Ljubičić je super igrač, ali u četvrtak bi moga dobit zadnjih po ure

Evo netko je napisa da voli citat zanimljive tekstove, vjerovatno je ovo vec netko objavija...
Prica legendarnog Torcidaša Rase...

Prvo gostovanje. 

Prvo gostovanje mi je bilo Osijek(Osijek-Hajduk 1:2 , 25.08.1982.).Sićan se da bi Prle i ovi stariji govorili,da me neće pustit,da to nije u redu,ka da san mlad,da se oni neće tuć radi mene, 
a ja govorin,ono šta ćeš se ti tuć za mene,aj ća,boli me briga.Ima san 12 godina.Mi smo tad prvi put nosili velike dvi zastave na štapima.Kad smo došli u Osijek,normalno smo šetali do katedrale i otišli poslije na gavune u jedan restoran.Ušli smo u restoran na trgu,tu smo se skupili,sidili,lokali i tu nas je Redžep,onaj cigan sa Manuša proda,meni je to ostalo,takoreć za ćevape.Dovuka je Osječane unutra i to je bilo hajka.To je bila tuča,baš masovna tuča.Nas šest, 
sedam je bilo u bolnici.Meni je pukla boca u glavu,bija san u bolnici.Bija ti je Ićo,bija je Gula. 
Gula je bija probiven nožen,meni je boca u glavi bila,bija je Parangal isto.Bilo je i njih u bolnici,komično nešto,na jednom krevetu meni krpi glavu i ovome njihovome isto nešto,prava komedija i opet smo ostali dobri s njima.Prijavu niko popušija,meni je stavilo tašel i odma san partija doma.Tada su ovi stariji,Gula i Prle,vidili da se ne tribaju tuć za mene i onda je to krenilo. 
**** Iz razgovora s Ušom zna se da je tuča s Osječanima nastala radi neke boce koja je slučajno bačena od nekog navijača Hajduka i za pegulu je pogodila jednu trudnu ženu u prolazu,što je izazvalo sveopću reakciju prisutnih i sveopću tuču i hajku na grupu navijača Hajduka prisutnih u tom restoranu**** 


Beogradi. 


Prvi Beograd,Partizan-Hajduk (1:0 ,20.05.1984.) na Marakani.Išli smo ja i Šitum iz ulice. 
Gore smo sreli Masla,Nenu Rodžera s Pjacete i Poštenog s Manuša.Imali su tri rakete i ja in govorin mogli ste mi dat jednu,al su nas odjebali i otišli skroz na vrh sjevera,na kantun di se spaja sjever Marakane s tribinomJa san osta s vojskon.U vojsci je bija Cigo s Kmana,Nedžo iz Makarske,ovaj jedan s Pujanki starij,Rosso sa Sućidra(starij brat ovog našeg reprezentativca) i Šundov.Naša vojska oko nas i ja se popnem na šipku i idemo navijat ka.I dođe mi neki cigan,pamtim ga,ima je lišu kosu,malo dužu,ko neki hipi i govori mi nešto ka,ajde bre,ti jeben mater… ka nešto je galamija i ja se s one šipke strovalin na njega,nabijen mu glavu u onaj zid i udri.Jeba mu pas mater,on će meni ka nešto pritit.Kad je došla murija ja san samo uletija među vojsku i vojska me sačuvala.Na poluvrime san otiša u zahod i dok san se umiva neki mi mulac digne šal s vrata,crveno-plavi,pleteni i crta.Popizdija san,jer ga nisan ubra.Prije nego san doša do svojih,snimija san cigane,a njih jedno50-tak,šta su sidili skupa u vrhu Marakane. 
Nisu ništa navijali na utakmici,ali san snimija da su cigani i oden do njih i pitan: Ko je glavni među vama? Digne se Neša(poslije san ga ja upozna) i ja mu govorin ajde sad mi reci ko mi je diga šal s vrata dok san se umiva.Neka mi ga lipo vrati,ja ću ga vezat oko vrata pa ako je faca nek mi ga skine,neću mu bižat.Neša je samo da znak rukom i odma su mi vratili šal,a on mi govori ajde sad se vrati među svoje,ali nemoj bre da se širiš i penješ na šipku po našem sjeveru,a ja puka. Odma sam mu reka,ma daj ko si ti da ćeš mi govorit šta ću radit i kako ću navijat.Ako ti smeta samo dođi.To je bilo sve i vratim se do svojih i pjesma sve do pred kraj. 
Sve je bilo dobro do zadnih pet minuta,kad nas je skuva Rosso sa Sućidra da odemo pet minuta prije kraja.On je u Beogradu služija vojsku,da zna put..ha.Mi krenili,a nisan ni iziša sa Marakane,a odma isprid, to je bila rika,opkolili me,šta ću ono,cigani,brade jebote,a ja mulac, 
ono moga san im sin bit i šta ću,sta san u gard i čekan.Pustija san ovoga Rossa i Šituma da biže i oni su uspili pobić.Ja san osta tu i izvisija.Jedan me centra nogom,ja vratija i crta. 
