HNK Hajduk Split 2011/12
brazil je napisao/la:
dario srna je napisao/la:
Split je dobio zabranu rada od vlasti zbog imena, nije nikad ukinut. Kakvih 10-ak puta, sta je s tobom?Vidi cijeli citat
Nisam više mislio pisati na ovoj temi, ali nisam mogao izdržati da ne odreagiram na ovo!
Što ti misliš da su se Građanski, Concordia i HAŠK sami ukinuli, ili su možda i oni zabranjeni samo od strane komunista?!?!? Napravljena je velika nepravda od strane seljačina i vlaja koji su sa partizanskim odredima stigli u Zagreb, a koji nisu marili za tradiciju, pa su jednostavno ukinuli klubove i osnovali nove (sa istim igračima), nitko nije pitao igrače, građane.. (jebi ga tko je imao pušku njega se slušalo). Sada kad je ta nepravda ispravljena, vama je krivo! Zašto?
Vidi cijeli citat
ti stari (malo)građanski zg klubovi su tijekom 2. rata igrali ndh ligu čije su vlasti provodile rasne zakone, policijski sat, doživotne izgone(za one koji su imali sriće!) a najčešće su jednostavno ubijali one koji su bili drukčiji.
za to vrime niz igrača hajduka svojevoljno odlazi u borbu kontra okupatora, a recimo kompletna momčad splita biva poubijana od fašista u toj istoj borbi, mahom momci od 20-ak godina, većina kojih je u kopačkama otišla...
hajduk postaje prva momčad slobodne evrope.
a da ni ne spominjem jednoglasnu odbijenicu talijanima za igranje prve talijanske lige, bez obzira na obećanje o novom stadionu, seljenju igrača, poslovima...
irilov je napisao/la:
brazil je napisao/la:
dario srna je napisao/la:
Split je dobio zabranu rada od vlasti zbog imena, nije nikad ukinut. Kakvih 10-ak puta, sta je s tobom?Vidi cijeli citat
Nisam više mislio pisati na ovoj temi, ali nisam mogao izdržati da ne odreagiram na ovo!
Što ti misliš da su se Građanski, Concordia i HAŠK sami ukinuli, ili su možda i oni zabranjeni samo od strane komunista?!?!? Napravljena je velika nepravda od strane seljačina i vlaja koji su sa partizanskim odredima stigli u Zagreb, a koji nisu marili za tradiciju, pa su jednostavno ukinuli klubove i osnovali nove (sa istim igračima), nitko nije pitao igrače, građane.. (jebi ga tko je imao pušku njega se slušalo). Sada kad je ta nepravda ispravljena, vama je krivo! Zašto?
Vidi cijeli citat
ti stari (malo)građanski zg klubovi su tijekom 2. rata igrali ndh ligu čije su vlasti provodile rasne zakone, policijski sat, doživotne izgone(za one koji su imali sriće!) a najčešće su jednostavno ubijali one koji su bili drukčiji.
za to vrime niz igrača hajduka svojevoljno odlazi u borbu kontra okupatora, a recimo kompletna momčad splita biva poubijana od fašista u toj istoj borbi, mahom momci od 20-ak godina, većina kojih je u kopačkama otišla...
hajduk postaje prva momčad slobodne evrope.
a da ni ne spominjem jednoglasnu odbijenicu talijanima za igranje prve talijanske lige, bez obzira na obećanje o novom stadionu, seljenju igrača, poslovima...
Vidi cijeli citat
a počele su i povijesne teme... ajmo "veliki hrvati" na desnu stranu, "obični "mali" na lijevu....
i samo lagano, jedan po jedan. pošto nas nema puno, brzo ćemo se prebrojat....
ej, ljudi, ajde malo da pišemo o nogometu...
Suarez07 je napisao/la:
jebate, a ja sam mislio da samo palenta moze usrat ovu temu. kvragu,di su ti moderatori kad trebaju, tema je Hajduk 2011/2012. sjašite s laprdanjima
Vidi cijeli citat
Neko pametan do prije 15-ak dana je samo Palenta dosađiva, a sad svi dinamovci navalili ma ostavite nas na miru
Druga gostovanja
Nepisana pravila su bila,ka šta se meni dogodilo u Osijeku,kad su mi stariji rekli da sam mlad i da se neće tuć za mene.Sad nedavno,kad smo bili na Zagreba,ja san iša gori,tuć se za maloga Zeca.Nema pravila,momci dolaze,ali ostaju jedni te isti momci,ove druge ćeš možda vidit
jedan put,dva i poslije ih više ne vidiš,al ove prave momke ćeš vidit non-stop.Možda ih nećeš vidit jedno gostovanje pa ćeš ih vidit drugo i treće pa ga ne vidiš četvrto,vidiš peto,šesto i tako je bilo prije,ko i danas.Uvik si zna tri,četri s Kmana,dva,tri sa Sućidra,par s Baća,Radunice,iz Varoša dva tri,tako da je više,manje kolala uvik ista grupa.Pretežno smo svi bili,manje,više s ulice,ulična škola.Meni se jedino nije sviđalo šta neki vode cure na gostovanja i to pravilo san mislija uvest,znaš ono,da se ženske ne vode.Žan je vodija svoju curu i to je meni bilo glupo,
nije mi bilo jasno,ali jedan put san vidija,u Novom Sadu,da je cura O.K.Uzela je bocu,razbila je i krenila s nama u tuču s ovin njihovim skin-hedima,ne znan ni ja kako se zovu.Prije san računa,žensko je,ako je ko udre,ne može se branit,morat ću skakat za nju da je spasim,a neko će me centrat bocon,neću ni vidit.Bili smo skupa ja,Morison i ovaj jedan,iman baš sliku doma.
Zapalilo se nešto i na utakmici.Prvi san put u Novi Sad (Vojvodina-Hajduk 1:3,27.10.1985.) iša švercom,najprije,Split-Zagreb švercom pa Zagreb-Beograd pa iz Beograda za Novi Sad.
Cijeli put u šufitu,kuga,dva tamo,dva vamo.Izašli smo u Beogradu i smijemo se ciganima,a vidi ih,a nama se samo oči bile,cili smo bili srni,a samo oči bile.To je bilo komično.Došli smo u Novi Sad isprid stadiona i Bulić stane ispod tribine i dere se ovima šta su već ušli na stadion,ej,ej Mate,mi smo Torcida, Hajdukovci iz Splita,daj baci šta para.Bulić žica,dere se,alo ej,ti gori,a gori sidila vojska,ljudi gledaju,nije im jasno,a Bulić se dere,daj baci nan šta para da uđemo.Prava komedija i ljudi su stvarno skupili i bacili mu nešto sa tribina doli.To mi je bija prvi put.Bilo je nas četvero,nešto malo sa strane i nešto vojske.Ne mogu se sitit rezultata,samo mi je putovanje u šufitu ostalu u pamćenju i to mi je bilo najbitnije.Sićan se da ovaj bacija batudu kako bi bilo najboljeda da se iskrcamo i vratimo doma,najidemo i uvatimo za krila aviona i odemo nazad.Ajme majko,ja govorin,šta čoviku padne na pamet u šufitu,a šufit je ono,dva čovika,umireš do Beograda,do Zagreba si mrtav pa još od Zagreba do gori.
Došli smo do stadiona i dok nismo užicali za karte nije nas smrad na ulazu tija pustit.Mi šporki,crni svi ko cigani,ko će te pustit i onda smo uzeli karte i pustilo nas.Ušli gori,bilo je naših furešta sa strane,ka i u Beogradu.Uvik bi bilo ovih furešti iz Novog Sada,Vinkovaca i bližih mista.Vratili smo se normalno,nismo išli švercom.Skupili smo para,bilo je dosta žicanja.Glavni žiceri smo bili u Novom Sadu.Tada je bilo lakše otić na gostovanje.Ako je utakmica u sridu,u ponediljak dođi isprid opskrbnog centra,jedan dan i aj ća,već si skupija za pit,jist i put.Taj Novi Sad je bila zima i čini mi se da smo se dobro skaputali.Drugi put nas je u Novi Sad(Vojvodina-Hajduk 2:0,14.08.1988.)krenilo poprilično,jedno 50,60 nas je bilo i dočekali su nas gori ovi sa strane.Došlo je nas 60 iz Splita i sa ovima sa strane nas je bilo 150,200.Poslije utakmice,kad smo se vraćali,dočekali su u nekoj mrčina,isprid nekih portuna,
ništa ne vidiš.Naletili smo na njih i stali se tuć.To su bili navijači Vojvodine koji su bili su na utakmici,pelavci,ko skinheadi,šta ja znam,trčali su,bilo ih je svugdi.Mi smo ostali u grupi
šta mi je bilo najdraže kad dođe do čega.Nije bilo bižanja,stali smo skupa,riješili to,ovi se razbižali,mi smo ostali i skupili nešto stina za puta.Niko naš nije popušija.Znan da je bilo toplo taj dan.Kupa san se prije utakmice u jednom bazenu.Sićan se tog dičjeg bazena,voda do kolina,a bila su tu tri,četri bazena.Morison je bija samnom.Iman i sliku iz vlaka s njim i s još jednim,ne mogu mu se sitit imena,a kupali smo se skupa.On da će u veliki,a ja govorin neću,ja ću u ovaj mali s dicon.Ja mislin da je to prvo organizirano navijanje tih navijača Vojvodine.
