere. On ga je našao u generaciji 1994, iako su pojedini treneri hteli da ga „škartiraju“. Nisam bio za to da ode posle samo jedne sezone jer nam je bio glavni igrač. Ne zbog finansija, nego čisto sportski, pošto su mi rekli: pravi tim da pokušamo da uđemo u Ligu šampiona. Na funkciju sportskog direktora imenovan sam 1. juna 2013, a 12.  jula su počele pripreme. Znači, i da sam hteo, nisam mogao da nađem rešenje. To sam predočio njegovom menadžeru Nenadu Jestroviću kad je sutradan došao da pita da ga vodi.“

A ONDA SU DOŠLI NEKI LJUDI ŠTO SE MRŠTE...

To je početak ujdurme koja je trajala celo leto.
„Jestroviću kažem: „ne puštam ga“. On mi pominje predsednika (Đurića, op. au) kako je rekao da vidi sa mnom. Odgovorio sam da od mene odobrenje dobiti neće. Na sledeći sastanak došao je sa jednim svojim saradnikom i Aleksandrovim ocem, Ivicom Mitrovićem, koji me pitao: „Šta je, bojiš se da ćeš, ako Aca ode, da izgubiš fotelju?“. Odgovorio sam mu da mi je najdraža fotelja ona koju su mi poklonili saigrači iz Čukaričkog na kraju karijere. Onda je Mitrović pretio da će da baci bombu na stadion Partizana. Posle tih reči izbacio sam ga iz kancelarije.“

> Mitrović hoće u Anderleht, ko je jači: Đurić ili Jestrović?

Pritisci su se nastavili:
„Nekoliko dana kasnije upali su neki momci što se mršte. Jedan od njih se poziva na političare. A kad sam, pred njim, okrenuo istog tog na koga se pozvao, ovaj ga je izvređao na sav glas. Još mi kaže: znaš, Adi, bićemo svi dobri. Verovatno je hteo da me „zakiti“. Nikad na to nisam pristao. Imao sam svoj platu. Nemam problem da otkrijem da je iznosila 5.000 evra. Što je manje od nekih prethodnika, ali ajde.“

Vratimo se na Mitra, on nas zanima. Kako ode, ko dade odobrenje?
„Dragan Đurić i Darko Grubor. Prvi se dogovorio sa Nenadom Jestrovićem, a drugi to potpisao. Tako je Aca u petak otišao u Brisel na lekarske preglede, u subotu se vratio u Beograd, a koliko je bio odsutan, pokazuje detalj da je u nedelju na utakmici sa Radničkim u Nišu zaboravio dres. I šta će mi tako odsutan igrač? Neka ide.“

„IŠČUPAO BIH SRCE ONOM KO ME BUŠI“

Tog leta Partizan nije uspeo da priđe ni blizu Lige šampiona jer je rasprodavao tim tokom kvalifikacija, pre Mitrovića otišao je iz kluba i Ivan Ivanov.
„Fenomenalan je momak i sjajan fudbaler, ali ono što je Vuku Rašoviću i meni priredio pred gostovanje Širaku mu nikad neću oprostiti. Pet minuta pre sastanka na kome se dogovara taktika Ivanov kaže - neću da igram!“

Iza svega je stojala ponuda Bazela i rizik od moguće povrede.
„A iz Beograda nas zove Đurić. Kaže: „Adi, Ivan mora da igra“. E, tad Vuk i ja nismo hteli. Šta će mi fudbaler koji glavom nije sa ekipom?“

> Ivanov otkriva zašto je propao transfer u Bazel

Ivanov, zaista, nije igrao na tom, ali jeste na sledećem meču kvalifikacija protiv Ludogoreca, kad su crno-beli oba gola primili posle njegovih grešaka, koje su mnogi tumačili sabotažom, zbog, isprva, nedozvoljenog transfera u Bazel.
„Neću da ulazim u paranoju, međutim, kad bih znao da me moj kolega u timu „buši“ – srce bih mu iščupao!“

„MOLIM SE SVETOM VASILIJU DA SAŠA ILIĆ NE NAJ... KAO MI“

Zbog toga što je obavljao funkciju sportskog direktora Albert Nađ je imao bliske susrete sa policijom.
„Da, da. Zvali su me na saslušanje nekoliko puta. Prvi put zbog transfera Lazara Markovića. Šta sam im rekao ne mogu da pričam, ali da se neke knjige i papiri i dalje češljaju to je verovatno. Drugi put sam bio posle dešavanja u kancelariji Darka Grubora, generalni sekretar me pozvao, da bi posle minut upali neki navijači, koje ni pre ni posle toga nisam video. Pretili su mi. Sve sam to ispričao u MUP-u, gde su me pitali da li mi je potrebna policijska zaštita. Čekajte, ljudi, pa nisam ja kriminalac...“

Za vreme Nađovog direktorskog mandata trener Partizana bio je Vuk Rašović o koga se, prema njegovim rečima, Upravni odbor ogrešio.
„Mučenog Vuka su smenili u situaciji kad smo imali bod više od Zvezde, navodno nisu bili zadovoljni njegovim radom. A svojim potezima doveli su ga u poziciju da jesen završi bez špica. Zaboravili su da je on napravio tog Mitrovića, pa onda Jojića koji je otišao u Borusiju, Aksentijevića koga prodadoše opet tom investicionom fondu. Sveukupno oko 10.000.000 evra doneo je Rašović klubu samo na pomenutoj trojici. Znate zašto? Zato što ima onu stvar. I što ima grobarsko srce. A sad mu duguju 100.000 evra? Ne ide... Svi mi koji smo deca Partizana, poput Vuka, Dragana Ćirića, Bate Mirkovića, Gordana Petrića i drugih smo naje... Evo, molim se Svetom Vasiliju da tako ne bude i sa Sašom Ilićem. Molim se, ali i bojim se.“

Za kraj, koja reč i o ljudima koji danas vode Partizan.
„Vidim da Ivan Tomić i Ivica Iliev pokušavaju da naprave sistem vrednosti i odnosa kakvi su vladali kad smo mi počinjali karijere. Navijam, iz sveg srca da uspeju, ali se plašim. Ne zbog uprave, već zbog kompletne situacije u zemlji. Ovde sistem nema šanse. Pred poslednje izbore u Partizanu zvao me je generalni sekretar Vlade Srbije Novak Nedić da budem opet sportski direktor, ali jednostavno, s pojedincima nisam mogao. Neki nisu prepoznali dobrobit i želju da klub ozdravi ako bi na njegovo čelo došao Sreten Nikolić, koga sam predlagao, a mi pošto smo bili nezavisni nismo hteli sa drugima.“

Posle igračke i funkcionerske karijere, te svega izrečenog u osvrtu na buran period u kome je bio spona ili zaštitni zid između sportskog sektora i uprave, Albert Nađ je dodao:
„Nemam kome da se pravdam, jer ništa nisam kriv. Ovo je poslednji put da javno pričam o Partizanu. Naravno, navijaću za moj tim, želim mu sve najbolje, ali više od mene nećete čuti nikakvu analizu. Ni onog što je bilo, ni onog što će biti. Jer, ovo je istina.“

(FOTO: Star sport, MN Pr