Nastavija san bižat za njima i doša san gori na one mostove,petlje one nihove..jeben in mater..ne znam ni ja više,ne mogu se sitit.Tu su me vatali s auton,majke mi,s plavin fiatom.Njih petero je bilo u autu.Uvatili me i izletili iz auta.Ja san nosija onu crnu jaketu, 
pankersku s bedževima,ima san one lance na njoj i smrad izleti iz auta i čapa me za onaj opasač i ne pušta,mamu mu jeben.Kad su ovi drugi izletili iz auta..dum,dum.. na pod i iscipelarili me i viče ovaj jedan ajde bre Gane pusti ga i to mi je ostalo u pamćenju,taj Gane mi je osta u pamćenju.Rossa su izgubili pa su nastavili trčat za Šitumom.To san iskoristija, 
pretrča san cestu i priskočija ogradu šta je dilila cestu od traka iz suprotnog smjera.Usput san dovatija neki matun,šta mi se naša pri ruci,za kasnije da posluži i poslije toga do kolodvora nisan ima pizdarija.Tamo san ponovo vidija Šituma.Priča mi je da su ga naknadno uvatili u jednu slipu ulicu.On biža i uletija u jednu slipu ulicu i govori mi,Raso bilo je dobro dok san ima stina,a kad je nestalo stina aj ća,a jebi ga.Rakete šta su imali Maslo,Neno Rodžer i Pošteni,nisu zapaljene na stadionu.Šta su oni napravili s njima ne znam.Meni je to bilo u kurcu,ja govorin kad san tražija da mi daju,nisu mi tili dat,a bija bi puca na njih,a šta,ko ih jebe,šta će mi i dobro.Tu smo ispali u kurcu,moja slika je bila u kurcu.Svaki je ima po raketu, 
njih troje po raketu,nas dva bez ičega i ne daš mi.U Begeš kad smo išli bilo nas je cirka nas 8 do 15,a to su bili standardni momci,iz kvartova ka Radunica,Sućidar,Kman,Brda.To su bili elitni kvartovi koji su davali dva,tri momka.Mi smo se upoznali po gostovanjima.Vidin te jedan put na gostovanju,drugi put i onda se više zapamti i uvik jedni te isti dolaze. 
Nekoliko dana poslije bilo je finale kupa u Beogradu,(C.Z.-Hajduk 0:0 , 24.05.1984.) 
Zadnja utakmica Rožića,prije nego je iša u Australiju.Grobari su bili na jugu iza nas,a cigani na sjeveru.Bilo ih je krcato.Naši stariji su izašli prije,a ja redikul osta do kraja,čuj redikul,osta san,nisan tija ić,čeka san kup,da protrče počasni krug,dođu do nas i dignu ga.Tako je i bilo, 
dotrča Baka,Rožić,nose kup i sad oni se vratili,a mi ostali na stadionu.Šta ćemo u pičku materinu,a Marakana je skroz niska,možeš lako u teren i ja poveden ove momke šta su ostali u teren.Prošli smo kroz onaj tunel i izašli tamo di su autobusi od igrača.Kad tamo,a kako bi opisa,krcato njih,3,4 tisuće,urlaju,ajde bre pusti ih,pusti ih...ono a di će nas pustit u pičku materinu,odnit će nas đava,a eto jedan autobus nas je bilo,a šta je najgore iz Splita ja i ovaj jedan momak iz Kaštela,cili je bija tetoviran,bija je s mojin stricem na «otoku».Mi smo tu ostali,skupili se u grupu i tražili autobus da nas odvede na stanicu pa ćemo mi lako.Tražili smo da nam organiziraju nešto,da nas maknu,jer opet je njih par tisuća vanka,a nas 50.Bija bi raspašoj samo takvi.I ništa,osta sam s jednim Vinkovčaninom pričat.Momak ti je od pinjura napravija narukvicu,znaš ono savinija ti je pinjur i pari narukvica,a u biti pokaza mi je rupu di mu ga je u Beogradu nabilo u prsi i ostavilo i govori on meni,splićo ja to sad nosin kao za uspomenu,al kad god dođen u frku uvik ga ispravin i boden.I dobro,onako smo pričali ja i on i dođe mi jedan drot i govori ka,je si ti vođa,di vođa..a oni svi je,je,on je....a ja riknija,koji kurac,nisan,nije mi bilo jasno…i sad on,ajde skupi ove svoje momke i nek uđu u autobus.Ja govorin ajmo ća momci u autobus,skupite šalove,stavite ih oko prsiju,da se ne vidi,samo dok ne izađemo,a kad mi izađemo sa stadiona put doli,ko in jebe mater,onda ćemo navijat.U busu mi priđe jedan od drotova iz osiguranja,pozove me nasamo i pokaže mi skriveni orginalni grb Hajduka iz 1911. sa hrvatskim grbom i kaže mi,vidiš šta nosi pravi navijač Hajduka sa sobom. 
Riknija sam.Malo poslije neki drugi drot je pokušava utišat pismu ričima…ćuti bre,sve ću da vas pustim napolje,a meni srce veliko,mislin se u sebi,ma di ćeš me pustit kretenu,a ne znaš da je naš čovik sa nama i poveden još žešće navijanje.Došli smo na kolodvor i tu san pokupija ove i krenili smo u centar Beograda,a centar je,popneš se jednu ulicu i gori,Hotel Evropa.Tu san snimija onog gubavca Ganeta,šta me zaskočija par dana prije na Partizana,iz onog auta. 
Pripozna san ga i nastavija trčat za njim,a ima san nož u patici,to je bila velika drška,kad ga otvoriš,nešto ko bajonet,majke mi,to je čudo.Sta san trčat za njin i iza kantuna mi je škiva, 
smrad je zna one ulice i škiva mi je.Ja sta gledan,živčan,lud i probijen,od živaca,nogom, 
jedno staklo,na nekom dućanu.Otišlo sve u pičku materinu,poludija san,uspija mi đubre pobić,a da san ga uvatija,ja mislin da bi iskasapija smrada.Njega recimo,u Splitu,nikad nisan vidija.Čeka san da dođe na Sućidar,jer san zna da su kod Joze dolazili i Neša i Trle i čeka san da njega vidin,da vidin to đubre,a kući ne bi više doša,ne bi doša.Poslije smo gori otišli u dućan i uzeja san tri litre konjaka,uzeja kruva,uzeja nešto za ist,da imamo u vlaku za slavit i sad smo se vraćali i odjedanput itaju pitare na nas.Mi smo pivali onu pismu izađite na balkone,pozdravite šampione i spuštamo se na kolodvor.Spuštamo se i dopilota mi momak i govori,ja ne mogu više,nosi sikiru i govori ovo je palo na nas.Meni puka film,spustija sam one boce i kruv i sve i krenili.Napravili smo raspašoj,majke mi,letili su stolovi,tukli smo ljude one,sve okolo,koga si god stiga nisi falija,majke mi,koga si god udrija nisi falija i sad 
dolazimo na kolodvor,kapa zvijezdina,šal,zastava,komedija.Na kolodvoru san ubra Pampija i onoga Crnogorca.Doša san ćoru,ćoro daj mi tu kapu.A on,ajde bre splićo pa nemoj,to je meni simbol ko tebi šal Hajduka,…Bože moj da mi je to simbol,prije bi poginija nego bi ti da to,a on će,e pa tako je i meni i jedan cigan je tu prolazija,a ovi ga špica nogom,uzme mu kapu i daje je meni,a ja mu govorin koji će mi kurac to,vidiš da ih iman na sebi.Tako smo pričali i ja mu govorim,je li ćoro,šta ne dođeš u Split koji kurac,ti si vođa,a on će mi,ajde bre splićo nemoj bre da me zajebavaš,znaš šta bi mi bilo,a njega nisi moga falit.Ima je lente,dno od demejane pa ga nisi moga falit,zna si ko je i tako ti taj,ka neki njihov vođa,nije smija dolazit u Split od straja....