To je bilo negdje pred kraj Yu lige.Oni su tad postajali ka neki navijači i počeli dolazit,a u to vrime je svako selo počelo dobijat navijače.Navijači Vojvodine prije toga nisu ni postojali.
Iman doma i jednu sliku s tog gostovanja u vlaku.Slikala nas je Žanova cura,ja i on sa KKK kapuljačama.Ja san preko kapuljače stavija cvike,znaš ono,tako da bi bili različiti.Sićan se tad je bija Žan,cura mu,Morison,Jery,Braja,onaj pijančina,bilo je par onih lokalnih cugera,a isto Torcida,samo starija ka.Oni su ostali skloni samo cugi i samo alkohol.Kad smo se vraćali,u Kninu,a koji je meni kurac bija ne znam,ali ima san običaj u Kninu uvik izać,po svaku cijenu.
Mora bi izać i to je bilo amen.Ja bi bija bolestan kad ne bi iziša,čuj neću izać,da dvi ure stojin u vlaku i sad neću izać napit se vode ili otić pogledat je li radi onaj za burek.Mene je Šile uvik zajebava,gledaj sad će ostat,znaš ono.On bi navija,vidi sad će ostat,sad će ostat,krenit će vlak i jedan put je baš krenija,a on se radova,gušta je ka.Osta je,neka,ko ga jebe,a ja izletija i trk za vlakom.Trča sam za njim,stvarno san trča i uvatija se i uspija popet u zadnji tren.On je cili gušta,govori ala osta je,ko ga jebe i baš smo se prisjećali toga prije par miseci na teraci,kako smo susidi,ja mu govorin,je li đubre,mislija si me ostavit,a on je baš ono iša sa mnom na dosta gostovanja.Dobro i sad na tom povratku iz Novog Sada san izaša u Kninu sa hrvatskom zastavom vezanom priko leđa.Bila je komična scena.Priđe mi cigan i govori,slušaj momak ne sviđa mi se tvoj spektar boja.Ja govorin,čuj ne sviđa ti se,šta ima veze,znaš ono,ko te jebe šta se tebi ne sviđa,a on govori,ako si faca ostani tu i pričekaj me.Ja govorin nema problema,
čekat ću te i ode lola tamo u stanicu,a ja na brzinu skupin dva tri kamena s onih tračnica u ruke,sta i čekam.Kad vidiš smradove,njih 7,8 dolazi u grupi i put mene,a ja stojim i gledam.
Samo je još pokojni Pucko izletija iz vlaka i uspija je iščupat ono šta se spaja vlakove,onaj komad željeza s onom gumom.Kako je on to izvadija,meni nije ni danas jasno i izletija na njih jebe im majku i govori,sšta je smradovi,mislili ste da je sam i počeja vrtit ono.Onda je meni ko samome još više srce naraslo.Krenili on i ja s onin stinama na njih i oni počmu bižat i šta sad.Digla se ona murija sa stanice i puf u vlak.Mi pobigli u vlak,a ja u kupe s dva Belgijanca.
Komedija,ha,ha,dva Belgijanca i ja.Ulazi drot unutra,otvara vrata,kaže dobar dan,a ovi gledaju u njega,ne razume,a ovaj jedan govori don't understand,znaš ono,ne razumi.Govori mu drot,paseport,kad je on reka paseport,mene sasiklo,ono u smij u sebi i sad vadi jedan pasoš,vadi drugi,a ja se mislim,di ću,šta ću ja izvadit i ništa,ja ono zabuljija i gledam u pod.Čuješ drota ono tenkju,znaš kao je on to bosanski reka,ja san riknija i pustija me,nije ni obadava na mene.Iznenadila ga situacija sa strancima,tako da se cili smeja,a da me je pokupilo,satralo bi me.Sićan se da san kosu zavrtija,da mi se ne vidi i pokrija kapom,jer bi me po tome odma prepoznali.
Bija san i u Makedoniji,ali kako bi reka,mene godine spizde,a mogu reć da me i rezultat
Spizdi,Znam samo da me nikad nije peškala murija,a to mi je bilo najvažnije.da dođem na utakmicu trizan,normalan,uđem na stadion i poslije me briga ako me pokupe.Nisam tija da me
pokupe prije utakmice,onda bi izija sam sebe,već san uvik govorija,doć ću doć na utakmicu, bodriću ih,pokazat ću im da smo tu,da nas ima,da ih nismo ostavili,ka šta su oni nas taj put u Skoplju(Vardar-Hajduk 1:2,15.10.1989.).Bili smo je,Maslo,Fritula iz Radunice i Jeremija.Ja san ima onog rudara u džepu,a to nije bilo za dva kila kruva,a kamoli za kartu.Jeremija i ja smo švercom do Beograda pa od Beograda do Skoplja,a doli smo naletili na Masla i Fritulu.
Oni su išli posebno.Poslije utakmice oni me skuvaju,ka ajde Raso pitaj koga koji dinar,da se možemo vratit.Odem ja do Peruzovića,neću se klet,nisan cigan,ja govorin,slušaj daj nam šta love,nas je tu četvero,petero,da se možemo vratit,on mi ovim ričima govori,ti si huligan,eno ti trafika i provali u nju.Jebate kolpalo me,Maslo je skočija na mene,nemoj ga dirat,mislija san ga ubit,popizdija san jebate.Ja mu govorim,znaš ono,doša san iz Splita,24 sata sam putova do doli,satra se i on mi govori da san huligan,da iden rumbavat trafiku,a nismo imali za vratit se.Bilo nas je petero iz Splita,mislim da je i Neno Rodžer bija,nešto navijača od doli i nešto naše vojske.Nismo nosili transparente,imali smo šalove i znalo se da smo tu,znaš ono,navijali smo.Transparent nisan nikad nosija,ima san svoj šal i svoju zastavu.Bija san i u Tetovu,na Teteksa,samo se ne mogu sitit ko je bija samnom.Znam da smo išli par nas,samo ne mogu se sitit ko,zabuca san totalno,sve san pobrka.Doli mi živi jedan strica,u Debru pa mi je pokojni stari govorija,ako ideš doli javi mu se ka,a šta ću mu se javljat,ja iden na utakmicu i šta ću čovika ometat bezveze.Teteks je bija jednu sezonu,dvi ili je to bija kup,znan svakako da smo uspili otić i doli.Kroz Titograd san prolazija,nisam kočija ni jedan put.Proša san masu puta preko Titograda,a nisan nikad gleda utakmicu,nisan ima s kim ić doli,nije bilo atraktivno,a tija san otić,al nisam uspija,nije se potrefilo.Jedan put sam sam samcat otiša u Prištinu.Stric mi je bija u Mitrovici i prvo san doša kod njega,javija se i dvi,tri ure proćakula.Kad je on čuja di iden,njega je afanalo,kolpalo ga,nije virova.Govori mi,je si li ti blesav,toliki put za pogledat utakmicu i vratit se odma doma.Ja govorin e,a on sta pa me gleda.Malo san ga umirija,šta će čovik,nije mu bilo bistro da takvi fanatici postoje.To je baš bija fanatizam,ljubav i znaj da volim ga ja i nikad nećeš biti sam.Pita san ga kad ima autobus za Prištinu i reka san mu da ću se vratit.Doša san doli i odma riknija na moment kad san vidija dva cigića di side kraj karijole i na njoj piše taxi.Sićan se da smo izgubili 1:0(Priština-Hajduk 1:0,21.08.1985.).Doša san doli i odma iša kupit kartu.Ženska šta prodaje se zbunila,ona meni na albanski,a ja šutin,nisan tija govorit albanski,ja govorin,daj curo reci mi na hrvatski pošto je karta.Ona odma okrenila,
znaš ono,s albanskoga na srpski i uspila mi je izgovorit,ne znan koju cifru,al ja san joj da lovu i pitan je di se ulazi.Ona mi je pokazala i uša sam iza branke,sjever ili jug,pojma nemam,
nisam se moga orjentirat.Bila je na toj tribini neka omladinska radne brigada u bile majice s grbom brigade.Oni su bili u bili par metara od mene i vidili mi šal Hajduka.Onda me stali zajebavat,di si splićo,a ne viruju da sam iz Splita,nego kontaju da san tu okolo.Ja in se ono javija,šta je ka,a oni svi zinili,znaš ono,kad su čuli moj naglasak riknili.Onda svi uletili, pa jesi li stvarno iz Splita diša pa mi pipaju šal pa me gledaju,a njima to ko svemirac da je doša,
iznenadili se,a ja govorin pa jebate Irud doša san gledat utakmicu.Jedan put san skočija sa šalom,bija je onaj svileni šal Torcida,među prvima šta smo dobijali,zgužva bi se odma.Skočija san,a šta ćeš ti kad njih 30 tisuća,svi u jedan glas Priština,jebate Irud,smrza san se.Ja govorin sidni ti Raso doli,gledaj ti utakmicu mirno,znaš ono,bez obzira šta bi ja zna pričat s njima albanski,znaš ono,pusti ti to,neka njih,a volili su Hajduka samo tako.To je bilo,vidiš starca od 70 godina s bagulinon,s onon kapon,dobro ono,to su u biti moji pa mi ih nije bilo mrsko vidit, ali kad igra Hajduk,nije mi bilo drago,igra mi Hajduk,jebiga znaš.Mislim da je Ćiro bija doli ili nije.Znam da su mu davali zlata koliko je težak da ostane u Prištini,samo da ih on trenira,
ali nije tija,tražija je onaj hotel u centru Prištine,ali im je to bilo puno,opet su oni sirotinja.
