Dobri dan,ljudi.
Aj da se malo javin nakon jučerašnjeg šušura.Ovo šta su Split i Dalmacija napravili povodon 100 godina našeg voljenog kluba
ostat će meni a nadan se i svima nama jedna od lipših uspomena u životu.
Sto godina proslavit sa svojon familijon,dicon,prijateljima u onakvom dekoru,ozračju nemore niko platit.
Ovo je nešto što me čini ponosnin Šta san Hajdukovac,sta san Hrvat šta san stanovnik ovog našeg dalmatinskog podneblja.
Ponosan šta mi je pokojni stari usadija ljubav prema domu,rodnoj grudi i našeme Hajduku.
Pokušavan nešto slično prinit i na svoju dicu,po jučerašnjem danu čini mi se da san na pravom putu...
I suza mi na stadionu krene,suza radosnica,kad se s njima zagrljen,i zagrljen s ljudima poznatim i nepoznatim odvažin sa njima zapivat pa neka u grlu zapinje onu Cocinu "Kada umren umotan u bilo".
Prvi naslov europskog prvaka Jugoplastike, Ivanišević Wimbledon ili ovo jučer,sve su to u životu lipe uspomene ali ova jučer ostat će mi uistinu srcu najdraža(osin rođenja dice dakako).
Jer Hajduk se postaje, Hajduk se živi.
Ne želim ovom prilikom komentirat utakmicu,ni upravu,ni šta grad Split nije da ni kune navijačima i pomoga u organizaciji slavlja,jer je to njihovo slavlje,a grad je ka većinski vlasnik.
Samo bi još doda Cocinu:

Hajduče ponosan budi
tebe tvoje dite uvik jubi