Nastavak....



Sićan se Partizana na snigu.(Partizan-Hajduk 4:1 , 24.02.1985.) Bilo nas je 20-tak plus ovi sa strane.Mi smo već gubili 2:0,bilo je 3:0,3:1 i onda smo se počeli grudat snigom,valjat po onim skalama,ono bilo je baš zajebancija,ka šta ćeš,vidiš gubiš 3:1,boli te briga,mi sami,
grobari na jugu,cigana nije bilo.Valjali smo se,bacali po skalama,nije bilo nekog derneka na
stadionu.Nismo imali nikakvih pizdarija,bija je Maslo,bija je Morison,Neno Rodžer,IRA pokojni.Već kod 3:0 je bilo gotovo,mi smo stali,jesmo mi navijali,al već je bila zajebancija,
uzmi grude i gađaj se,čuj mi došli odavde pa na snig,šou ka,ono gubiš 3:0,ka šta ćeš. Znan da san Masla vata po tribini,đubre mi,nasuja sniga za vrat.Poslije,šta je čudno,bilo nas je jedno 20-tak,nije nas niko čeka.Ja mislin da je to bilo kad je Armando iziša u Bihaću,nije mu se dalo ić,iziša je u Bihaću.To me ono iznenadilo,uputija se gori i odusta,tako da ga nismo vidili kad smo došli u Beograd.Kad san ga srea u gradu ima je neku priču,nebitno,mada je bija O.K. momak,dobar je bija.Tad nije bilo nekih pizdarija,bilo je uredno,nije bilo cigana pa nisi ima koga tuć.Čudno je šta nisu bili cigani pored nas,stvarno me to iznenadilo,bilo je nešto naše vojske,nešto ovih sa strane i mi iz Splita.Taj Partizan je baš bija bezveze,nismo se nešto tukli,
pogledali smo utakmicu,nagrudali se i išli ća doma.
Malo poslije toga san slučajno nabasa na finale kupa u Beogradu Zvijezda-Dinamo(1:1 24.05.1985.).Ja san ti iša gori jednom prijatelju u vojsku,Kroli sa Sućidra.On je sad u Zagrebu instruktor na panduriji,ovde smo skupa ternirali ragbi,a izgubija je oko u Nuštru.Krenija san sa dva cigana iz ulice koji su išli u Beograd.Oni su mi rekli da će mi pokazat kasarnu.Računa sam,boli me kurac,iden do Beograda pa ću gori lako.I puf u Kninu,to je bilo krcato,to je bilo nenormalno kolko ih je bilo.Cila stanica crveno-bijela,baš ful.I dobro šta sad,u kupeu s njima,ajmo ća poker,la la la i tučemo mi na poker i cilu noć mi,a oni violine one njihove diple,a šta ću ja šuti i igraj.Kad san doša gori,meni ni na kraj pameti nije bila utakmica,nego eto računam,kad san već tu,iden ća na utakmicu.Sve je to bilo lipo dok nisan doša na Zeleni vijenac među njih.Doša tamo i sad su me prepoznali ovi šta su dolazili na utakmice.Ima san dugu kosu,ricastu,uvik ista pankerska,crna jaketa,tako da me nisu mogli fulat.Priša mi brajo i govori šta je bre splićo,šta radiš tu.Ima je Hajdukovu traku,šta se stavljala oko glave,vezanu oko butine.Ja ga pitam šta će ti to oko noge,a on govori,to mi je trofej,a oko jedne ruke mu šal Partizana,isto trofej,a oko druge Zvijezdin šal.Hajdukovu traku sam mu uspija istrgat i spremija san je u jaja i govorin mu,nemoj sad bit pička da me drukaš,šuti,a šta ti si me prepozna i sad kuco.Ali cigan,ko cigan,šta će bit,otiša tamo po nekog svoga i priša mi jedan i govori je li bre odakle si,ja govorin iz Splita,sad svima oči iskočile,nikome jasno nije.ka šta mi je.Ja govorin iz Splita,ovaj govori,za koga navijaš,ja govorin,za Hajduk.Kad oni,ništa in jasno nije,izbeljili se i puf,smrad me preko njegova ramena centra.Udrija me u glavu i ja ni pet,ni šest i ovoga prvog do sebe,bum.Tad su uletili su ovi iz Benkovca,šta su bili u vlaku
Jedan momak u žutoj tuti,tako san ga zapamtija,govori,nemoj bre da ga diraš,to je naš.To je bilo komično.Doša pored mene,sta i govori je li,odakle si,ja govorin,iz Splita,on govori dobro, znan da su tri ušla u Splitu,ja i ova dva iz ulice.On sad traži da mu ja ponovo ponovin sve,da san iz Splita,da navijam za Hajduka i ovi sad gleda mene pa svoje cigane,i ništa mu nije jasno, zašto me brani.Onda ti je uletija ovaj Rus,grobar,crvene kose,stvarno mogu reć da je ispa O.K.Uletija je,puka jednoga i mrš pičke,ostavite momka i uvatija me ono za ruku i govori ajde s menom splićo.Na Zelenom vijencu su se cigani skupljali,to je nešto ko naš Pazar pa gori na nathodniku.Rus me je odveja sa nadhodnika i spustija doli u podhodnik u neki restoran.Dobro

tu je on mene spasija,zato šta san ja njega na Zvijezdu (C.Z.-Hajduk 1:3 , 04.11.1984) spasija isprid Hotela Palasa,kad smo ga tili tuć.On je doša tražit Zamudija i pita je di je, ovo,ono.Ja mu govorin momak,taj ti više ne dolazi i ne može više ni trčat sa svojih 130 kila,ostarija je,a Zamudijo ti je njega proboja s onin perunon za okrićat kokoši.Ono mu je nabija i sad je ovaj bija ljut,jebiga,traži ga,a na će ga kurac.Dobro i tu se on sitija kako san ga ja isprid Palasa ono uvatija i govorin mu ajde makni se,zgazit će te bezveze,dobit ćeš u bošket,znaš ono,biž ća,ka ajde,doma si,biž ća,pusti nas,a on mi ka govori,splićo evo sad van cigani dolaze,znaš ono,a ja mu govorin nemoj se ti brinit za nas,mi će mo svoje i dobro.