Poslije utakmice sam se vratija kod strica i kad san već tu,povirija sam u selo di mi je pokojni otac živija.Iman neku rodbinu tamo i usput sam se i njima javija,da bi na kraju osta i destak dana doli.To gostovanje u Prištinu mi je ispalo dobro za doć ljudima i javit se,rod su mi opet.
Doli šta sam vidija nisam nigdi.Bijeda teška,volovi vuku kola po cesti,vidiš raspadnutu stojku,
konji,kari,to je ajme majko,ajme majko,a kad se makneš od tu i dođeš gori put Kraljeva i Beograda i kad vidiš da je svako srpsko selo asvaltirano i da ima rasvjetu,onda se u meni još jači bunt rodija i revolt.Jednom prilikom u Splitu,u trajektnoj luci san ubra Azema Vlasija.
Običan,normalan čovik,ništa spektakularno.Vozija je nekog golfa,s njim žena i valjda ćer,
nisan siguran.Ja govorim,di si Azeme ovo,ono,gleda on,čuj,di si ka,čovik sa ženom,ja uletija di si ono,javija mu se i bilo mu je drago,neka in malo.
Nepisana pravila su bila,ka šta se meni dogodilo u Osijeku,kad su mi stariji rekli da sam mlad i da se neće tuć za mene.Sad nedavno,kad smo bili na Zagreba,ja san iša gori,tuć se za maloga Zeca.Nema pravila,momci dolaze,ali ostaju jedni te isti momci,ove druge ćeš možda vidit
jedan put,dva i poslije ih više ne vidiš,al ove prave momke ćeš vidit non-stop.Možda ih nećeš vidit jedno gostovanje pa ćeš ih vidit drugo i treće pa ga ne vidiš četvrto,vidiš peto,šesto i tako je bilo prije,ko i danas.Uvik si zna tri,četri s Kmana,dva,tri sa Sućidra,par s Baća,Radunice,iz Varoša dva tri,tako da je više,manje kolala uvik ista grupa.Pretežno smo svi bili,manje,više s ulice,ulična škola.Meni se jedino nije sviđalo šta neki vode cure na gostovanja i to pravilo san mislija uvest,znaš ono,da se ženske ne vode.Žan je vodija svoju curu i to je meni bilo glupo,
nije mi bilo jasno,ali jedan put san vidija,u Novom Sadu,da je cura O.K.Uzela je bocu,razbila je i krenila s nama u tuču s ovin njihovim skin-hedima,ne znan ni ja kako se zovu.Prije san računa,žensko je,ako je ko udre,ne može se branit,morat ću skakat za nju da je spasim,a neko će me centrat bocon,neću ni vidit.Bili smo skupa ja,Morison i ovaj jedan,iman baš sliku doma.
Zapalilo se nešto i na utakmici.Prvi san put u Novi Sad (Vojvodina-Hajduk 1:3,27.10.1985.) iša švercom,najprije,Split-Zagreb švercom pa Zagreb-Beograd pa iz Beograda za Novi Sad.
Cijeli put u šufitu,kuga,dva tamo,dva vamo.Izašli smo u Beogradu i smijemo se ciganima,a vidi ih,a nama se samo oči bile,cili smo bili srni,a samo oči bile.To je bilo komično.Došli smo u Novi Sad isprid stadiona i Bulić stane ispod tribine i dere se ovima šta su već ušli na stadion,ej,ej Mate,mi smo Torcida, Hajdukovci iz Splita,daj baci šta para.Bulić žica,dere se,alo ej,ti gori,a gori sidila vojska,ljudi gledaju,nije im jasno,a Bulić se dere,daj baci nan šta para da uđemo.Prava komedija i ljudi su stvarno skupili i bacili mu nešto sa tribina doli.To mi je bija prvi put.Bilo je nas četvero,nešto malo sa strane i nešto vojske.Ne mogu se sitit rezultata,samo mi je putovanje u šufitu ostalu u pamćenju i to mi je bilo najbitnije.Sićan se da ovaj bacija batudu kako bi bilo najboljeda da se iskrcamo i vratimo doma,najidemo i uvatimo za krila aviona i odemo nazad.Ajme majko,ja govorin,šta čoviku padne na pamet u šufitu,a šufit je ono,dva čovika,umireš do Beograda,do Zagreba si mrtav pa još od Zagreba do gori.
Došli smo do stadiona i dok nismo užicali za karte nije nas smrad na ulazu tija pustit.Mi šporki,crni svi ko cigani,ko će te pustit i onda smo uzeli karte i pustilo nas.Ušli gori,bilo je naših furešta sa strane,ka i u Beogradu.Uvik bi bilo ovih furešti iz Novog Sada,Vinkovaca i bližih mista.Vratili smo se normalno,nismo išli švercom.Skupili smo para,bilo je dosta žicanja.Glavni žiceri smo bili u Novom Sadu.Tada je bilo lakše otić na gostovanje.Ako je utakmica u sridu,u ponediljak dođi isprid opskrbnog centra,jedan dan i aj ća,već si skupija za pit,jist i put.Taj Novi Sad je bila zima i čini mi se da smo se dobro skaputali.Drugi put nas je u Novi Sad(Vojvodina-Hajduk 2:0,14.08.1988.)krenilo poprilično,jedno 50,60 nas je bilo i dočekali su nas gori ovi sa strane.Došlo je nas 60 iz Splita i sa ovima sa strane nas je bilo 150,200.Poslije utakmice,kad smo se vraćali,dočekali su u nekoj mrčina,isprid nekih portuna,
ništa ne vidiš.Naletili smo na njih i stali se tuć.To su bili navijači Vojvodine koji su bili su na utakmici,pelavci,ko skinheadi,šta ja znam,trčali su,bilo ih je svugdi.Mi smo ostali u grupi
šta mi je bilo najdraže kad dođe do čega.Nije bilo bižanja,stali smo skupa,riješili to,ovi se razbižali,mi smo ostali i skupili nešto stina za puta.Niko naš nije popušija.Znan da je bilo toplo taj dan.Kupa san se prije utakmice u jednom bazenu.Sićan se tog dičjeg bazena,voda do kolina,a bila su tu tri,četri bazena.Morison je bija samnom.Iman i sliku iz vlaka s njim i s još jednim,ne mogu mu se sitit imena,a kupali smo se skupa.On da će u veliki,a ja govorin neću,ja ću u ovaj mali s dicon.Ja mislin da je to prvo organizirano navijanje tih navijača Vojvodine.
To je bilo negdje pred kraj Yu lige.Oni su tad postajali ka neki navijači i počeli dolazit,a u to vrime je svako selo počelo dobijat navijače.Navijači Vojvodine prije toga nisu ni postojali.
Iman doma i jednu sliku s tog gostovanja u vlaku.Slikala nas je Žanova cura,ja i on sa KKK kapuljačama.Ja san preko kapuljače stavija cvike,znaš ono,tako da bi bili različiti.Sićan se tad je bija Žan,cura mu,Morison,Jery,Braja,onaj pijančina,bilo je par onih lokalnih cugera,a isto Torcida,samo starija ka.Oni su ostali skloni samo cugi i samo alkohol.Kad smo se vraćali,u Kninu,a koji je meni kurac bija ne znam,ali ima san običaj u Kninu uvik izać,po svaku cijenu.
Mora bi izać i to je bilo amen.Ja bi bija bolestan kad ne bi iziša,čuj neću izać,da dvi ure stojin u vlaku i sad neću izać napit se vode ili otić pogledat je li radi onaj za burek.Mene je Šile uvik zajebava,gledaj sad će ostat,znaš ono.On bi navija,vidi sad će ostat,sad će ostat,krenit će vlak i jedan put je baš krenija,a on se radova,gušta je ka.Osta je,neka,ko ga jebe,a ja izletija i trk za vlakom.Trča sam za njim,stvarno san trča i uvatija se i uspija popet u zadnji tren.On je cili gušta,govori ala osta je,ko ga jebe i baš smo se prisjećali toga prije par miseci na teraci,kako smo susidi,ja mu govorin,je li đubre,mislija si me ostavit,a on je baš ono iša sa mnom na dosta gostovanja.Dobro i sad na tom povratku iz Novog Sada san izaša u Kninu sa hrvatskom zastavom vezanom priko leđa.Bila je komična scena.Priđe mi cigan i govori,slušaj momak ne sviđa mi se tvoj spektar boja.Ja govorin,čuj ne sviđa ti se,šta ima veze,znaš ono,ko te jebe šta se tebi ne sviđa,a on govori,ako si faca ostani tu i pričekaj me.Ja govorin nema problema,
čekat ću te i ode lola tamo u stanicu,a ja na brzinu skupin dva tri kamena s onih tračnica u ruke,sta i čekam.Kad vidiš smradove,njih 7,8 dolazi u grupi i put mene,a ja stojim i gledam.
