RANGERS i CELTIC

Rangers F.C.
osnovan 1873. godine
stadion: Ibrox Stadium kapaciteta 50.444 sedećih mesta
klupska boja: kraljevsko plava
najuspešniji klub na svetu po broju osvojenih titula državnog prvaka – 50 puta prvaci Škotske!
evropski trofej: 1972. osvajači evropskog kupa pobednika kupova.
rekordna poseta: 118.567 gledalaca u derbiju protiv Celtica 02. januara 1939. godine

Celtic F.C.
osnovan 1888. godine
stadion: Celtic Park kapaciteta 60.355 sedećih mesta
klupska boja: zeleno-bela
titule: 39 puta prvak Škotske (računajući i ovu sezonu)
evrospki trofej: 1967. prvaci Evrope (Celtic je prvi britanski klub koji je osvojio kup evropskih šampiona)
rekordna poseta: 92.000 gledalaca protiv Rangersa 01.januara 1938. godine

Malo je gradova na svetu koji se mogu pohvaliti fudbalskim večitim derbijem. Kad kažemo večiti derbi tu pre svega mislimo na tradicionalne susrete dva trofejna tima iz istog grada. Kod nas je to meč između Partizana i Zvezde. Kada se igra večiti derbi, tog dana zaboravljaju se sva prijateljstva, neprijatni ste prema roditeljima, devojci, ženi, a pobeda protiv najomraženijeg rivala većini navijača bitnija je čak i od osvajanja titule. Često se i neuspešna sezona spašava baš pobedom protiv gradskog rivala. Tog dana vam se u stomaku nešto stisne, ruke vam se znoje, i nervozniji ste nego obično. Nije vam do jela, ma nije vam nidočega! Najgore je kad utakmica počinje kasnije ( pet, šest popodne), a vi se zbog nervoze probudite, ako ste uopšte mogli da spavate, ranije. Pa onda vrtite film u glavi jel' derbi već odigran ili ste to samo sanjali? I šta onda raditi ceo dan do početka? Naravno ništa! Grizete nokte, i gledate svakih pet minuta na sat. Ta utakmica bez obzira na njenu važnost je uvek najvažnija. Ne trebaju vam ni titule, ni kupovi, ni učešća u evropskim takmičenjima, samo da pobedite večitog rivala. Ipak beogradski večiti derbi ima i tu čar da gotovo uvek direktno odlučuje o šampionu! U Španiji se recimo veća tenzija diže kada se sastaju Real i Barsa, nego u okršajima gradskih rivala Madrida (Real- Atletiko) i Barselone (Barsa-Espanjol). U Engleskoj, derbi mečevi u Londonu (Arsenal-Tottenham, Millwall-West Ham...), Manchesteru (United-City), Liverpoolu (Liverpool-Everton) ili Birminghamu (Villa-Birmingham) uvek predstavljaju mečeve koji se jednostavno moraju dobiti, ali je ipak susret između Manchester Uniteda i Liverpoola (u poslednjih par sezona Manchestera i Arsenala) tradicionalno okršaj dva najbolja i najtrofejnija kluba koji je često direktno odlučivao o prvaku.
Italija može da se pohvali sa nekoliko izuzetno zanimljivih gradskih derbija. Tu pre svih mislimo na susrete između Rome i Lazia kao i Intera i Milana. Osim ova dva duela, večiti derbiji se igraju i u Torinu odnosno Đenovi, ali su utakmice u kojima se na primer Juventus sreće sa Interom, Milanom ili Romom ipak mnogo zanimljiviji (iz fudbalskog, ne navijačkog ugla) i rezultatski bitniji od mečeva protiv gradskog rivala Torina koji je trenutno drugoligaš.
Južno od nas, u Atini mobilišu se sve raspoložive policijske i vojne snage kako bi meč između Olimpijakosa i Panatenaikosa protekao bez incidenata (što je gotovo nemoguće), a slična situacija je i u Istanbulu prilikom susreta Fenerbahčea, Galatasaraja i Bešiktaša.