Tu je on mene odveja i spustija me niz skale.Ušli smo ti u jedan restoran,ala naš Bastion.
Krcato onih stolova.Tu su ti bile njihove vođe.Skupili su tri,četri stola,složili i cugali.Bija je jedan mali,ala naš Ćamil,malen po rastu,a cili iskidan,pun ožiljaka,moji su ništa za njegove i govori on meni,je li bre splićo,oćeš da piješ,a ja govorin,neću pit,ne pijen,stvarno ne pijen,a on govori,je li bre,oćeš da piješ gemišt,a ja govori,slušaj ne pijen ništa i nemoj me rajcat,ne pijen,a tija me navuć na šprehu,a kontan sve u sebi,dobro mamu san ti jeba,ićeš ti u wc pa ću te polomit.Tu su bile one njihove vođe Neša,Trle,bija je onaj grobar Pampi,onaj ćoro,bilo ih je.Meni nije bilo jasno kako mogu bit cigani i grobari skupa,ka ono dogovaraju se,pričaju šatrologiju njihovu,ka koji su bolji navijači ovo,ono i sad ono koje je moje mišljenje.Ja kažen,
mi smo najbolji,ko će bit bolji i sad me Rus cima nogom,ka nemoj,znaš ono,ajde nemoj,a šta kad me pita čovik,reć ću mu,a šta ću ga se ja sad bojat tu.Onda san malo kala,jebiga,ako skoče,zrak san i pitali su me,da bi li ja moga organizirat,da se nađemo za tuču u nekom neutralnom grad.Ja govorin,slušaj,ne mogu ja ništa organizirat,njima nije bilo jasno za toga vođu.Kako ti to ne moš skupit svoje navijače,a ja govorin pa kako ću skupit,šta san ja njima.
Kako vi to nemate vođu,to je njih ubijalo,a ja in govorin,nemamo vođu,ako se popneš na šipku,dvi,tri godine dolaziš tu i više te ljudi znaju,i onda potegneš pismu,dvi,tri i znaš,to je tako kod nas.Kod njih se baš znalo da je Pampi vođa grobara,a Neša cigana.I oni su to gledali tako i tražili su da se sastanemo u Sarajevu,samo eto nismo nikad to organizirali,jer nisan ima ni volje,a niti san tija koga vodit,ko ih jebe, mi smo pokazali i u Splitu i u Beogradu da smo jači od njih i da smo ih gazili,glupo mi se klet,ali stvarno smo ih gazili.Na utakmicu nisan mislija ić,šta ću koji kurac,nisan Dinamovac,ali san ipak otiša na jug,a šta je najgore ima san dvi karte za sjever,al je ovi Rus bloka pa di ćeš,koji ti je kurac,ja govorin,iću na sjever,a on meni,nemoj među cigane opet,sad si se jedva izvuka,tako da san doša na jug.Na jugu niti jednoga purgera,niti jedan nije bija,a finale kupa.To mi nije jasno bilo.Jedan momak je bija u onu zelenu uniformu,vojnik,Dinamov šal je izvadija,smrza se,sidija je,stavija ga preko nogu,
sidi i gleda utakmicu.Ja mu govorin,daj mi taj šal,uzeja mu šal i diga ga,raširija ga,nek se vidi da vas ima,a nigdi,nigdi ih nije bilo.Diga san njegov šal,a on se boji.Danas se oni fale nešto,
itaju,ovo,ono.Ja san uvik mrzija kićenje tuđim perjem.Takvi su oni.Oni nisu postojali nikad,
bili purgeri,ostali purgeri.Sad se nešto kite tuđim perjem,ovo,ono,ka oni ovo,oni prvi sve,
oni,kad je onaj smrad Boban udrija pandura,počeli rat,čuj ono,počeli rat,a nije počelo kad smo mi palili zastavu jugoslavensku u Splitu,kad smo tukli cigane po Beogradu,nije ništa i prije kad su nas hapsili za svaku pizdariju,ajde,nego je sve odavde krenilo i to mi ide na jetru kad ih čujen,ono njihovo,da su oni to podigli,čuj čupa ti ogradu,trgaju sve,a oni gledaju.Da je to bilo u Splitu,jebate,popeja bi se,do juga bi doša kako,tako.To mi nikako nije bilo jasno i danas kad čujem od njih,oni ovo,ono,ništa,za mene su ništa.Kad se sitin kad su se osnivali u Splitu
,na Prokurativi su se skupili,prvo Ićo i oni.U Splitu je bila matineja Bad Boys filma po kojem su oni dali ime.Oni su bili na Prokurativi,ja san iša u kino i zva me Ićo,ova dva ja nisan ni zna,zna san onoga Sarmu i Dugoga,vođu in ka.Ićo me zva,ajde malo sidi,šta ti misliš o tom nekom imenu, ovo,ono.Ma boli me briga.Kako se zvali da zvali,vi ste purgeri bili i ostali,a šta ka,purgeri bili i ostali.Tu san iša ća u kino,ko ih jebe i poslije,nakon dvi,tri godine,neki BBB,
ta koji su ovo.Na toj utakmici san računa kad padne gol,možda će se dignit,možda će ko skočit,pokazat se,ali ništa.Kako je utakmica završila,nisan ni jednoga vidija i uputija san se odma na kolodvor.Nisan iša do Krole,ovaj mi nije pokaza kasarnu,a kasarni sto u Beogradu,
ko će tražit sam.Nisan ga uspija vidit,a prave smo prike.Čudi me jedino kako Ićo pokojni nije bija.On je sidija na dvi katrige,di je moga užicat više,on bi iša tamo pa vamo pa tamo.U biti on je purger,baš pravi,iša je na Cibonu,na Dinama,a i na Hajduka je iša.