Samo je još pokojni Pucko izletija iz vlaka i uspija je iščupat ono šta se spaja vlakove,onaj komad željeza s onom gumom.Kako je on to izvadija,meni nije ni danas jasno i izletija na njih jebe im majku i govori,sšta je smradovi,mislili ste da je sam i počeja vrtit ono.Onda je meni ko samome još više srce naraslo.Krenili on i ja s onin stinama na njih i oni počmu bižat i šta sad.Digla se ona murija sa stanice i puf u vlak.Mi pobigli u vlak,a ja u kupe s dva Belgijanca.
Komedija,ha,ha,dva Belgijanca i ja.Ulazi drot unutra,otvara vrata,kaže dobar dan,a ovi gledaju u njega,ne razume,a ovaj jedan govori don't understand,znaš ono,ne razumi.Govori mu drot,paseport,kad je on reka paseport,mene sasiklo,ono u smij u sebi i sad vadi jedan pasoš,vadi drugi,a ja se mislim,di ću,šta ću ja izvadit i ništa,ja ono zabuljija i gledam u pod.Čuješ drota ono tenkju,znaš kao je on to bosanski reka,ja san riknija i pustija me,nije ni obadava na mene.Iznenadila ga situacija sa strancima,tako da se cili smeja,a da me je pokupilo,satralo bi me.Sićan se da san kosu zavrtija,da mi se ne vidi i pokrija kapom,jer bi me po tome odma prepoznali.
Bija san i u Makedoniji,ali kako bi reka,mene godine spizde,a mogu reć da me i rezultat
Spizdi,Znam samo da me nikad nije peškala murija,a to mi je bilo najvažnije.da dođem na utakmicu trizan,normalan,uđem na stadion i poslije me briga ako me pokupe.Nisam tija da me
pokupe prije utakmice,onda bi izija sam sebe,već san uvik govorija,doć ću doć na utakmicu, bodriću ih,pokazat ću im da smo tu,da nas ima,da ih nismo ostavili,ka šta su oni nas taj put u Skoplju(Vardar-Hajduk 1:2,15.10.1989.).Bili smo je,Maslo,Fritula iz Radunice i Jeremija.Ja san ima onog rudara u džepu,a to nije bilo za dva kila kruva,a kamoli za kartu.Jeremija i ja smo švercom do Beograda pa od Beograda do Skoplja,a doli smo naletili na Masla i Fritulu.
Oni su išli posebno.Poslije utakmice oni me skuvaju,ka ajde Raso pitaj koga koji dinar,da se možemo vratit.Odem ja do Peruzovića,neću se klet,nisan cigan,ja govorin,slušaj daj nam šta love,nas je tu četvero,petero,da se možemo vratit,on mi ovim ričima govori,ti si huligan,eno ti trafika i provali u nju.Jebate kolpalo me,Maslo je skočija na mene,nemoj ga dirat,mislija san ga ubit,popizdija san jebate.Ja mu govorim,znaš ono,doša san iz Splita,24 sata sam putova do doli,satra se i on mi govori da san huligan,da iden rumbavat trafiku,a nismo imali za vratit se.Bilo nas je petero iz Splita,mislim da je i Neno Rodžer bija,nešto navijača od doli i nešto naše vojske.Nismo nosili transparente,imali smo šalove i znalo se da smo tu,znaš ono,navijali smo.Transparent nisan nikad nosija,ima san svoj šal i svoju zastavu.Bija san i u Tetovu,na Teteksa,samo se ne mogu sitit ko je bija samnom.Znam da smo išli par nas,samo ne mogu se sitit ko,zabuca san totalno,sve san pobrka.Doli mi živi jedan strica,u Debru pa mi je pokojni stari govorija,ako ideš doli javi mu se ka,a šta ću mu se javljat,ja iden na utakmicu i šta ću čovika ometat bezveze.Teteks je bija jednu sezonu,dvi ili je to bija kup,znan svakako da smo uspili otić i doli.Kroz Titograd san prolazija,nisam kočija ni jedan put.Proša san masu puta preko Titograda,a nisan nikad gleda utakmicu,nisan ima s kim ić doli,nije bilo atraktivno,a tija san otić,al nisam uspija,nije se potrefilo.Jedan put sam sam samcat otiša u Prištinu.Stric mi je bija u Mitrovici i prvo san doša kod njega,javija se i dvi,tri ure proćakula.Kad je on čuja di iden,njega je afanalo,kolpalo ga,nije virova.Govori mi,je si li ti blesav,toliki put za pogledat utakmicu i vratit se odma doma.Ja govorin e,a on sta pa me gleda.Malo san ga umirija,šta će čovik,nije mu bilo bistro da takvi fanatici postoje.To je baš bija fanatizam,ljubav i znaj da volim ga ja i nikad nećeš biti sam.Pita san ga kad ima autobus za Prištinu i reka san mu da ću se vratit.Doša san doli i odma riknija na moment kad san vidija dva cigića di side kraj karijole i na njoj piše taxi.Sićan se da smo izgubili 1:0(Priština-Hajduk 1:0,21.08.1985.).Doša san doli i odma iša kupit kartu.Ženska šta prodaje se zbunila,ona meni na albanski,a ja šutin,nisan tija govorit albanski,ja govorin,daj curo reci mi na hrvatski pošto je karta.Ona odma okrenila,
znaš ono,s albanskoga na srpski i uspila mi je izgovorit,ne znan koju cifru,al ja san joj da lovu i pitan je di se ulazi.Ona mi je pokazala i uša sam iza branke,sjever ili jug,pojma nemam,
nisam se moga orjentirat.Bila je na toj tribini neka omladinska radne brigada u bile majice s grbom brigade.Oni su bili u bili par metara od mene i vidili mi šal Hajduka.Onda me stali zajebavat,di si splićo,a ne viruju da sam iz Splita,nego kontaju da san tu okolo.Ja in se ono javija,šta je ka,a oni svi zinili,znaš ono,kad su čuli moj naglasak riknili.Onda svi uletili, pa jesi li stvarno iz Splita diša pa mi pipaju šal pa me gledaju,a njima to ko svemirac da je doša,
iznenadili se,a ja govorin pa jebate Irud doša san gledat utakmicu.Jedan put san skočija sa šalom,bija je onaj svileni šal Torcida,među prvima šta smo dobijali,zgužva bi se odma.Skočija san,a šta ćeš ti kad njih 30 tisuća,svi u jedan glas Priština,jebate Irud,smrza san se.Ja govorin sidni ti Raso doli,gledaj ti utakmicu mirno,znaš ono,bez obzira šta bi ja zna pričat s njima albanski,znaš ono,pusti ti to,neka njih,a volili su Hajduka samo tako.To je bilo,vidiš starca od 70 godina s bagulinon,s onon kapon,dobro ono,to su u biti moji pa mi ih nije bilo mrsko vidit, ali kad igra Hajduk,nije mi bilo drago,igra mi Hajduk,jebiga znaš.Mislim da je Ćiro bija doli ili nije.Znam da su mu davali zlata koliko je težak da ostane u Prištini,samo da ih on trenira,
ali nije tija,tražija je onaj hotel u centru Prištine,ali im je to bilo puno,opet su oni sirotinja.
Poslije utakmice sam se vratija kod strica i kad san već tu,povirija sam u selo di mi je pokojni otac živija.Iman neku rodbinu tamo i usput sam se i njima javija,da bi na kraju osta i destak dana doli.To gostovanje u Prištinu mi je ispalo dobro za doć ljudima i javit se,rod su mi opet.
Doli šta sam vidija nisam nigdi.Bijeda teška,volovi vuku kola po cesti,vidiš raspadnutu stojku,
konji,kari,to je ajme majko,ajme majko,a kad se makneš od tu i dođeš gori put Kraljeva i Beograda i kad vidiš da je svako srpsko selo asvaltirano i da ima rasvjetu,onda se u meni još jači bunt rodija i revolt.Jednom prilikom u Splitu,u trajektnoj luci san ubra Azema Vlasija.
Običan,normalan čovik,ništa spektakularno.Vozija je nekog golfa,s njim žena i valjda ćer,
nisan siguran.Ja govorim,di si Azeme ovo,ono,gleda on,čuj,di si ka,čovik sa ženom,ja uletija di si ono,javija mu se i bilo mu je drago,neka in malo.
U Tuzli san bija cirka dva puta.(Sloboda-Hajduk 0:0,06.12.1986.)Znam da nas je vodija Jela,
bija je pokojni Leska,a njih dvoje kad bi išli onda je bila objava na ferijalni.Kad oni ne bi išli na neko gostovanje,to bi bilo šlepanje s nekim,šverc ili nas tri na jednu kartu pa znaš ono,
idemo,onda jedan prođe,drugome doda kartu pa se vadi na ferijalni,sto šema je bilo.Tad san
prvi put u životu vidija one išarane uniforme,maskirne.To me je iznenadilo,nisan virova.
