Do utakmice sa Nemačkom mislio sam da je Olić najobičnija muva bez glave koja samo trči, i trči, i trči ... Ako ste želeli nekog ko samo trči a ne može da se sastavi sa loptom i promašuje zicere, mogli ste da angažujete nekog profesionalnog dugoprugaškog atletičara. Posle Nemačke skoro da sam poverovao u njegov fudbalski napredak, ali me je meč sa Turskom vratio na prvobitni stav. Zaista mi je nejasno kako špic igrač može da promaši onaj šut sa tri metra, kao što mi nije jasno kako Kranjčar u nastavku akcije šalje loptu preko gola. Neko će reći da lopta nije bila idealna. Time može da se opravda svako od nas koji rekreativno igramo fudbal, ali to ne sme da bude opravdanje za profesionalne fudbalere-reprezentativce koji svaki dan pikaju taj fudbal, koji samo to umeju da rade i za to su još izuzetno dobro plaćeni.

 

Osim što je promašio zicer, Olić je u susretu sa Turskom, u nekoliko navrata zakočio veoma izledne kontranapade, jer mu je trebalo pola minuta da se sa loptom okrene oko sebe.

 

Kranjčar je ista priča. Možda taj dečko stvarno puno pretrči, ali koliko puta su mu kao detetu oduzeli loptu sa leđa bez faula. Pa gde je tu građenje lopte?! Kad se samo setim Aljoše Asanovića, tom čoveku nisi mogao da uzmeš loptu s leđa, to je bila nemoguća misija