Jedan duel večitih gradskih rivala ipak odskače od drugih. U njemu je tenzija mnogo veća nego bilo gde drugo i on gotovo uvek direktno odlučuje prvaka ili osvajača kupa. Taj meč nije samo okršaj dva tima i dve armije navijača, već je reč o rivalitetu sa mnogo dubljom pozadinom, okršaju dve religije. Naravno reč je o mečevima dva najuspešnija škotska tima Celtica i Rangersa.
Šta reći o škotskom fudbalu? Prosečan ili čak i ispod evropskog proseka! Fudbal je jedna od nekoliko životnih stvari koje se u Škotskoj odvijaju nezavisno od Engleza. Dok se Englezi smatraju osnivačima modernog fudbala, Škoti su ti koji su mnogo doprineli njegovom usavršavanju, pogotovu u njegovoj ranoj fazi. Škotska fudbalska asocijacija osnovana je daleke 1873. godine, a već naredne odigrano je i prvo kup takmičenje. Tek nekoliko timova iz tog vremena postoje i danas, dok su se mnogi ugasili nakon svega par godina (poput Third Larnaka i Vale Of Levena). Profesionalna liga počela je da se igra na severu Velike Britanije 1893. a prvu titulu, ispred nosa gradskom rivalu Rangersu, osvojio je Celtic. Od tada pa do danas, veliki dvojac iz Glasgowa osvojio je preko 85 posto titula. Ostali škotski klubovi gotovo da nemaju šta da traže u zajedničkoj ligi sa Celticom i Rangersom, pa je u nekoliko navrata predlagano njihovo premeštanje u premijer ligu Engleske. Oba kluba su uveliko prerasla takmičenje u svojoj ligi, i daleko su odmakla od ostalih kako po broju navijača tako i po organizaciji, finansijama i igaračkom kadru. Trebalo bi da se desi pravo čudo pa da se neki treći tim ozbiljno umeša u borbu za titulu, ili da bar razdvoji večite rivale na vrhu tabele. Tokom celog prošlog veka samo petnaest puta prvak Škotske nije bio jedan od dva glasgowska tima, a poslednji put nekom drugom klubu je pošlo za rukom da osvoji titulu 1985. godine kada je prvak bio Aberdeen na čelu sa Alexom Fergusonom. Ipak za sada je sve ostalo samo na predlozima i željama malih timova i velikih sponzora , tako da od selidbe večitih rivala u Englesku gotovo sigurno neće biti ništa.
Kada je osnovan Rangers nije ispoljavao interesovanje za religiju, i nije se naglašavalo da su oni protestanski klub. Tek petnaest godina kasnije, osnivanjem Celtica, Glasgow se podelio na protestante i katolike, odosno na Rangers i Celtic. Doseljenici iz Irske, katolici koji su tada u gradu činili manjinu okupili su se oko svoje irske trobojke, osnovali svoj fudbalski klub i dali mu svoje zeleno-bele boje. Veza između kluba, navijača i katoličke crkve od samog početka bila je vrlo jaka.
Od tada je stvoreno nepisano pravilo u protestantskom Rangersu da ni jedan katolik ne može da obuče plavi dres, niti da bude zaposlen na bilo kojoj funkciji u klubu. Ubrzo su derbi mečevi u Glasgowu postali poznati pod nazivom ''The Old Firm'', što bi u bukvalnom prevodu značilo staro a jako. To su utakmice koje se od nastanka oba tima igraju svake sezone, u poslednje vreme zbog sistema takmičenja minimum četiri puta, u igri je velika lova a stadioni su uvek unapred rasprodati.
Mnogo pre pojave prvih huligana na ostrvskim stadionima ''The Old Firm'' mečevi obilovali su neredima. Odlazak na utakmicu za navijače oba tima, poređen je sa odlaskom u verski rat. Ceo grad je u to vreme bio podeljen. Istočni kraj je bio naselejn katolicima, navijačima Celtica, dok su ostatak Glasgowa činili protestanti. 1921. za vreme jednog derbija srušila se drvena tribina. Dvadesetšestoro ljudi je nastaradalo, a preko sto ih je bilo povređeno. Pedeset godina kasnije dogodila se i najveća tragedija na stadionima u Škotskoj. Po završetku utakmice Celtic-Rangers, pod pritiskom mase srušile su se stepenice. Šezdesetšest navijača izgubilo je život, a skoro stopedeset ih je zadobilo povrede. Tokom derbija 1975. godine dvojica navijača su poginula, a još devetorica ih je izbodena noževima. Jednom fanu lekari su jedva uspeli da zakrpe ruku koja je na par mesta bila isečena sekirom. Još tridesetpet navijača oba tima tog dana je zadržano na bolničkom lečenju. Nakon serije incidenata sve je kulminiralo na derbiju u finalu kupa 1980. kada je utakmica zbog opšte tuče na tribinama jedva privedena kraju. I pored velikog pritiska fudbalskog saveza Rangers i dalje nije pomišljao da u svoje redove dovede katoličkog igrača, dok je Celtic, u kojem je oduvek bilo protestanata,(u Celticu je igrao protestant Bertie Peacock, za kojeg se pričalo da je čak bio ekstremni član poretka protestantskih oranžista), odbio da sa stadiona ukloni zastavu Irske.
1989. trener Rangersa, legendarni Graeme Souness dao je šokantnu izjavu na pres konferenciji da ga isključivo zanimaju uspeh tima i kvalitet fudbalera a ne njihova verska pripadnost. Istog dana promovisao je novo pojačanje, katolika Maurice Johnstona, bivšeg heroja sa Celtic Parka. Koliko ga je javnost podržala i prozvala mirotvorcem, toliko su se na njega obrušili najtvrdokorniji Rangersovi navijači, koji se nikako nisu mirili sa činjenicom da će omraženi Mo Johnston, koji se čak pred njima prekrstio (protestanti se nikada ne krste) dok je napuštao teren kada mu je u jednom derbiju 1986. sudija pokazao crveni karton, nositi plavi dres. Mnogi navijači na Ibroxu jednostavno nisu brojali Moove golove, dok su najekstremniji čak ućutkivali one koji su se radovali njegovim pogocima. Par godina kasnije engleski reprenzetativac Mark Hateley takođe nije naišao na dobrodošlicu Rangersovih fanova, pošto ni sami nisu bili sigurni da li je katolik ili protestant. Hateley je ustvari bio oženjen katolkinjom što je navijačima bilo nepojmljivo. Sličnu sudbinu doživeo je i Trevor Francis za kojeg se pričalo da je decu upisao u katoličku školu, a zvižducima sa tribina pozdravljan je i protestant Mark Falco pošto je imao običaj da se krsti.