Mislija san da je vojska.Sićan se da je Mujo Smrt skočija preko žice,preko one ograde i krenija do centra.Bija je običaj ponit zastavu do centra,kleknit,prekrstit se,poljubit i vratit zastavu.To je učinija Mujo i iša je pok.Leska.Leska dotrči do centra,obavi ritual i vrati se do ograde,ali kad je doša do ograde skočili drotovi i ne daju ga.Mi sad s ove strane vičemo ono,
ostavi ga,znaš,pusti ga,gubavci,cigani,kad njima ludilo i ovi sa šarama na nas.Tu smo dobili u jaketu auuu,a evo pamtim i dan danas kako su nas satrali.Ta nas je murija ubila ko pase.
Stvarno su nas satrali.To je bila tuča s čizmama,imali su štitove.Ja to dotad nikad nisan vidija. Prvo sam mislija da su vojska pa govorin,čekaj,šta me ima vojska dirat,vojska nema veze s nama,s civilima.Oni su skakali preko ograde,nisu imali ulaz za tribinu,već su uletali preko ograde među nas.To je bija šou,baš šou program.Bilo nas je 20-tak,tu i tamo koji naš vojnik.
Došli smo preko Ploča pa vlakom.Ovim bosancima je to bilo malo čudno,znaš ono,kako mi divljamo,čuj divljamo,navijamo,pivamo.Njima je bilo samo bratsvo jedinstvo,to su oni bili,
ka neki patrioti,to im je film bija,ne znam ni ja šta je to.Trulež prava,majke mi,ja nisan virova,
ta Tuzla je rika,cila je izbušena ko Ogorje,mali gradić,komično šta je to.Oni se nisu mišali u nas,niti za nas,niti protiv nas.Oni su to odgledali,ka,ko ih jebe,nismo mištani pa nek nas gaze ka,tako da smo dobili lipu porciju.Stadion je to samo mirno gleda,a šta ih briga šta je nas dvadeset dobro dobilo u jaketu,nikoga to nije zgrozilo.Mislim da je privelo Lesku,Iću i Muju,
neki su popušili prijave.Ja sam se izvuka na mladost,znaš ono.Bengalke nismo nosili,samo šalove i hrvatska obilježja.Uvik smo tili pokazat kad bi išli sa strane odakle smo. Kad ideš u Vinkovce šta će mi hrvatska zastava,u Zagreb isto,ali kad iden ovako di dalje,onda su se nosile hrvatske zastave,nek se zna,znaš ono,odakle dolazimo,to nam je bilo bitno i to nam je bija gušt.Druge Tuzle se stvarno ne sićam.Možda i nisam više iša,jer nisam ima s kim.Jelavić bi nama sa Sućidra bija vođa puta preko objave.Svi smo mi bili više,manje mulci.Svi smo imali 16,17,niko nije ima više,pokojni Leska 19 godina,Jelavić je ima 20,19 godina,ovi s Kmana,Bosna i oni,većinom 20 godina,ali oni su s Kmana pa nisu išli s nama sa Sućidra,tako da se nisi ima s kim šlepat na ferijalni.Onda bi išli nas dva,tri sa Sućidra,njih par s Kmana,s Brda,dva,tri s Radunice,dva doli s Toća,Baća i tako bi se skupilo nas desetak,dvadeset bi išlo.
Ako bi ko ima objavu,to bi bija spas,onda bi se svi na to vadili,znaš ono ka,kad te pita di ti je,
kažeš eno doli mi vođa puta,znaš ono,di je,eno ga doli u kupeu,samo da prođeš konduktera,
a kad prođeš konduktera onda si voda,nek on traži.Objava je bila fešta.Mostara i Sarajeva iman krcato.Nisan po gradu,u Mostaru,nikad ima pizdarija,jedino na stadionu i poslije utakmice.Šetali smo normalno prije utakmice.Sićam se jedan put iza utakmice,(Velež-Hajduk 3:1,22.11.1987.)idemo mi u grupi,nas 30,40 i čovik izlazi iz dvora i tup isprid nas.Pogleda nas i okrenija se i Mate Vlaj ni pet,ni šest i bum,nečim ga potegne u glavu i čovik na pod.Mate sta u gužvu i diže se čovik,govori,ma daj ljudi,di je ovaj šta me udrija i vadi člansku iskaznicu Hajduka,vadi onaj kušin od Hajduka,vadi zastavicu,koja mu je pička.Ja san riknija,čovik govori di je,a ovaj se usra i kako nas je bilo 30,40 kroz gužvu je škiva.Ja govorin čoviku,jebiga ka,ali piše na tebi da si naš,znaš ono,sad se vadimo,a ko ga jebe,šteta čovika,dobija je bezveze u glavu.To je bilo komično,čovik izlazi iz dvora,taman doša do auta,pogleda u nas i ka evala,okrenija se,kad ono dum u glavu,da vidiš ti komedije.
U Mostaru jedne godine,(Velež-Hajduk 1:0,12.11.1989.)najprije su krenili oni na nas,a imali su one zastave proleteri svih zemalja ujedinite se.Pivali bi ono,mi smo rođeni sa Neretve rođeni,la,la,la,a meni je to komično bilo,a mi bi im kontrirali,vi ste čobani sa Neretve rođeni.
Kad smo otpivali čobani,onda smo im opalili,vi ste bosanci,a oni u ludilo,gotovo,ko da si ih zakla,majke mi,znaš kako je to ludo bilo.Kad si in reka da je bosanac,oni poludili,a oni su ono fetivi Hercegovci,ne može čistij Hrvat bit,ali provokacija je to,nije moj klub,ko ga jebe,
provociraj.Tad san nekome uzeja bengalku iz ruke,bila je upaljena,uzeja mu i kad je krenila murija na nas ja u drota,u facu,znaš ono,drot unazad i govori,daj to,ja govorin evo na i opet u facu,ali za kurac,ona se izgasila,oni na mene,peškalo me u marijolu i satralo i u stanici su me tukli.Dobija sam 30 dana prekršajnog.
Iz Sarajeva se sićan jedne utakmice sa Željom(Željezničar-Hajduk 1:1 (5:6),06.11.1988),a
bija san masu puta.Onda nas je ovaj jedan šta je organizira bus skoro ostavija,nas četri.Malo je falilo da ostanemo u Sarajevu,a on krenija s autobusom,jebate Irud.Ostali mi isprid hotela.
Došli smo s dva autobusa i sad ti je bila fešta.Išli smo s Grbavice i vraćali se put autobusa.
Gađalo nas stinama i sad ono gađaju nas i dođemo mi do autobusa kad odjedanput padne s nekog restorana boca ili matun,ne znan ni ja šta,jednome momku na glavu i pukla mu glavina. Ja skinija majicu i govorin mu stavi majicu,da ti ne krvari.Nas četri smo popeli gore,na tu teracu restorana,a gori neko slavlje,znaš,ka pir neki i meni puka film i počmen one stolove razbacivat.Lomili smo sve od reda,a ovaj naš za to vrime govori ovome vozaču da krene.
Taman smo mi krenili nazad u bus,kad je Maslo probija nogom u staklo.Ispalo staklo i vozač sta,odma je otvorija vrata i mi ušli unutra.Ja krenija na ovoga našega,ali mi nije masu njih dalo da ga tučen,ka čuj ono,ostavi ga,koji ti je.Protiv Sarajeva pamtim jednu utakmicu kad
su Sarajlije krenile na nas na kolodvoru poslije utakmice.(Sarajevo-Hajduk 0:1,28.08.1988.)
Sarajlije krenile na nas,a jebat mater,ubit,a ja,koga ubit i izvadin raketu i put njih san je okinija.Srića moja da me je mali Čep,s Mertojaka,šta je prije voza motore,opalija po ruci i raketa ti udre o pod i probije onaj krov,onu trnitu i izleti.Srića moja,ko zna bi li ja ikad iziša iz zatvora,bija bi ubija koga.
Ljubljana prvi put,(Olimpija –Hajduk 0:1, 14.08.1983.)sićan se da je bilo višanja i na skalama sam sidija,biži,biži.Bili smo u WC-u,ja i Pošteni,đubre jedno.On zaspa na školjci,a ja ga gurnija s nje,a doli voda pliva.On osta na podu ko da nije,valjda se bija puka i osta spavat.
Ja sija na školju i tako do Ljubljane.Vlak je bija krcat do Ljubljane.Mislim da je to bija onaj šta ide za Grčku.Znam da je bija dobar vlak.Osta san spavat na onoj školjci,a šta bi reka,
nakon deset sati u jednom položaju,koma san bija.Drugi put kad smo išli gore,bilo nas je.
