Meni je baš žao tog EURA 2016, i tog nesretnog Čačića i Portugala i svega ostalog. Iako u startu moram priznati da smo tada baš izgledali itekako moćno, po meni čak i više nego 2018., možda me ta 2018. dočekala razočaranog nakon tog Eura, pa nisam imao ni blizu očekivanja kao 2016., pogotovo nakon grupne faze.

Puno puta sam odvrtio sve utakmice i filmove, što bi bilo kad bi bilo, npr. da je Bokšić 1998. bio zdrav, ili da smo eto prošli taj Portugal, da je Subašić u finalu ostao na klupi. Ali nekako mi se čini da se sve dogodilo s razlogom i da smo na kraju krajeva to naplatili sa debelim kamatama.

Sam sebi sam rekao, nakon Katra, da nikad neću ni a reći protiv nikog našeg, nikada. Za mog života Hrvatska je najvećoj nogometnoj smotri uzela tri medalje, da li se moglo više ili manje, nikad nećemo saznati, meni je dosta i ovo.