Danas je situacija u samom gradu mnogo izmenjena. Veliki broj katolika su advokati, sudije, lekari, što je pre pedesteak godina bilo nezamislivo. Katolici i prtotestanti žive jedan pored drugog i mržnja više nije toliko izražena, mada se svi dobri komšijski odnosi zaboravljaju na dan utakmice. Igrači oba kluba kao i svo osoblje upoznato je sa pravilima ponašanja dok traje meč. Tako je recimo direktor Rangersa bio primoran da podnese ostavku nakon što su ga kamere snimile dok je proslavljajući osvojen kup pevao sa navijačima anti-katoličku pesmu. Polovinom devedestih u plavom dresu igrao je i uvek incidentni Englez Paul Gascoigne koji je jednom prilikom simulirao sviranje frule (tradicionalan instrument oranžista) pred navijačima Celtica. Usledile su kazne popularnom fudbaleru, ali on kao i u mnogim slučajevima pre toga, nije mnogo mario, pa je sličan gest ponovio i nekoliko godina kasnije kao igrač Middlesbrougha. U prijateljskoj utakmici njegov tadašnji tim sastao se sa njegovim bivšim. Ceo stadion mu je skandirao, a navijači Rangersa su ga pozdravili ovacijama. Pesmom ''Gazza, Gazza lets play the flute'' zamolili su ga da im još jednom odsvira frulu što je ovaj naravno i učinio.
''The Old Firm'' derbi podelio je Škote širom sveta, od Amerike do Južne Afrike, ali je situacija najkomplikovanija ipak u Alsteru ili Severnoj Irskoj. Nositi dres bilo kog kluba na ulicama Belfasta smatra se provokacijom i više je nego opasno, a čak se dešavalo i da policija zaustavi i legitimiše one koji su bili odeveni u klupske boje. Kako je žiteljima glavnog grada Severne Irske već preko glave verske netrpeljivosti, i jedni i drugi su se dozvali pameti, pa radije ne nose plave odnosno zeleno bele dresove. Mnogi od njih zajedno rade i izbegavaju svaku priču o tome ko je ko, o čemu dovoljno govori i poznata fraza: ''šta god da si rekao, nisam te čuo''.
Tokom sedamnaestog veka protestanti su se iz Cromwellove Engleske doselili u irsku oblast Ulster, danas poznatu pod nazivom Severna Irska, i sebi prisvojili najplodnije zemljište, nametnuvši pri tom starosedeocima svoje zakone i pravila ponašanja. Tek tada su Irci počeli da se organizuju, jer nikako nisu želeli da se njihovom zemljom upravlja iz Londona.
Krajem devetnaestog i tokom prve polovine dvadesetog veka i Belfast je imao svoju imitaciju ''The Old Firm'' derbija. 1891. godine osnovan je Belfast Celtic, po uzoru na klub iz Glasgowa. Mečevi protiv protestantskih ekipa bili su ništa manje žestoki nego u Škotskoj, a 1940. utakmica sa Linfieldom bila je prekinuta zbog pucnjave. Devet godina kasnije nakon opšte tuče navijača i igrača oba tima, bilo je dosta povređenih na obe strane a najgore je prošao jedan fubaler Linfielda kojem je slomljena noga. Ubrzo nakon tih incidenata Belfast Celtic je prestao da postoji, a katolici su počeli da prate mali klub iz komšiluka Cliftonvilleu.
Ipak oba kluba iz Belfasta su previše mala, tako da su svi navijači okrenuti večitim rivalima iz Glasgowa. Upravo navijači Celtica i Rangersa iz Severne Irske smatraju se najvernijim u Britaniji. Više od osamdeset procenata ih ide na svaku utakmicu svojih klubova. Katolici iz Belfasta koji odlaze na utakmice Celtica su uglavnom Sinn Feinovo glasačko telo, a pedeset posto ih nema stalan posao. Posebno zanimljivi su odlasci na derbi mečeve kada navijači dva tima obavezno putuju odvojenim brodovima. ''Celtic je Irski klub koji igra u stranoj ligi, što je čudno.'' rekao je jednom prilikom Paul Hamill, Celticovac iz Belfasta i dodao: ''U Severnoj Irskoj opredeljuješ se od rođenja za jednu ili drugu starnu. Nema neutralnih. Još od malena reč Celtic mi se uvukla u uši podjednako kao i reč mama ili tata.'' Pošto su navijači Celtica uglavnom Irci, oni prate Irsku reprenzetaciju. Za reprenzetaciju Škotske mnogo ne mare ni Rangersovi fanovi. Čak postoji priča da su neki slavili kada je njihov idol Paul Gascoigne postigao gol za Englesku protiv Škotske na evropskom prvenstvu.
U poslednjoj deceniji keltska kultura postala je popularna u celoj Evropi. Tradicionalna irska muzika i ples omiljeni su u mnogim zemljama. Najveću zaslugu što je to i kod nas tako treba pripisati beogradskom bendu Orthodox Celts, koji je za svojih desetak godina postojanja stekao pravu armiju fanova. Prosto je neverovatno koliko se samo mladih ljudi ''navuklo'' na taj irski fazon. Koncerti srpskih Kelta protiču u sjajnoj atmosferi, a publika kao po direktivi obavezno dolazi obučena u Celticov dres, ili neki drugi zeleni odevni predmet. Ipak sumnjamo da je među fanovima Orthodox Celtsa mnogo onih koji zaista prate škotski fudbal i rezultate Celtica. Sa druge starne i Rangers ima svoje simpatizere u Srbiji, a najbolji primer je registrovan klub navijača Glasgow Rangersa ''Serbian Loyal RSC'' (www.serbianloyalrsc.com) sa sedištem u Novom Sadu čiji je osnivač Marko, koji je imao tu sreću da 7.marta prisustvuje ''The Old Firm'' derbiju.