(Olimpija –Hajduk 3:1, 27.08.1989.) Bila je kiša,bija je mali Lemo,ja,pokojni Buco i krenili smo put stadiona i došli do one kapunjere odma na stadionu.Neka limena kapunjera di prodaju pive.Tu smo krali neke pive pa smo se stali tuć s murijom.Već su počela privođenja i ja oden sredit karte,prve šta san užica u životu,čuj užica,pita san Bokšića i svaka mu čast.Jedino sam s njim osta dobar jer smo se znali i prije,generacija smo 68.Vidija san ga u tuti,zovnija Boka,on se ono okrenija,ej Raso,šta je ka,baš me po imenu nazva,ja govorin dođi sekund,on doša,ja govorin,daj ako imaš koju kartu za nas,nisan reka ni jednu,ni dvi,ni tri,ja govorin ako imaš za nas koju kartu,znaš ono pa da možemo uć.Donija nam je tri karte.Gori smo nešto i užicali pa san kupija pečenu kokoš.Pitali smo gubavu muriju ima li neki dućan šta je otvoren nediljom u Ljubljani.Oni nas poslali u nekuTitovu ulicu.Išli smo po ure i više,kaskali bezveze,nigdi ništa nije otvoreno,a ne jebe te niko.Niko neće da priča s tobom hrvatski,samo slovenski,razumi te,
ali neće da priča,znaš ono,smeće od ljudi,pravi gubavci.Onda smo ušli u jednu pizzeriju,a bila
je tolka čavlina,ja mislin jedno 7,8 stolova je bilo.Svi naručili pize,ja govorin,e dobro,lipo će
bit kad počme pegla.Sija ja s ovim mojima.Sili mi za stol.Konobar pita šta će te,a svi naručuju pize,piva.Sedam,osam stolova,sve zauzeto,boli mene kurac ka,sad ćemo svi ić ća,sad će bit šou i onda smo pojili do pola i odjedanput,ajde jebi mater,bum i ajmo ća svi ka,ajmo ko ih
jebe.Išli smo vanka i taman počela kiša padat.Utakmica skoro počela,kad je počela padat kiša.
Par momaka je onda bilo zatvorilo radi tuče s murijom,kad su ovi nešto ukrali pa se neki iša bunit da mu se nešto vrati,a ekipa ga odjebala i on zva muriju,baš isprid stadiona.Na stadionu je bila i lipa bakljadica.
Za Rijeku kad su bili neredi(Rijeka-Hajduk 0:0 (1:3),04.12.1988.)skuva me Armando,govori ajde samnom i dobro idemo ka.Treba je s nama ić i Šitum,ali se noć prije toga opija mortus.
Ubija se sa vekijem.Ja i Kokan smo ga vodili doma.Držali smo ga,mrtav je bija,ali je nekako uspija,kako je on to izveja,neman pojma,dignit noge u zrak i okrenija se.Opalija je glavom u jedan korniž i dinja mu je pukla,friž od pet centi.Kad san vidija kako je udrija glavom,ja ga uhvatim,a osjećam toplu krv pod rukom i vičen Šiljo,Šiljo,koji ti je kurac,a on ništa ne bere,
pijan koma.Onda san uletija ljudima u stan kroz balkon,oni na Sućidru,mali prizemni i odma kroz dnevni boravak.Ja govorin,daj mi telefon,prvu pomoć,jebote Irud,prijatelj mi je nastrada.
Udrija je glavom i sad ljudi ništa ono,valjda su oni tili skočit,ali kad su vidili šta je,ono ja se počeja derat,još je kiša padala.Bili smo upali u neku lokvu pa smo se izmaćali,šporkali se.
Došla je prva pomoć poviše Bumeranga i ja ih odvedem malo poviše i tu smo ga uvalili i s njim u auto i ajmo.Doli su ga ovi stali ispumpavat i uspili su ga ispumpat.On je izriga,a mi čekamo i vozamo ona kolica iiiiii,po bolnici i šta je najkomičnije,ja san in reka da je popija,
valjda ko i ja,ali san ja otiša u školu pa dvi ure sta ispod vode i dolazija sebi da se malo refan.
Njega su ovi ostavili,on se spustija,otiša je doli do ulice,upa u neku baru i osta ležat,a momak je pravi navijač,samo takvi.Ja sam im reka da ima kus friža zada na glavi jer je puka glavom i konta sam da su ovi to registrirali.Došli su mu starci i ja i ovaj Kokan smo išli ća.Ostali mu starci tu i kad je on doša malo sebi,govori mu ova,ajde momak,moga bi ti ić ća i on se diga,a kušin crven jebate,znaš ono,iskrvarilo sve.Oni uopće nisu registrirali šta sam im reka,koji su to gubavci.Prvo sam im reka neka mu pregledaju glavu pa ga poslije mogu ispumpavat.Oni lagano,oćemo,nema problema,čekajte tamo u čekaoni,a mi se s onim kolicima zajebavali i tek kad su došli starci,onda su vidili.Nakon dvi ure su mu ubrali ožiljak.Sutradan mi u Rijeku.Ovi su ti imali neku raketu,a joj krvave rakete.Imali su raketu,ali su izvukli uložak,a upaljač je zakaza i izbušili su u njoj tri rupe i ne mogu je upalit nikako.Ja govorim,kako je ne možeš upalit,uzmi komad korde i kroz te tri rupe,znaš ono,uvuci i zapali ka.Ja uzeja i došli mi blizu Kopilice,taman kraj Kmana.Bilo nas je pet,šest u parku di je ona auto-škola na Kmanu.Tu smo bili.blizu Kopilice.Ja govorin,ma iden ja ovu raketu žegnit pa ko je jebe.Ja kontam,
bengalka je i ja je užga i držin.Drža sam je sa dvi ruke,kad je to počelo dimit,ruke mi gore,
smrdi koža ka,al ne puštam i odjedanput me tako zapeklo da san pustija i jebate Irud,znaš šta,
biži,biži.Zapalija sam sviću par puta radi toga.Opalila je kraj jednog grma di su dvojica sidila,
u pod i od poda piiijum,zazviždala i ode.Jebate Irud,koji ste mi kurac ovo dali ka,znaš ono,ja govorin,ma moga san cimat čovika,a ni kriv ni dužan,čuj nisan iša zatim da su iščupali uložak.
Jebate Irud,ja govorin,koji su ovo redikuli i sad kad san vidija ovu dvojicu,problidili,stoje ka krpe,a jebiga brale ajmo ća,doć će murija.Koji je to šok bija.Ja san se pripa,izgorilo mi je po ruke jebate.Ja mislin da mi je dvi,tri godine poslije toga ostala dobra fleka od onoga željeza,
a ne puštam ja ono,šišti,peče,cvrči,ali lola to ne da,ono di će pustit.To su bile mladenačke ludosti.Krenili smo na Kopilicu i jedan je momak,šta je bija s nama,ponija veliku zastavu na štapu.Ušli smo na vlak u Kopilici,vlak krenija i ja luđak s onim štapom izvirija ono i pjum.
Zamotala se zastava oko stupa i ne puštan ja,kurac ću je pustit stupu i vučem.Srića moja,
uvatija me jedan momak,a bilo bi me izvuklo vanka,majke mi.Ja nedam, čuj,ža mi je zastave,
lip je komad bija,kus velike,grijota je i vučem je nazad i uvati me ovaj za noge i jebate Irud,
zadnji momenat.On me uvatija,povuka i ja pustija i osta u vlaku,a moga san ostat na stupu,
jebate Irud koji san ja luđak.Krivo mi je bilo radi zastave.Baš mi je bilo žaj,ispada smišno,ali radili smo je dva,tri dana.Tlačili smo se,bilo je kako ćemo,kad će bit pa neće nam je pustit pa oće pa oćemo je s brokvama kovat pa nećemo pa oćemo,znaš ono.Došli smo u Rijeku i sićan se da smo bili sprid one crkve.Prvo smo se tu okupili,pala je molitva i napravili smo bakljadu.
bija je pokojni Leska,a njih dvoje kad bi išli onda je bila objava na ferijalni.Kad oni ne bi išli na neko gostovanje,to bi bilo šlepanje s nekim,šverc ili nas tri na jednu kartu pa znaš ono,
idemo,onda jedan prođe,drugome doda kartu pa se vadi na ferijalni,sto šema je bilo.Tad san
prvi put u životu vidija one išarane uniforme,maskirne.To me je iznenadilo,nisan virova.
Mislija san da je vojska.Sićan se da je Mujo Smrt skočija preko žice,preko one ograde i krenija do centra.Bija je običaj ponit zastavu do centra,kleknit,prekrstit se,poljubit i vratit zastavu.To je učinija Mujo i iša je pok.Leska.Leska dotrči do centra,obavi ritual i vrati se do ograde,ali kad je doša do ograde skočili drotovi i ne daju ga.Mi sad s ove strane vičemo ono,
ostavi ga,znaš,pusti ga,gubavci,cigani,kad njima ludilo i ovi sa šarama na nas.Tu smo dobili u jaketu auuu,a evo pamtim i dan danas kako su nas satrali.Ta nas je murija ubila ko pase.