Sićan se jedne dobre tuče iza tog finala kupa,(C.Z.-Hajduk 4:0 , 18.05.1986.),kad je Nebo Stojčević iz Varoša ubra cigane.Tu smo se pokazali ko fajteri.Mi smo ležali u nekom parku,
šumica neka,znaš ono,stabla neka.Bilo je nas je 15-tak,ležali smo tu,skinili zastave,stavili po travi i ležimo,znaš ono.Odmaramo se do utakmice.Utakmica je bila predvečer.Znan da je bilo toplo i naleti 50-tak cigana.Govori Nebo,Raso šta ćemo ka,evo cigana i svi skočili šta ćemo,
ma šta,šta ćemo,jebi mater,uzmi bocu,čupaj šipku,ja san ima nož u patici,znaš ono i stani tu i ne miči se.Kad su oni doletili do nas,mi na njih,a oni ono ko zečevi,majke mi,ja san konta njihov grad,stat će i potuć se,a to se razbižalo,bilo ih je svgdi.Razbucali smo ih,baš smo ih potaracali.Poslije smo se vratili na isto misto,ostali tu,sidili,a oni se nisu vraćali,tako da nije bilo bižanja po Beogradu,uzmi šipku i čekaj,šta ćeš bižat po Beogradu,a ne znaš di ćeš,a ovako ga čekaj pa će naletit na tebe,neš ti na njega.Poslije smo ušli sa ciganskim zastavama i šalovima na stadion.Kad smo uletili na ho-ruk među naše,naši nas se bili pripali,šta je ovo.Kasnije smo sve to popalili,da napravimo feštu,kad već bijeli nisu dobili.
Na finale kupa protiv Rijeke u Beogradu(Hajduk-Rijeka 1:1 10:9 , 09.05.1987.) iskrcalo
nas je na Petlovo brdo,kraj Dedinja.Govori meni pokojni Čep sa Sućidra,Merčep,a zvali smo ga Čep,govori Raso u Beogradu smo.Koji Beogradu,a ono šuma oko mene,daj nemoj zajebavat,koji Beograd,ka je i dobro sad smo stali,izlazimo,gledam kroz prozor krcato nas.Sve je bilo lipo dok nismo došli na one skale na Dedinju,šta se spušta doli,kad je Armanda krenija,
prvi se zaletija i murija ga pokupi.Vode Armanda,a ja popizdija,šta ćeš ga vodit,ostavi momka i onda smo svi,svi odjedanput,nas,a bilo nas je oko 3000 tisuće i više,krenili niz one skale i murija se razbižala i pustila ga.Onda smo krenili isprid McDonaldsa.Tu smo se okupili i čekali Riječane.Mi smo tu cili dan stali i niti jedan cigan ili grobar nan nije priša.Meni je to bilo smišno,nas 3000 u Beogradu i da nema s one Knez Mihajlove nikoga da nam priđe.
Gubavci Riječani su došli na stanicu,a mi na Dedinje.Oni su mislili da će mo se mi tuć s njima,ali to nama nije bija film.Možda bi se i potukli,ko ih jebe,ali murija nas je razdvojila,
nas na Dedinje,a njih na glavni kolodvor.Oni su sa glavnog kolodvora krenili na stadion.Mi smo ostali,možda po ure prije utakmice u centru Beograda i čekali cigane.Oni su tad već postojali ka grupa,i sad smo ono tu,bilo nas je i ako nalete zrak su,ali đubrad je nanjušila,
vidili su,vidili su oni,znaš ono i nije ih bilo za vidit u gradu.Mi smo mislili da će i Riječani stat s nama,za gazit cigane,ka oni su iz Rijeke,mi Split pa će mo ih skupa gazit će,ali desilo se obrnuto.Oni na sjeveru,mi na jugu.Srpske zastave se dižu gore,oni sa njima skandiraju.
Zvijezdine zastave,odma pored hrvatske.Nije mi bilo jasno,nisan moga shvatit.To mi je bilo nenormalno.Grobari su bili ovde pored nas,zaštićeni pandurima.Sićan se da me ovaj Šiškov,s Baća,šta je ima bilu vespu,zva.Govori ajmo se tuć sa grobarima,a di ću se tuć,ja i on sami ka,
ne ide niko,a on pijan.Tako se na stadionu nismo potukli sa grobarima.Oni su pivali onu svoju pismu otišo si Dragane ostala je tuga,uvijek će te voljeti,grobari sa juga,a mi bi kontrirali ka,
najveći su pederi,grobari sa juga.Nije bilo zaletanja,mi njima Mance govance,a oni nisu smili.
Bija je kordon pandura između nas.Oni se nisu zaletali,a bilo je par naših pokušaja.Krenilo se na njih,onda nas je vraćalo,znan da je Šiškov doša po mene drugi put,prvi put je krenija pa nisu prošli muriju.Od većih bakljada u Beogradu,pamtim Partizan-Hajduk 3:0 (04.10.1987.)
