picaferaj je napisao/la:
Kad smo već kod ludare, puka san kad san ponovo pročita legendarni razgovor između pekara i rica.
Evo još nešto za sva vrimena od Grunfa.
Stari plac, 18. 5. 1075.
Hajduk - Sloboda 1:1
Moja prva utakmica. Moj otac mi je za 6. rođendan poklonio Hajduk. Ušli smo na zapad, digao me na ogradu, a on se popeo u peti, šesti red da bi bolje vidio igru i kao pravi ”trener amater” komentirao taktiku.
A redar bi nas tirao s ograde, pa kad on prođe, mi opet gore.
A ja san zapamtio Jerkovića, gospodina Luketina i Frfu Mužinića koji je uklizavao protivnicima na par metara ispred mojih očiju.
Nisam ja znao šta je Hajduk, koja je to veličina, koja radost i tuga, znao san samo da igramo u bilim majicama i da smo najbolji na svitu i okolini.
Poslije utakmice, pape me odveo u Bobis. ”Kiriginov” Bobis.
Nisam ja znao ništa o Hajduku tada, ni ko je direktor, ni ko je sportski, a nije me bilo ni briga. Bili smo najbolji na svitu i okolini.
Nisam znao ništa, kao šta nisi ni ti matori znao da sam utekao mali milion puta iz škole da bi gledao Hajduk. Nisi znao da san utekao kad je na Poljudu igrao Mec i da san dobio pendrek po kostima bez razloga. Ali bolje i pendrek po kostima nego asa u školu, prije će proć' modrica od pendreka nego od tvoje ćuške.
Ne, ne bi ti mene udrio zbog toga šta san išao na Hajduk. Znan da ne bi, udrio bi me ti zato šta san lagao da san u školi.
Ali zato si znao za HSV, Torino, Valensiju, Bordo, znao si da sa starijin braton iden gledati Prištinu, Budućnost, da se idem diviti Čelićevim udarcima sa 30 metara kad bi se lopta jedva do gola dovukla. Ili Mehmedalićevoj bombi iz slobodnjaka kad mu niko nije smio stati u živi zid.
Evo i sad 27 godina posle, još se trese prečka na sjevernom golu od tog udarca.
A sećam, se kad smo Paco, Dara i ja '82. bili kraj nekih starijih koji su govorili da bi sad bili najsretniji da mogu doći sa avionom punim go... pa sve to prosuti po maksimiru.
A sićan se i Miškovića iz Budućnosti. Ajme koja je to zaj... bila. A Šure, a Prka i njhovi prenosi utakmica. Ajme meni.
A sićan se kad si 2002. umirao od raka, kad smo gledali Roma - Barcelona, pa si kao svaki ”trener amater” govorio šta Rivaldo pimpla loptu, šta se zaj...
Onda si me pitao s kim igramo u subotu, a ja nisam pojma imao. Nije me bilo briga za Hajduk kad bi te vidio kako se gasiš.
A sad me strah pape moj da se i ON gasi ka šta si se ti gasio. Strah me da tvoji unuk i unuka koje nisi ni upoznao neće imati koga gledati na Poljudu.
Naučio sam ih neke pisme pa uvik kad prođemo kraj Poljuda, oni pivaju ale, ale, ali mi se čini da je jeka sa stadiona sve tiša.
Strah me zato šta sad znan i ko je direktor i ko je sportski, i sve ono šta nisam znao kad sam bio mali.
I zato, zamoli svoga imenjaka, svetog Antu koji je zaštitnik dice, da čuva tvoje unuke, svu dicu svita, i dite puka - našega Hajduka.
Pozdrav ocu na nebu!
P. S.
Ako me gledaš od gori, ovu subotu me ne traži na istoku, bit ću na SJEVERU
Ludara je bila bolja jer OVOD nema ovako kvalitetnog štiva. Jedino Memine rodice bace malo dalmatisnkog humora ode.