Stvarno su nas satrali.To je bila tuča s čizmama,imali su štitove.Ja to dotad nikad nisan vidija. Prvo sam mislija da su vojska pa govorin,čekaj,šta me ima vojska dirat,vojska nema veze s nama,s civilima.Oni su skakali preko ograde,nisu imali ulaz za tribinu,već su uletali preko ograde među nas.To je bija šou,baš šou program.Bilo nas je 20-tak,tu i tamo koji naš vojnik.
Došli smo preko Ploča pa vlakom.Ovim bosancima je to bilo malo čudno,znaš ono,kako mi divljamo,čuj divljamo,navijamo,pivamo.Njima je bilo samo bratsvo jedinstvo,to su oni bili,
ka neki patrioti,to im je film bija,ne znam ni ja šta je to.Trulež prava,majke mi,ja nisan virova,
ta Tuzla je rika,cila je izbušena ko Ogorje,mali gradić,komično šta je to.Oni se nisu mišali u nas,niti za nas,niti protiv nas.Oni su to odgledali,ka,ko ih jebe,nismo mištani pa nek nas gaze ka,tako da smo dobili lipu porciju.Stadion je to samo mirno gleda,a šta ih briga šta je nas dvadeset dobro dobilo u jaketu,nikoga to nije zgrozilo.Mislim da je privelo Lesku,Iću i Muju,
neki su popušili prijave.Ja sam se izvuka na mladost,znaš ono.Bengalke nismo nosili,samo šalove i hrvatska obilježja.Uvik smo tili pokazat kad bi išli sa strane odakle smo. Kad ideš u Vinkovce šta će mi hrvatska zastava,u Zagreb isto,ali kad iden ovako di dalje,onda su se nosile hrvatske zastave,nek se zna,znaš ono,odakle dolazimo,to nam je bilo bitno i to nam je bija gušt.Druge Tuzle se stvarno ne sićam.Možda i nisam više iša,jer nisam ima s kim.Jelavić bi nama sa Sućidra bija vođa puta preko objave.Svi smo mi bili više,manje mulci.Svi smo imali 16,17,niko nije ima više,pokojni Leska 19 godina,Jelavić je ima 20,19 godina,ovi s Kmana,Bosna i oni,većinom 20 godina,ali oni su s Kmana pa nisu išli s nama sa Sućidra,tako da se nisi ima s kim šlepat na ferijalni.Onda bi išli nas dva,tri sa Sućidra,njih par s Kmana,s Brda,dva,tri s Radunice,dva doli s Toća,Baća i tako bi se skupilo nas desetak,dvadeset bi išlo.
Ako bi ko ima objavu,to bi bija spas,onda bi se svi na to vadili,znaš ono ka,kad te pita di ti je,
kažeš eno doli mi vođa puta,znaš ono,di je,eno ga doli u kupeu,samo da prođeš konduktera,
a kad prođeš konduktera onda si voda,nek on traži.Objava je bila fešta.Mostara i Sarajeva iman krcato.Nisan po gradu,u Mostaru,nikad ima pizdarija,jedino na stadionu i poslije utakmice.Šetali smo normalno prije utakmice.Sićam se jedan put iza utakmice,(Velež-Hajduk 3:1,22.11.1987.)idemo mi u grupi,nas 30,40 i čovik izlazi iz dvora i tup isprid nas.Pogleda nas i okrenija se i Mate Vlaj ni pet,ni šest i bum,nečim ga potegne u glavu i čovik na pod.Mate sta u gužvu i diže se čovik,govori,ma daj ljudi,di je ovaj šta me udrija i vadi člansku iskaznicu Hajduka,vadi onaj kušin od Hajduka,vadi zastavicu,koja mu je pička.Ja san riknija,čovik govori di je,a ovaj se usra i kako nas je bilo 30,40 kroz gužvu je škiva.Ja govorin čoviku,jebiga ka,ali piše na tebi da si naš,znaš ono,sad se vadimo,a ko ga jebe,šteta čovika,dobija je bezveze u glavu.To je bilo komično,čovik izlazi iz dvora,taman doša do auta,pogleda u nas i ka evala,okrenija se,kad ono dum u glavu,da vidiš ti komedije.
U Mostaru jedne godine,(Velež-Hajduk 1:0,12.11.1989.)najprije su krenili oni na nas,a imali su one zastave proleteri svih zemalja ujedinite se.Pivali bi ono,mi smo rođeni sa Neretve rođeni,la,la,la,a meni je to komično bilo,a mi bi im kontrirali,vi ste čobani sa Neretve rođeni.
Kad smo otpivali čobani,onda smo im opalili,vi ste bosanci,a oni u ludilo,gotovo,ko da si ih zakla,majke mi,znaš kako je to ludo bilo.Kad si in reka da je bosanac,oni poludili,a oni su ono fetivi Hercegovci,ne može čistij Hrvat bit,ali provokacija je to,nije moj klub,ko ga jebe,
provociraj.Tad san nekome uzeja bengalku iz ruke,bila je upaljena,uzeja mu i kad je krenila murija na nas ja u drota,u facu,znaš ono,drot unazad i govori,daj to,ja govorin evo na i opet u facu,ali za kurac,ona se izgasila,oni na mene,peškalo me u marijolu i satralo i u stanici su me tukli.Dobija sam 30 dana prekršajnog.
Iz Sarajeva se sićan jedne utakmice sa Željom(Željezničar-Hajduk 1:1 (5:6),06.11.1988),a
bija san masu puta.Onda nas je ovaj jedan šta je organizira bus skoro ostavija,nas četri.Malo je falilo da ostanemo u Sarajevu,a on krenija s autobusom,jebate Irud.Ostali mi isprid hotela.
Došli smo s dva autobusa i sad ti je bila fešta.Išli smo s Grbavice i vraćali se put autobusa.
Gađalo nas stinama i sad ono gađaju nas i dođemo mi do autobusa kad odjedanput padne s nekog restorana boca ili matun,ne znan ni ja šta,jednome momku na glavu i pukla mu glavina. Ja skinija majicu i govorin mu stavi majicu,da ti ne krvari.Nas četri smo popeli gore,na tu teracu restorana,a gori neko slavlje,znaš,ka pir neki i meni puka film i počmen one stolove razbacivat.Lomili smo sve od reda,a ovaj naš za to vrime govori ovome vozaču da krene.
Taman smo mi krenili nazad u bus,kad je Maslo probija nogom u staklo.Ispalo staklo i vozač sta,odma je otvorija vrata i mi ušli unutra.Ja krenija na ovoga našega,ali mi nije masu njih dalo da ga tučen,ka čuj ono,ostavi ga,koji ti je.Protiv Sarajeva pamtim jednu utakmicu kad
su Sarajlije krenile na nas na kolodvoru poslije utakmice.(Sarajevo-Hajduk 0:1,28.08.1988.)
Sarajlije krenile na nas,a jebat mater,ubit,a ja,koga ubit i izvadin raketu i put njih san je okinija.Srića moja da me je mali Čep,s Mertojaka,šta je prije voza motore,opalija po ruci i raketa ti udre o pod i probije onaj krov,onu trnitu i izleti.Srića moja,ko zna bi li ja ikad iziša iz zatvora,bija bi ubija koga.
Ljubljana prvi put,(Olimpija –Hajduk 0:1, 14.08.1983.)sićan se da je bilo višanja i na skalama sam sidija,biži,biži.Bili smo u WC-u,ja i Pošteni,đubre jedno.On zaspa na školjci,a ja ga gurnija s nje,a doli voda pliva.On osta na podu ko da nije,valjda se bija puka i osta spavat.
Ja sija na školju i tako do Ljubljane.Vlak je bija krcat do Ljubljane.Mislim da je to bija onaj šta ide za Grčku.Znam da je bija dobar vlak.Osta san spavat na onoj školjci,a šta bi reka,
nakon deset sati u jednom položaju,koma san bija.Drugi put kad smo išli gore,bilo nas je.
(Olimpija –Hajduk 3:1, 27.08.1989.) Bila je kiša,bija je mali Lemo,ja,pokojni Buco i krenili smo put stadiona i došli do one kapunjere odma na stadionu.Neka limena kapunjera di prodaju pive.Tu smo krali neke pive pa smo se stali tuć s murijom.Već su počela privođenja i ja oden sredit karte,prve šta san užica u životu,čuj užica,pita san Bokšića i svaka mu čast.Jedino sam s njim osta dobar jer smo se znali i prije,generacija smo 68.Vidija san ga u tuti,zovnija Boka,on se ono okrenija,ej Raso,šta je ka,baš me po imenu nazva,ja govorin dođi sekund,on doša,ja govorin,daj ako imaš koju kartu za nas,nisan reka ni jednu,ni dvi,ni tri,ja govorin ako imaš za nas koju kartu,znaš ono pa da možemo uć.Donija nam je tri karte.Gori smo nešto i užicali pa san kupija pečenu kokoš.Pitali smo gubavu muriju ima li neki dućan šta je otvoren nediljom u Ljubljani.Oni nas poslali u nekuTitovu ulicu.Išli smo po ure i više,kaskali bezveze,nigdi ništa nije otvoreno,a ne jebe te niko.Niko neće da priča s tobom hrvatski,samo slovenski,razumi te,
ali neće da priča,znaš ono,smeće od ljudi,pravi gubavci.Onda smo ušli u jednu pizzeriju,a bila
je tolka čavlina,ja mislin jedno 7,8 stolova je bilo.Svi naručili pize,ja govorin,e dobro,lipo će
bit kad počme pegla.Sija ja s ovim mojima.Sili mi za stol.Konobar pita šta će te,a svi naručuju pize,piva.Sedam,osam stolova,sve zauzeto,boli mene kurac ka,sad ćemo svi ić ća,sad će bit šou i onda smo pojili do pola i odjedanput,ajde jebi mater,bum i ajmo ća svi ka,ajmo ko ih
jebe.Išli smo vanka i taman počela kiša padat.Utakmica skoro počela,kad je počela padat kiša.