''Nekoliko puta sam pokušavao da dođem do karte za utakmicu Rangers-Celtic, ali bezuspešno. Nikada pre nisam bio u Škotskoj, pošto je samo putovanje daleko i skupo, pa sam čekao da odem prvom prilikom kada uspem da nabavim kartu za derbi sa Celticom. Rangerse sam gledao nekoliko puta u evropskim kupovima. Poslednji put je to bilo u novembru prošle godine u meču lige šampiona na gostovanju u Štutgartu. Imam mnoge prijatelje među Rangersovim navijačima širom ostrva, ali i oni teškom mukom uspevaju da dođu do karata za derbi. Posebno je teško dobiti ulaznicu za gosotvanje na Celtic Parku, pošto prvenstvo pri kupovini imaju vlasnici pretplatnih karata kojih je skoro četrdeset hiljada, pa potom članovi kluba, pa tek onda ostali navijači.''
* Kako ti je pošlo za rukom da se dokopaš dragocenog papirića ovaj put?
''Obratio sam se zvaničnim dopisom fudbalskom klubu Rangers. Pre toga sam izvadio vizu, pošto sam svakako rešio da idem. Bojao sam se da, u slučaju da dobijem kartu, neću imati vremena za vađenje vize, pa sam se osigurao na vreme. Kada mi je mejlom stigla potvrda iz kluba da je moj zahtev prihvaćen, nisam mogao da verujem. Bio sam presretan. Četvorodnevni boravak u Britaniji isplanirao sam u istom momentu. Beograd-London-Liverpool-Glasgow i obrnuto. Malo toga sam uspeo da vidim, ali sam gledao ''The Old Firm'' derbi i stigao da posetim stadion Rangersa.''
* Kakav je osećaj prisustvovati utakmici Celtic-Rangers?
''Bez obzira što smo izgubili utakmicu, celo putovanje i događaj pamtiću za ceo život. To se jednostavno ne može opisati rečima i fotografijama. Ni kamera nije dovoljno. To stvarno treba doživeti.
*Može li se atmosfera sa stadiona porediti sa našim večitim derbijem?
''Mislim da takav rivalitet ne postoji nigde u svetu. Stadion je bio krcat. Većinu su naravno činili domaćini, navijači Celtica. Bilo ih je više od pedeset hiljada. Rangers je dobio svega sedam hiljada karata za ''Southwest Stand'' i ''Lisbon Lions'' tribinu, iako je imao pravo na dvadeset posto od kapaciteta stadiona, koliko se obično daje gostujućim navijačima u kup utakmicama. Ipak moram da napomenem da su Rangersovi navijači očitali Keltima lekciju iz navijanja. I pored poraza na završetku utakmice stadionom se orilo: ''I am Rangers til I die!'' Na ostrvu uglavnom bolju atmosferu prave gostujući navijači.
*Da li se Rangers i Celtic stvarno toliko mrze kao što priče kažu?
''Mržnja između navijača dva kluba je veća nego što sam uopšte imao predstavu. Iako je stadion Celtica izlepljen uputstvima i pravilima ponašanja, u kojima se izričito zabranjuje pevanje i skandiranje uvredljivih parola i onih koji imaju versku sadržinu, devedest posto pesama navijača Rangersa bile su baš takve, mada ni Kelti tu ne zaostaju puno.''
*Da li je bilo incidenata, i kako policija reaguje na sve te pesme i prozivke?
''Do tuče na stadionu gotovo da ne može da dođe zbog velikog prisustva redara i policije. Ceo dan, na svakom ćošku u gradu prisutne su policijske patrole. Policija je organizovana do savršenstva. Helikopteri kruže non stop, tako da do tuče može eventualno da dođe negde daleko od stadiona. Navijači Rangersa tačno znaju kojim putem mogu da se kreću kada se utakmica igra na stadionu Celtica, i obrnuto. Protivničke navijače smo prvi put videli na stadionu. Iznenadio sam se ipak da policija nije reagovala ni na jednu provokativnu pesmu, a jedini put su intervenisali kada su jednom navijaču oduzeli zastavu UVF-a (Ulster Volonteer Force – blaži protestantski odgovor na irsku terorističku organizaciju IRA). Rangersov sektor bio je ukrašen svim mogućim ''zabranjenim'' zastavama. Svi nose ''britanke'' ili zastave Ulstera, odnosno Severne Irske, dok je suprotna strana ukrašena isključivo irskim trobojkama. Navijači Celtica, koji su bili do nas u jednom momentu okrenuli su se ka nama i odgovorili na sve provokacije tako što su se u tišini prekrstili. To je bio signal za Unioniste da odlepe i počnu da lome stolice. Policija ni tada nije reagovala. Njima je bitno da ne dođe do fizičkog obračuna i u tome su vrlo uspešni.''
