Meni se uvik drago sitit prošlih vrimena da se maknen od ove tuge danas. Evo jedna priča iz moje ekipe. Zagreb, deveti misec 96. Jedan od najluđih izleta u Zagreb i možda najviše krvavih glava po ulicama Zagreba i to na obe strane. Išli smo nas 5 iz Splita s yugon 45., a u Zagrebu su nas čekala četri naša studenta. Došli smo u petak navečer i sili u kafić kraj studentskog na Savi. Onako krepani od puta i umorni svak u svom filmu odjedanput u kafić uleti desetak boysa i sidnu i promatraju. Među nama je bija jedan splitski manga, da ga ne imenujem jer je danas priko crne kronike poznat i široj javnosti i odjedanput on meni "stari jel ti dosadno". Ja onako bezveze "a je". Faca se digne na stol i počme "ubi zakolji jer Hajduk postoji, a gdje je Dinamo". Da ne duljim, ubilo je Boga u nama iako ni mi nismo ostali dužni. Šta je najgore imali smo dogovorene studentice tu večer al smo proveli noć sa ladnim oblozima po glavama. To je bija petak navečer, a utakmica je bila u nedilju. Šta se dešavalo u subotu i nedilju najbolje znaju oni koji su doživili.

Dragi Ošneš,
koliko god su se prominili zakoni toliko su se prominili i ljudi. Danas za svaku pizdariju svak svakoga tuži, navijački kodeks skoro ne postoji, a mulac od 15 godina zove oca jer mu je neko prilipija jednu iza ušiju. Ja da san se žalija ocu da san dobija batine još bi i od njega dobija par odgojnih. Ja kad san prvi put doša na sjever odma san dobija jednu iza ušiju da znan di san doša i da mi bude jasno da triban još pure poist za zaslužit stat na štangu. O kvartovskim tučama na sjeveru bi moga romane napisat, al svako vrime nosi svoje.