Brat mi se tad dolazija s Kosova,nekim poslom i vraća se u Split.Došli smo u Beogradu.Iziša san iz vlaka i nosin Hajdukovu zastavu.Bilo nas je dosta,60,70 iz Splita i krenili smo put stadiona,a brat me kuva,ostavi zastavu,ajmo ća ja i ti u hotel.Ma daj,ne seri,jer meni je brat iša na Grobnike,tako da nije navijač i gostovanja ga nisu interesirala.Ja mu govorin,ako ćeš ić s nama ajde,ako nećeš,ajde ća,pali i vozi.Ajde ti tamo svojin poslom i šta te briga.I sad ,brat je spremija na kolodvoru one bagaje,a bija je komičan s bagajima i iša je s nama,nije me tija pustit.Došli smo ti na utakmicu i puf 1:0.Cigani su imali običaj kad bi igra Partizan,na sjeveru uvik stat pored nas,možda 10-tak,15 metara.Tu je bilo provociranja…ooo ubit će mo vas,
zaklat će mo vas….Jebote,ja govorin,di ćeš me ubivat,dođi vamo pa me satari,ka i ništa,
oni nastavili to vikat.Gleda san brata,da vidin jel me vidi.Brat me non-stop snima,ka di san i radin li kakve pizdarije.Sve je bilo mirno i tiho.Mi smo navijali normalno i nismo ništa palili,a meni đava nije da mira i skupin ova dva momka iz ulice,Bucu i Demariju i krenemo ciganima iza leđa.Oba su pokojna danas,jedan je živija poviše mene,jedan iza mene,kuća uz kuću smo,
samo su nas skale dilile.Tada su oni bili dica,imali su 14,15 godina,znaš ono,meni je bilo 18 i baš san ih ja vodija u Beograd.Skupin ih i ajmo ća,oni ka idu,a znali su kad ja iden,da mogu stat iza mene,da ću ja prvi krenit.Popeli smo se skroz gori,ciganima iza leđa.Oni nas nisu snimili i kad smo došli gori,ja se zaletim,ono na ho-ruk među cigane.Buco i Demarija nisu znali kad ću ja krenit.Ja se zaletija,oni ostali,znaš ono,nisu se snašli,šta je najgore ja in nisam reka kad ću se zaletit.Ja san uletija na paniku i dok su se ova moja dva snašla,ja san već bija među ciganima i počea ih peglat.Smradovi se rastrčali,di god su stigli.Ja san uspija uvatit dvojicu.Jedan je pa,a ovaj drugi,kad je pada,ja san skupa sa njin i uvatin ga na podu centrirat i rukama i nogama.Glavu san mu razbija o one skale dok se cigani nisu ponovo skupili i počeli s cipelarenjem po meni,ali ja ovoga smrada nedan,sakrija san glavu i šiban ga.Onda je doletila murija i pokupilo mene,ispala mi patika,komično je bilo.Patika mi pala jedno 4,5 metara doli i ja govorin drotu,daj pusti me iden uzet patiku i smrad me pusti,ja uzmem patiku i dok san se vraća ovog jednog cigana potegnem nogom u glavu.Milicija popizdila i stali me tuć,a šta je najluđe,vodili su me pored mojih navijača i ja govorin šta je koji kurac,šta ste stali,ajde idemo
i onda se sve naložilo,šta su god imali,sve su zapalili.Mene odvelo u maricu,sidin i čujen kako brat lupa na vrata,pusti me,to mi je brat,zatvorite i mene,a meni crnjak,šta će ga puštat,ako je mene peškalo,dobro je,ne triba njega.I maklo brata,kad dolazi ti Demarija i Buco,dolaze još tri momka,a sve dica,mladi momci od 15,16 godina.Meni drago,ja govorin šta je bilo,a oni govore Raso,kad je tebe odvelo,zapalili smo sve,dimne,bengalke i pobacali i nas je pokupilo.
Ja govorin,jebate Irud,dobro je,ajmo ća.Odvelo nas je,a šta da kažen,ja san Beograd dobro poznava,bija san masu puta,čuj masu,bija san dosta puta.Dosta puta san bija gori.Ima san jednog momka,Bračanina,ali je živija u Beogradu jer mu je stari gori radija.Njega san upozna kad san prvi put bija u Beogradu.On je u biti mene snimija,zapamtija me po kosi i vidija me odma drugu utakmicu kad san doša na finale kupa.Priša mi je i govori,čuj ja Bračanin,živin ovde,ovo,ono i uša san s njim u priču i tako.Ja bi zna osta kod njega dva dana poslije utakmice.Kad bi došli nas dva,tri prije,ostali bi u njega spavat i kad bi sam doša na utakmicu,
iša bi kod njega,dan,dva,bi prespava pa bi se vratija.Zavisi kako je bila koja utakmica,zna san ostat i spavat kod njega.Tako da san i poznava Beograd jer me on prošeta po njemu.Vidija san ga ovde,možda prije jedno 5,6,godina,pomorac je,navigaje,vratija se iz Beograda.Dobro sad,al ovaj put su nas odveli u pičku materinu,ne znam stvarno di,Bogu iza nogu,nisan zna di smo,
parilo mi je da me vode u Zemunu.Dovelo nas u stanicu,mene i njih petero.Bilo je komično i dajen ja izjavu,slušaj te,ja san ovde u Beogradu,ovo je njihov grad,oni su u biti mene napali,znaš ono,ja san u tuđem gradu,nisan doša ovde radit gluposti.Tu san doša sa svojim prijateljima navijat.Navijamo normalno,a oni su na nas krenili,a šta,branili smo se.Ovaj cigan šta san ga tuka,bija je neki bradonja,baš san njega pikira,on mi je parija glavni,bradonja.On je počea mene drukavat,ka on je,on je na nas,on je nas.Reka je da san ga ja tuka.Ja mu kontriram
i govorin da san ja u Beogradu u njegovu gradu i kako ću ja njega tuć u njegovom gradu,čuj,
nije mi jasno.Drot nije popušia nego mi je opalija šamarčinu i govori mi,šta si drzak tako,znaš ono,šta se frajerišeš,a ja govorin,dobro ajde,ušutija sam i nisan tija pravit gluposti,konta san ićemo ća,pustit će nas.Nisan tija ništa radit u stanici,a da san i tija nisan moga,jer bi me satralo i nakon malo torture,šta je najgore,govori mi smrad,ajde,kupite se,idete doma.Ja govorin di ćemo doma,a on će,imaš 45 minuta do vlaka,ako čekaš autobus tribat će ti 15 minuta da dođe i za sat ste doli,a vlak ide za po ure.Jebate dragi Irud,ja govorin.Kako ću doć,za po ure,ne mogu teoreski doć.Stvarno san poludija i nisan zna šta ću.Ja govorin ajmo ća na cestu.Stali smo na cestu,raširija san ruke,kad puf,sta taxi.Ja govorin brale,znaš šta,skupila nas je murija,imali smo neku frku,tukli smo se s murijom,ovo,ono i govorin,daj baci nas.On gleda na nas,a ja sam doša pored njega i kroz prozor mu uvatija volan.Drža san mu volan i govorin,daj ajde primi njih,njih petoro,ono žaj mi ih je.Neki su bili prvi put u Beogradu,znaš ono i ne znaju ništa.Ja govorin,daj odvedi njih doli na stanicu,a ja ću lako.Ja ću se snać i tu mu se nekako svidim i govori on,ajde uđite,ali samo se sakrijte,da ne vidi murija izvanka da vas ima toliko.Sićan se da mi je Buco sija među noge,ja do vozača i mi puf na stanicu.Na stanicu smo došli i naletili na par cigana,neke grupice bezveze.To smo potaracali putnički,
nisu se ni branili takoreć.Svi se čude,čuj tučemo cigane usrid Beograda,uzeli im kape,šalove.