*Da li je u poslednje vreme bilo nereda na utakmicama glasgowskih rivala?
Poslednji ozbiljniji incident na samom stadionu dogodio se pre pet godina kad je Rangers baš u derbiju proslavljao titulu. Utakmica je obilovala neredima. Sudija Hugh Douglas pogođen je tvrdim predmetom u glavu, a tokom svih devedeset minuta policija je hapsila izgrednike. Mnogo učestaliji ali i brutalniji incidenti dešavaju se nevezano za dan kada se igra derbi. U maju 1995. godine maloletni navijač Celtica vraćao se sa utakmice svoga tima protiv Partick Thistlea. Napadnut je dok je prolazio kroz Bridgeton, kraj nedaleko od Celticovog stadiona, ali poznat kao jako uporište navijača Rangersa. Mladić je preminuo od uboda nožem, a policija je uhapsila ubicu, istaknutog aktivistu protestanskog UVF-a. U martu 1999. godine još jedan navijač Celtica izgubio je život, pošto su mu navijači Rangersa prerezali grkljan. Momak nije uspeo da nabavi kartu za finale kupa Celtic-Rangers, pa je odlučio da utakmicu odgleda u pabu. Kada je krenuo kući dvojica Unionista su ga napali i isekli nožem. Umro je na putu za bolnicu pevajući republikansku himnu ''Fields Of Athenry''. Poslednje ubistvo desilo se pre šest meseci kada se jedan navijač Rangersa vraćao kući preko East Enda, gde je napadnut i izboden nožem na smrt.
*Iz tvoje priče zaključujemo da u Galsgowu postoje kvartovi kroz koje je vrlo opasno prolaziti ako si odeven u klupske boje?
''Park Head je veliki kraj u kojem se nalazi Celticov stadion, ali na svega pet minuta hoda od njega je Duke Street, u kojoj su smešteni lokali i pabovi. Između ostalih tu su Calvay club, Bristol pub i Louden tavern (zvanično jedan od najboljih klubova u Britaniji) pored kojih ne smeš ni da prođeš ako imaš nešto zeleno na sebi. Celticovi navijači izbegavaju Duke Street kako znaju i umeju. Nešto slično je u Belfastu Falls Road, koji se ne preporučuje za šetnju ako si protestant. U Glasgowu postoji i cela ulica sa Celticovim pabovima, ali je ona u samom centru grada, mnogo je prometnija i nije toliko opasna kao Duke Street, koja se nalazi u mračnom i ozloglašenom kvartu.
*Ko ima više navijača Celtic ili Rangers?
''To je teško odrediti. Celticov stadion je veći za deset hiljada, samim tim oni imaju i deset hiljada pretplatnika više. Ni situacija u Glasgowu više nije kao krajem devetnaestog veka kada su katolici bili u manjini. Tada su se oni naselili u istočni kraj grada, koji je ruku na srce pun neradnika i toliko je prljav i oronuo da izgleda kao grad za sebe. Glasgow je nekada imao preko milion stanovnika, a danas ih je oko sedamsto hiljada. Protestanata je nešto više. Zamislite recimo da u Zagrebu živi četristo hiljada Hrvata i trista hiljada Srba. U Glasgowu su deca podeljena od momenta kada kreću u školu, jer su katolici još pre osamdeset godina izdejstvovali da se školuju iključivo u katoličkim školama. Mislim da Celtic ima više navijača u Evropi jer njih simpatišu svi katolici. U poslednjih nekoliko godina imaju brojnu podršku i u Skandinaviji zbog Šveđanina Larsona koji im je najbolji igrač. Ipak pred utakmicu lige šampiona u Minhenu protiv Bayerna Celtic je trebovao deset hiljada karata, od čega je vratio skoro pola. Slično se nikada ne bi desilo Rangersu, za čija se evropska gostovanja uvek može prodati bar duplo više karata nego što im sleduje. Rangers takođe ima klubove navijača po celom svetu, ali su najorganizovaniji i najbrojniji oni iz Nemačke i Holandije. Znam da i u Srbiji Celtic ima navijače, ali nisam siguran koliko njih baš zanima fudbal. Mislim da su to većinom samo fanovi Orthodox Celtsa, koji iz fazona nose Celticove šalove i bedževe terorističke organizacije IRA. Verovatno nemaju pojam o čemu je reč. Nisam baš siguran koliko ih je bilo na utakmici koju je Celtic igrao letos u Budimpešti. Takođe bih dodao da se na Celtic lože i hrvatski navijači, posebno Bad Blue Boys.''
Utakmicu koju je naš sagovornik gledao dobio je Celtic 1-0 golom Larssona i tako se plasirao u polufinale škotskog kupa.

