Čeljadi, mi smo Hajdukovci. Za razliku od neki drugi (primjerice Nji) mi volimo više naš klub mortebit više kad je slab nego kad triba slavit, više smo uza Nj kad nan ne iđe nego kad se leti s peharin po atleckoj stazi, oćemo mu pomoć kad je zajebano a ne kad svaki papak more reć: Nu, mene hajdukovca, mi Prvi, mi isprid Nji! Nikad mi nije bilo ža što san uz Hajduk čak i kad smo stopirali kroz bugarsku pripizdinu ili jebali mater Sententijenu i nosatin Francuzin i bijo san morebit najponosniji na moj hajduk kad smo izgubili od onog HSV-a u Splitu! Oćureć, nisan nostalgičar, gledan naprid i baš zato što gledan naprid smin reć šta već danas nije dobro! Uostalon, nije Hajduk maksimir pa da okrićen glavu prema loži i gledan kad će oni aplaudirat da krenen i ja. Nije 1982. niti ja sidin pored vatrogasnog doma pored Gornje Špičkovine i čekan kad će vlak za Zagreb da manen onomu kretenu što s bilin šalon leti usrid lita! Jebe bi se za sve trenere ovog svita! Više vridi kurije oko na livon palcu Ante rukavine nego svi Vulići, Pudari i kapela zajedno. Koja strategija, nije šah, prchin ti Patku Pekinšku! Kad je moj najmlađi prvi put krenijo na Poljud pita me je oćemo li igrat 4-4-2 a ja san mu rekla da ćemo igrat 11-0 i nek ne pristaje navijat na Sjeveru sve dok se svjetla ne ugase, dobili ili izgubili... E, u tomu je stvar! I što više naši momaka doli na travi, to bolje! Jeben ja Klub sa šest prevoditelja u svlačionici! Šta ćemo na kraju? Prodat brand u Koreju pa nek oni tamo slažu sve kako oće jer imaju više para ...?