Ne vidim da iko piṣ̌e iṣ̌ta o smrti ṣ̌jor Ive Bege (čovik koji je u potpunosti zaslužio da ga se ṣ̌jorom zove). Meni je to ko da mi je umra neko iz obitelji. Ne pamtim ga ko igrača, mislim da iz tog doba ni nema poṣ̌tenih snimki.
Ipak, u Hajduku je usmena predaja, hajdučka legenda, u osnovi kluba. Po toj legendi, Ivo Bego nije nikad ustuknuo, nikad nije sebe stavlja isprid momčadi i kluba. Sve za Hajduka, Hajduka ni za ṣ̌to.
Kakva razlika od danaṣ̌njih, često samoproglaṣ̌enih, legendi.
I za kraj, jer je to najvažnije. Ivo Bego je ko starac od 80+ godina u poljudskoj loži krenuo na zlo koje je slavilo i rugalo se svima u loži. Od svih velikih Hajdukovaca na zlo je krenuo samo on i niko mu se nije priključio.
I zato smo tu di jesmo. Jer smo zaboravili tko smo i ṣ̌to smo. Zovemo se, jebeni, Hajduk, a ponaṣ̌amo (na terenu i oko njega) ko da se zovemo Maliṣ̌i iz vrtića.
Fali nam duha Ive Bege, a mi ga ubijamo. U zadnjih 15 godina sa Hajdukom nikad nisam bio ponosan i sritan ko kad sam gleda izlazak juniora na polufinale Lige prvaka protiv Milana. U tunelu odjekuje pisma Torcide i čujeṣ̌, mislim, Hrgovića :"Ma j....t ćemo im mater!
To je moj Hajduk i Hajduk ṣ̌jor Ive Bege.
Počivajte u miru ṣ̌jor Ivo.
Ostalima isprika na lancunu. Teṣ̌ko mi je. Istinski velikan nas je ostavio. Tjeṣ̌i me jedino ṣ̌ta je momčad velikana dobila pravo pojačanje.