Navijači Celtica su dakle uglavnom katolici ili ''Tims'' kako ih podrugljivo zovu. Rangers su ''Prods'' -protestanti, Unionisti, lojalisti... Što je interesantno ni jedni ni drugi navijači nisu huligani i retko izazivaju incidente osim u međusobnim duelima, ali se oni zasnivaju isključivo na verskoj osnovi. ''Celtic nema Casulas (huligansku) ekipu. Svi su obučeni u prugaste zeleno bele dresove i trenerke i retko izazivaju nerede. Rangers je već druga priča, ali i oni dosta zaostaju za huliganima Aberdeena, Motherwella ili Heartsa. Ipak Rangers imaju Casualse, odevene po uzoru na južne komšije. Zovu se Inter City Firm (poput West Hamovih, mada su jedni pokušali da skraćenicu ICF proguraju kao Ibrox Casual Firm). Dosta njih nose ''Hackett'' odeću i to prvenstevno kolekciju sa St. George krstom (engleska zastava) na grudima.'' dodaje naš sagovornik.

Celticovi navijači svake godine polovinom marta slave St. Patricka, dok Rangersovi proslavljaju 12. jul 1690, dan kada je William, Prince of Orange (holandskog porekla) u bici na reci Bojn potukao kralja James Stuarta i njegovu tiransku vlast. Tada je uspostavljena monarhija i parlamentarna vlada. Svakog 12. jula u čast ''slavne revolucije'' organizuju se festivali i tradicionalni marševi oranžista (The Orange Order je irsko protestantsko društvo osnovano 1795.) po gradovima Velike Britanije kao i u mnogim mestima u Evropi.

