Je li problem što smo drugi a tili bi bit prvi? Nije.

Nas najveći i jedni problem je taj što naš trener meščini nema nikakvu ideju kako ćemo se iz svega izvuć. Ja san se nalazijo milijun puta u situaciji da san neke ljude vodijo u neki posa, rizik, u štošta - čitavi smisao toga je da ako baš i nemaš blage veze kako će sve završit ne smiš zaMajkuBožju pokazat da si nesiguran. Svi ždreče u tebe i klikogod ti bijo u kurrcu, mora bit atmosvera taka da mlađarija konta u glavi 'šef sigurno ima plan'! Sićan se kad je umro Tito pa su se, baren tako pričaju, srila dvojica iz CK KPJ ter je jedan šapnijo 'jesi čujo da je umro drug Tito' a drugi mu je reka: Zna drug Tito dobro šta radi! Mislin karikiran ... ali Čeljadi moja čitavo sranje naše je u činjenici da su treneru 'pale ruke, pale noge'! Nema ćuva vitra u njemu! Ta se situacija iz njegove manite glave razlila po terenu i nesigurnost je u kostiman. Ne mere mi niko reć da Carević ne zna dodat loptu na deset merara, da Hrgović ne more probit stranu niti da, pogotovu, Rukavina ne može pritrčat igrača, dvojicu, kliko triba ... ali, naši igrači izgledaju kad ulete na teren ko čovik kad dođe kući i zatekne kako gore sve četri ćoše pa undan, livo-desno tamo-amo ko muva brez glave ... a plamen se širi. Igrači su priopterećeni koncepcijon koja ne postoji! Prčin ti Patku Pekinšku! Najbolje se to vidi kod malog Gabrića koji još nije kontaminiran Vulićevin traženjen 'idealne pozicije' - mali uđe, pogleda di su naši ... aha, to su ovi u bilin dresovin ... pogleda na jednu branku i vidi čovika koji izgleda ko propali basist u Crvenin Koraljin pa zaključi da je to naša branka ... i undan gledaj uzet loptu i naprid! E, naprid, Vuliću, naprid!