Došli u vlak,a brat napravija pizdariju po vlaku.Tuka je Tomu i Muju Smrt,vika na njih,šta je đubradi,ostavili ste mi brata u Beogradu,ovo,ono,znaš njemu je bilo teško.Kad mi ušli u vlak i kad me je vidija ,kamen mu je pa sa srca.Nije mu je bilo jasno da smo došli.Vidija je kako me vodi murija i računa je minimum misec dana Padinske skele.Poslije mu nisam da,da ih dira,
govorin mu nemoj ih dirat,a šta su oni krivi,oni su ostali navijat,neće oni sad zamnom u muriju.Koliko ja pamtim,to je jedna od najvećih gluposti u Beogradu,kad san ja krenija na njih,a bilo nas je dosta,da smo onda krenili svi,bila bi fešta.Kad san ja krenija na onoga cigana i tuka ga glavon o pod,da smo krenili svi,mislin da bi ih na njihovom stadionu satrali i tako poklopili za vike vikova.Pričalo i da je pokojni Pucko povea Torcu preko ciganskog sjevera,
ali to ne znam,a godinu poslije,kad san bija u zatvoru,na Partizan-Hajduk 1:0 (12.03.1989),
naši su pokupili ciganima sve one srpske zastave.Bilo je zalijećanje,samo ovi put su naši pokupili srpske zastave s ograde i diga se cijeli stadion.Grobari su počeli vikat,ovi sa istoka,
pobij te ih cigani,zato šta su naši palili srpske zastave.Malo su ih digli na našoj strani i poslije u dnu tribine pobacali i neke zapalili,na brzinu radi murije,a skupili su ih s ograde.Oni su ti stavili masu tih srpskih zastava i obisili ih na ogradu put istoka,a naši se zaletili odozgor,
razbili njih i sad,neko je tuka po njima,a neko je skida zastave.(Svjedočio Morison).
Nikad se u Beogradu nije dogodilo da bi nas grobari na jugu,protiv Zvijezde,pokušali napast ili drugi slučaj,kad smo igrali protiv Partizana,da bi nas cigani na sjeveru pokušali napast.
Nikad se nisu zaletili,ni jedni,ni drugi na stadionu,a bili smo cirka 15,20 metara udaljeni.Nije im film bija da se zalete na nas,znaš ka,da se idu potuć s nama.To mi nije bilo jasno.
Jedan put su me pitali u Beogradu za Boku Tukića.To mi je malo zasmetalo,nešto ka,je li bre, pa gde je Boka,ja govorin ma daj goni se,daj biži ća,biži,makni se tamo,šetaj,i sad ono stali njih dvojica i gledaju me,zašto ih tiran,ja govorin biži tamo nemoj mi se javljat,a oni pa gde je bre Boka,ma koji Boka,ajde nema toga tu i biži.Stvarno su me živcirali,a u biti on se navodno s njima dopisiva i znaju se,ali ko ih jebe.Ja san ih znan,upozna san neke,al se nisan nikad njima dopisiva,niti minja slike,niti išta.Samo san jedan put u Beogradu dobija i to dobija ono,kako bi reka,ja mulac,a oni jebote bradonje,petorica s autom me vataju,a kad smo došli na finale kupa,e onda je smrad uspija pobić,kad je bija sam,neka je stariji.Srića njegova šta je pobiga,a možda i moja,ko zna,možda bi ga udrobija,da san ga uvatija,bija bi ga udrobija.Meni je stvarno bilo glupo da mi sad vatamo npr. purgere s autom.Mi smo trčali za njima,tu smo ih vatali po Poljudu,tu bi ih tukli,nismo ih vatali s autima.Smetalo me to dopisivanje s ciganima,
znaš šta,evo sad bi iz ovih stopa odleža godinu dana,samo da znan ko je posla šonetu onome Vojvodi kad je poginija,on je poginija ili nastrada,šta ja znam,ko ga jebe,dobija je šta je zaslužija,ko ga jebe,govno,smrad.Govori posljednji pozdrav dragom prijatelju od Torcide iz Splita,jeba te Irud ja govorin ko,ko stoji iza ovoga pa mater ti jeben potpiši se,da znam.Bilo je par njih šta su se dopisivali s njima,ka Boka.Ja ću Boki reć,danas,sutra,kad ga vidin,da se dopisiva s njima i slale su se slike,jedni drugima ka.U Slobodnoj san vidija(u Slobodnoj je iziša komentar na to i objavljena je šoneta u tom komentaru,a ona je dana u Beogradu),riknija san,nisan virova svojin očima,ja govorin pa nije,stavi inicijale,daj nešto,da te znan,da te mogu pripoznat na ulici,danas,sutra da te inkartan u facu kad te vidim gubavče,znaš ono,to mi je bilo,nisan virova.Toga lika ja ne znam osobno.Ja znan da su mi u Beogradu došla dvojica,
jedan plavi onako,on mi je osta u pamćenju,malo deblji i pita me,je li bre gde je Boka,znaš
