blesavo natjecanje za kazalisnu publiku...

vidim da je sad svima fora pokazati kako smo mi blizu europe po sutu i pretrcanim kilometrima , a to sto rijetko tko zna spojit tri tocna dodavanja to nije problem - glavno da mi trcimo 11 km i pucamo preko 130 km/h...

 

 

Stvar neodoljivo posjeća na situaciju iz kasni pedeseti kad je Tetak Šime u Njemačkoj radijo na baušteli ko klapac pa se nije moglo ostat od jednog momčića (kliko se sićan po priči neki Štef iz Zaboka, Krapine đavligaznali) Elem, rič je bila o podvizin toga dotičnog Štefa u svezi donjeg dila tila, konkretnije reka bi čovik nemere ostat nijedna, 'jebbe u letu', da tako kažen. Ali kad se primila plaća Tetak Šime ravno u grad, naša tri kakobireka 'dame', pogodijo se s njima i ravno u stan k cimerin. I nu, naravski, ova dvojica zinili a Tetak krenijo demonstrirat neke zahvate iz svog bogatog asortimana. Priča Tetak dalje kako je ovaj drugi suočen s izazovon reka ovoj drugoj, rećemo 'svojoj', kao 'mene tretiraj ko normalnog muškarca...' nevojljko spušćajuć gaće koda će na obrezivanje dočin je Štef štoviše uzmaka prema vratin i uteka ovoj svojoj goropadnici jer da ima 'neki dogovor', kurrac dogovor, goori Tetak Šime s kin će imat dogovor, ne zna ni do tankštele otić, nikidan stiga u Njemačku... Oćureć, Tetak je uvik govorijo svoju poslovicu kad me je uvodijo u svit poroka: 'Mali, slušaj vako: ko je pijo, opet će pit; ko je pušijo, pušiće, ali ko je prista prchit - e, taj neće više prchit! Smisa ove reminenscencije je da se ukaže na pogubnosti bilo kaki mirenja i analiza i bilo kakvi procjena osin onoga što čovik pokazuje na samon terenu sa živon neprijateljskon silon. Pače, u stara vrimena se smatralo da je oni ko vrlo leti i trče samin tin deficitaran u glavi i da je malo tumpast, ne zna di mu je misto na terenu, ne razumi postavku ili, đavligaznali, nemere nikako pripoznat koga čuva! Metnimoreć Žungulu si moga slobodno nogu zavezat za branku u dužini cca 20 metara i nikad ne bi napejo uže, dočin bi Jurica Jerković moga bit pripet ko krava klinon za centar u dužini od isto tliko metara i doć ga odapet na poluvremenu i sve bi bilo u redu. U našoj ekipi, živa mi klaka, ima ljudi koji stvarno priđu deset-petnest kilometara na utakmici ali to je uglavnon stoga što ne znaju pratit protivničku igru a našu prate tako što biže dalje od lopte... baš ko oni Tetkov Štef. I undan, ko se pametan more fascinirat takin igračon!?

 

Pa ajd... da vidimo barem čiji je veći... pardon, jači!

 

Nego, nešto me zanima...

Ovdje su većinom normalni ljudi, no pretpostavljam da ima i Torcidaša, baš ono, članova... mislin, time ja ne želin reć da Torcidaši nisu normalni ljudi, nego ljudi koji poznaju te navijačke kodekse i to. Znam da je među tim navijačkim skupinama recimo trofej ukrasti šal ili transparent od druge skupine, ili na nekom zidu u tuđem gradu napisati svoje ime. Zanima me kako se gleda na šaranje po tuđim grafitima visoke kvalitete. Pod pojmom "grafita visoke kvalitete" smatram onaj šta je lipo napravljen, opituran, osmišljen i kojeg je nacrta netko tko zna crtat., i koji je na to potrošija i nešto novaca za pituru i par dana radija na tome, dogovorija se s vlasnikom zida. Recimo, Hajduk ima takvih grafita dosta po gradu, s lipo oslikanim grbom kluba priko cilog zida.

 

E sad več slutite šta ću vas pitat. Ako ja recimo dođem u Split, pa u gluvo doba zašaran te grafite narančastin autolakom i to izveden da me nitko ne skuži, pa utečen nazad doma živ i zdrav, jel se to smatra "navijačkim pothvatom" ili je to jednostavno... peedeerski.

 

Naravno, znate i zašto vas to pitam.