I tako. Narodni Hajduk. Ili još jedna firma jednaka čistoći, komunalcu i slično di se pod vlasničkim blagoslovom grada/države uhljebnički gospodari.
Zadesilo nas je to što nas je zadesilo. Što će bit, razni su scenariji. Kako je to je neupitno.
Ljudi lete na biro, ljudi koji se bave turizmom čekaju krah i priključivanje tihom mimohodu blokiranih ako im se plaćanje obveza ne prolongira do druge sezone, a kakve će cijene bit, kakva će popunjenost bit, i hoće li druge sezone bit nemamo pojma.
Plaće se režu. Otkazi pljušte, svi spašavaju živu glavu. Je li katastrofa? Nije. Još. Je li panika? Je. Je li nam predstoji recesija? Da.
Koga se to apsolutno ne tiče? Većinu državnih službenika. I Hajduk.
Iako temeljna djelatnost dosta državnih službenika postoji, tj dolaze na posao ili rade od doma, a djelatnost Hajduka se ne obavlja.
Dakle, radna zajednica i igrači su oslobođeni svih obveza. Lipo mogu doma ležat na kauču, rekreirat ćunu, samostalno ili uz pomoć, a ful plaća ide.
I to ne baš mala plaća. Ne neki minimalac koji ionako čoviku treba da bi normalno živio.
Jebe se njima. Narodni Hajduk. Nadzorni nadzire. Uprava vodi. Sve je to u skladu sa njihovim shvaćanjima vremena i života.
Nitko nije iznad Hajduka pa ni ja. Vratit ću se. To je tvoj klub, nije moj.