''Pesme navijača Celtica su uglavnom irski tradicionali i tek po neka peva o uspesima kluba (osvajanju evropske titule 1967.) ili igračima. Skandira se Celtic, Celtic, pozdravlja se Henrick Larsson, a često ceo stadion zapeva i prisvojenu Liverpoolovu himnu ''You'll Never Walk Alone'' ili klupsku ''Heil, Heil The Celts Are Here!''. Kada Kelti skandiraju ''Fuck the Queen!'', sa suprotne strane stiže odgovor '' Fuck the Pope!'' Rangersove pesme su uglavnom ''sectarian'' ( da ne kažemo sektaške kako bi bilo u bukvalnom prevodu, već pre religiozne ali ''bolesne'' sadržine i pune mržnje s' osvrtom na prošlost), i osim u par navrata kada se skandira klubu sve ostalo se svodi na prozivanje katolika.''Your moms are stealers, your dads are dealers!'' (vaše majke su lopovi, a vaši očevi dileri) pevalo je svih sedam hiljada navijača Rangersa aludirajući pri tom na prljave poslove kojima su Irci tradicionalno vični. U nekoliko navrata grmelo je i ''Hello, Hello We Are Billy Boys!'' (Billy Fullerton je bio lokalni mangup, sitni krimos, protestant i naravno navijač Rangersa, čija je banda ''Razor Gang'' žarila i palila Glasgowom tokom dvadesetih godina prošlog veka, mada se na pojedinim mestima sreće i verzija po kojoj je Billy asocijacija na nadimak princa Williama). Pesme ''The Sash'' (platnena lenta koju oranžisti nose tokom marševa preko ramena) i ''Derry's Walls'' se pevaju u celosti sa nekoliko strofa. Iz ove druge je čuveni slogan ''No Surrender'' (...and the cry was no surrender; surrender or yell die, die, die; with heart and hand and sword and shield; we'll guard old Derry's walls...). Jedni kliču IRA-i dok ih drugi pljuju i pevaju o UDF-u...sve u svemu preterano i teško razumljivo.''

  @d

Zar nije lakse stavit ljudima link sam t-portala nego ovo tvoj "papir" dug 10m---

moram bit u toku...

aj ti mircko lijepo stavi link da se ne patimo ovdje 

i treba, samo tako....vidis kako d edukativno djeluje na mahune

Ako se ono u Vrapcicima moze nazvat stadionom !

Bore , daj nam malo price iz Banja Luke...

Kada se sjetim ovog derbija od prije 5 godina dok liga jos nije bila ujedinjena , pa covjece " zivi rat 2 se vodio na tribinama ,  trazila se karta  vise , nevjerovatno , pa gdje je to sada nestalo , sigurno zbog konkurencije koja je dosla iz drugih djelova Bosne..