ono,prvo san sta pa ga gledan,gledan ga prvo,da mu registriran facu,ka koji su,znaš ono,sad nisan zna,nema nikakvih obilježja na sebi,nisu ni Partizanovi,ni Zvijezdini.Ja nisan zna koji su ka,al bilo je navijača,ovih sa strane pa san mislija da nisu oni slučajno,tako da in nisan ništa,pogleda san ih i ništa.Oni opet ka,je li,gde je Boka,znaš.Šta će ti Boka,on meni,znaš,ka mi smo prijatelji,da se dopisuju ili nešto tako,aj mrš u pičku materinu.Posla san ga u materinu i gore je već počela frka sa bratom od Redžepa,Safetom.On je krenija put juga i onda su grobari uletili na njega i onda vidiš tuku cigana,a ja govorin,ma je pičku materinu,ono tuku cigana,al onaj je gubavac iz Splita i još jedan mali sa njin.On je uvik vodija neka dva momka sa sobon.Ja govorin to su naši ka.Napali su ih grobari,jer se uputija put juga,a mi smo ulazili na sjever.Onda smo uletili među njih,kad su uletili panduri na konjima.Konji ono,ajme majko šta je to,ajme meni.Pandur na konju,znaš kolki je čovik,ja san to curi priča par puta i sad ona ne viruje.Meni je konj do čela,jebate Irud i sad kad pandur sa metar i osamdeset sidne na njega,ko soko me gleda i mlati ozgara.Krenili smo po ova dva momka,vratili smo ih nazad,
izvukli i tu je uletila murija s konjima i razdvojila nas.Ne znan kako je Safet tu bija,neman pojma,ja ga nisan nikad prije vidija,tad je jedan put uletija i šta je njemu cilj bija gori,ko to zna,valjda je iša vidit koga svoga,krast,ko zna šta je iša,znaš ono.Bilo je njih šta bi išli krast.
Oni bi se ono prikačili uz nas pa bi išli okolo krast,ostali bi dva,tri dana u Beogradu pa bi se vratili,znaš ono.Krenili bi s nama jer in se nije dalo ić samima i tako je to,a bilo je momenata svakakvih.Kad usporedim grobare i cigane razlika je velika.Grobari su furali film,tuta,patike i onda ajmo trenirat,sport i cuga.Masu ih je treniralo boks i slično.Bili su više sportski đir i nije ih bilo puno,ka i nas,a ko fajteri su isprid cigana.Veliki im je minus strah od Splita.Cigana je bilo puno više.Bilo bi ih 10-tak tisuća na onom sjeveru i kad bi zapivali znalo je bit glasno ali nije bilo sklada i nisu imali neke pisme.Kad sam bija s njima za onim stolom,priznali su mi da
imamo najbolje transparente i pisme,a da nas grobari slijede po transparentima.Tu je sidilo 15-tak njihovih vođa.Grobari su se manje,više bolje i nosili od cigana i držali do sebe,a cigani su bili čobančine,baš čobani opančari iz Kraljeva i sličnih mista.Samo je par njihovih vođa
držalo do nečega,znaš ono,do nekih tuta,do nekog imidža ali ostali su ajme.Nisu ni grobari bili svi tip-top ali je među njima bilo sigurno više gradske urbane ekipe.Kad je poginija onaj Mance treba sam ić u Beograd s Jozom ali nisam otiša.Šta ja znam i bolje,boli me kurac,šta ću ih gledat.Jozo je mene uvik huška,ka ajde pogledaj jedan put Zvijezda-Partizan,da vidiš kako se tučemo,koja je to koljačina pa sam obeća da ću valjda otić.Računam kad san vidija sve ove ludosti daj da vidim i to ali nisan otiša,nije mi bija gušt,nije moj klub ni jedan ni drugi,a šta ću tu kad ne mogu navijat,ne mogu,znaš ono,zaderat se na nekoga i šta ću i ja tu gledat,a ako se tuču,nek se tuču međusobno ko ih jebe.

zanimljivo je ovo čitat. naravno, ima i malo preuveličavanja, ništa strašno...to je uobičajeno

eno stavili su cijelu utakmicu pa ko nije gledao, može sada

ma krešo Ljubičić je baš igrač manje vrlo loš igrač u napadu ništa ne radi, a u obrani katastrofa. Možda bi trebalo probati mladog Lušticu nemamo šta izgubiti, ako bude loš nećemo puno izgubiti, jer krešo je daleko od dobroga

jame bože u što se ova tema pretvorila, ma Dinamovci odjebite s našeg foruma, obvo je nekad bio užitak čitati, a ne sad samo svađe

Prica sam sa jednim covikom iz Vrpolja i mojim rođakom iz Njemacke sta je prije bija u Torcidi.
Kaze da nikad vise nece biti onakvog huliganizma, kakav je bija na Jugo sceni iz 80-ih, a tu je Torcida prednjacila.
Da ti ja sad ne kopam slike sa Marakane, imas slike di ima po 5000 Torce u Beogradu, pa imas na youtubeu Kele stoji daje intervju, pored njega prolaze horde Delija, niko nista, pokraj Kele momak sa Hajdukovim salom oko vrata Delije prolaze i niko nista... Tako je to bilo 80-ih, s druge strane pogledaj ono jedno gostovanje Delija u Splitu, totalni kaos.
Ima jos prica o Raši, ako nekog zanima mogu objavit.