Par momaka je onda bilo zatvorilo radi tuče s murijom,kad su ovi nešto ukrali pa se neki iša bunit da mu se nešto vrati,a ekipa ga odjebala i on zva muriju,baš isprid stadiona.Na stadionu je bila i lipa bakljadica.
Za Rijeku kad su bili neredi(Rijeka-Hajduk 0:0 (1:3),04.12.1988.)skuva me Armando,govori ajde samnom i dobro idemo ka.Treba je s nama ić i Šitum,ali se noć prije toga opija mortus.
Ubija se sa vekijem.Ja i Kokan smo ga vodili doma.Držali smo ga,mrtav je bija,ali je nekako uspija,kako je on to izveja,neman pojma,dignit noge u zrak i okrenija se.Opalija je glavom u jedan korniž i dinja mu je pukla,friž od pet centi.Kad san vidija kako je udrija glavom,ja ga uhvatim,a osjećam toplu krv pod rukom i vičen Šiljo,Šiljo,koji ti je kurac,a on ništa ne bere,
pijan koma.Onda san uletija ljudima u stan kroz balkon,oni na Sućidru,mali prizemni i odma kroz dnevni boravak.Ja govorin,daj mi telefon,prvu pomoć,jebote Irud,prijatelj mi je nastrada.
Udrija je glavom i sad ljudi ništa ono,valjda su oni tili skočit,ali kad su vidili šta je,ono ja se počeja derat,još je kiša padala.Bili smo upali u neku lokvu pa smo se izmaćali,šporkali se.
Došla je prva pomoć poviše Bumeranga i ja ih odvedem malo poviše i tu smo ga uvalili i s njim u auto i ajmo.Doli su ga ovi stali ispumpavat i uspili su ga ispumpat.On je izriga,a mi čekamo i vozamo ona kolica iiiiii,po bolnici i šta je najkomičnije,ja san in reka da je popija,
valjda ko i ja,ali san ja otiša u školu pa dvi ure sta ispod vode i dolazija sebi da se malo refan.
Njega su ovi ostavili,on se spustija,otiša je doli do ulice,upa u neku baru i osta ležat,a momak je pravi navijač,samo takvi.Ja sam im reka da ima kus friža zada na glavi jer je puka glavom i konta sam da su ovi to registrirali.Došli su mu starci i ja i ovaj Kokan smo išli ća.Ostali mu starci tu i kad je on doša malo sebi,govori mu ova,ajde momak,moga bi ti ić ća i on se diga,a kušin crven jebate,znaš ono,iskrvarilo sve.Oni uopće nisu registrirali šta sam im reka,koji su to gubavci.Prvo sam im reka neka mu pregledaju glavu pa ga poslije mogu ispumpavat.Oni lagano,oćemo,nema problema,čekajte tamo u čekaoni,a mi se s onim kolicima zajebavali i tek kad su došli starci,onda su vidili.Nakon dvi ure su mu ubrali ožiljak.Sutradan mi u Rijeku.Ovi su ti imali neku raketu,a joj krvave rakete.Imali su raketu,ali su izvukli uložak,a upaljač je zakaza i izbušili su u njoj tri rupe i ne mogu je upalit nikako.Ja govorim,kako je ne možeš upalit,uzmi komad korde i kroz te tri rupe,znaš ono,uvuci i zapali ka.Ja uzeja i došli mi blizu Kopilice,taman kraj Kmana.Bilo nas je pet,šest u parku di je ona auto-škola na Kmanu.Tu smo bili.blizu Kopilice.Ja govorin,ma iden ja ovu raketu žegnit pa ko je jebe.Ja kontam,
bengalka je i ja je užga i držin.Drža sam je sa dvi ruke,kad je to počelo dimit,ruke mi gore,
smrdi koža ka,al ne puštam i odjedanput me tako zapeklo da san pustija i jebate Irud,znaš šta,
biži,biži.Zapalija sam sviću par puta radi toga.Opalila je kraj jednog grma di su dvojica sidila,
u pod i od poda piiijum,zazviždala i ode.Jebate Irud,koji ste mi kurac ovo dali ka,znaš ono,ja govorin,ma moga san cimat čovika,a ni kriv ni dužan,čuj nisan iša zatim da su iščupali uložak.
Jebate Irud,ja govorin,koji su ovo redikuli i sad kad san vidija ovu dvojicu,problidili,stoje ka krpe,a jebiga brale ajmo ća,doć će murija.Koji je to šok bija.Ja san se pripa,izgorilo mi je po ruke jebate.Ja mislin da mi je dvi,tri godine poslije toga ostala dobra fleka od onoga željeza,
a ne puštam ja ono,šišti,peče,cvrči,ali lola to ne da,ono di će pustit.To su bile mladenačke ludosti.Krenili smo na Kopilicu i jedan je momak,šta je bija s nama,ponija veliku zastavu na štapu.Ušli smo na vlak u Kopilici,vlak krenija i ja luđak s onim štapom izvirija ono i pjum.
Zamotala se zastava oko stupa i ne puštan ja,kurac ću je pustit stupu i vučem.Srića moja,
uvatija me jedan momak,a bilo bi me izvuklo vanka,majke mi.Ja nedam, čuj,ža mi je zastave,
lip je komad bija,kus velike,grijota je i vučem je nazad i uvati me ovaj za noge i jebate Irud,
zadnji momenat.On me uvatija,povuka i ja pustija i osta u vlaku,a moga san ostat na stupu,
jebate Irud koji san ja luđak.Krivo mi je bilo radi zastave.Baš mi je bilo žaj,ispada smišno,ali radili smo je dva,tri dana.Tlačili smo se,bilo je kako ćemo,kad će bit pa neće nam je pustit pa oće pa oćemo je s brokvama kovat pa nećemo pa oćemo,znaš ono.Došli smo u Rijeku i sićan se da smo bili sprid one crkve.Prvo smo se tu okupili,pala je molitva i napravili smo bakljadu.
Španjolski nogomet
Barcelona 'pregazila' Athletic Bilbao u borbi za prvi trofej sezone
Talijanski nogomet
Napoli se vratio iz zaostatka, ali ipak ostaje nezadovoljan, Atalanta slavila u Bologni
Prva NL
Povratak kući: Mijo Caktaš vratio se u hrvatski nogomet
Engleski nogomet
Everton zarađuje bizarna isključenja, City posustaje u utrci za naslov, Semenyo ostavio oproštajni poklon
- Najnovije
- Najčitanije
Ozljeda Bašića, remi Lazija, Inter slavio kod Parme
5 sati•Talijanski nogomet
Everton zarađuje bizarna isključenja, City posustaje u utrci za naslov, Semenyo ostavio oproštajni poklon
5 sati•Engleski nogomet
Barcelona 'pregazila' Athletic Bilbao u borbi za prvi trofej sezone
6 sati•Španjolski nogomet
Napoli se vratio iz zaostatka, ali ipak ostaje nezadovoljan, Atalanta slavila u Bologni
7 sati•Talijanski nogomet
Nema bonusa, nema igre? Nigerija prijeti štrajkom uoči Alžira
8 sati•Nogometni svijet
Povratak kući: Mijo Caktaš vratio se u hrvatski nogomet
9 sati•Prva NL
'Posljednji ples' Radamela Falcaa i povratak u Millonarios
9 sati•Nogometni svijet
Manchester United okreće novi list, pod Fletcherovom palicom traži bodove protiv davljenika
16 sati•Engleski nogomet
Derbi kola u Serie A, Morina Bologna želi izaći iz krize, u goste joj dolazi Pašalićeva Atalanta
17 sati•Talijanski nogomet
Gotovo je, Manchester City pobijedio je u utrci za hit igrača Premier lige
21 sat•Engleski nogomet
Chelsea još jednu utakmicu s privremenim trenerom, McFarlane vodi momčad i kod Fulhama
13 sati•Engleski nogomet
Povratak kući: Mijo Caktaš vratio se u hrvatski nogomet
9 sati•Prva NL
Manchester United i bez Amorima nije slavio, Newcastle u 102. minuti do pobjede
4 sata•Engleski nogomet
Voditelj zdravstvene službe HNS-a: 'Mislim da je realno da Joško zaigra na Svjetskom prvenstvu'
18 sati•Reprezentacija
Nema bonusa, nema igre? Nigerija prijeti štrajkom uoči Alžira
8 sati•Nogometni svijet