Da, iz ove perspektive, kako shvatiti dolazak navijača Partizana i Zvezde na utakmicu Rijeke i Hajduka?! Ali takva su bila vremena. Tada si mogao sa Hajdukovim šalom da sedneš na severni deo tribine stadiona JNA i navijaš za Hajduk protiv Partizana.

Tada je na utakmice Hajduka u Beograd dolazilo nekoliko hiljada pripadnika "Torcide". Oni su bili redovni gosti Beograda, za razliku od Dinamovaca koji ili nisu dolazili ili su se vešto skrivali po tribinama. Još se sećam "torcidaša", skoro svi u narandžastim "spitfajerkama", neki od njih naduvani, mnogi pijani.

24 veličanstvena

Ovo je priča jednog starijeg Torcidaša kojega smo nekako uspjeli nagovoriti da progovori i ispriča nam priču sa putovanja u Beograd na utakmicu Crvena Zvezda - Hajduk 1984. godine. Oni ne pričaju - o njima se priča, zato uživajte u ovom ekskluzivnom tekstu… U to su vrime još bile aktualne (mahom istinite) priče iz sedamdesetih o gadnim događanjima na gostovanjima u Beogradu i bija je običaj da se po dolasku na kolodvor navijači raziđu svak svojim putem, al ovaj put smo nas 24 odlučili ostat zajedno, šta god da se dogodi (osim toga, neko je donija nekakve kabele omotane selotejpom koji su bili odlično oružje). Iz Splita je vlakom krenilo 60-70 ljudi i putem se nije događalo ništa neuobičajeno ni posebno zanimljivo, osim standardnih prepucavanja sa Srbima u Kninu. Po dolasku u Beograd, nas 24 krenemo ka i uvik prema hotelu Palace di su bili smješteni igrači Hajduka i putem skužimo da se tu nekako pojavija vođa Grobara, Pampi (on je bija u nekom điru sa Maslom pa smo tako znali da je to on). Iša je iza nas na sigurnoj udaljenosti tako da nam se nije dalo zaletat za njim i vatat ga. I tako, putem prema hotelu, nailazimo na grupu Zvezdaša koji su stajali priko puta kod nekih govornica i nešto pričali i mavali šakama u priči, valjda su govorili jedni drugima kako će posli utakmice tuć Hajdukovce. Bilo ih je 10-15 i nismo ih mislili napast nego nastavit svojim putem da nas nije iznerviralo to njihovo mantanje šakama pa smo se zaletili na njih, a oni su ostali šokirani jer nisu nikako očekivali da bi ih mi mogli napast usrid Beograda. Tada se nije napadalo navijače u njihovom gradu, pa ovi od iznenađenja nisu navrime pobigli, a kad su svatili šta se događa, bilo im je kasno, porazbacali smo ih, tukli, pendrečili, a neki su počeli bižat… Bila je scena kad je jedan pobiga iza neke trafike, a tamo ga šakom u glavu dočeka Jerry. Pouzimali smo im šalove i nastavili prema hotelu di nije bilo nikakve frke. Vidili smo igrače, pitali ih karte, ali ih nismo dobili pa smo pošli dalje. Potom je bilo; di god naletiš na neku grupu Cigana, udri! Najteže je bilo započet, a kad smo svatili da ih možemo napadat, počeli smo ih sami tražit po gradu. Onda smo išli kod stadiona, računajui da će ih tamo sigurno bit, a tako je i bilo; malo prije stadiona, naišli smo na grupu koja nam se približavala na jednom uzvišenju tako da nam se parilo da su se skupili i sve smo gledali koliko ih je i taman smo pomislili kako ćemo se morat nekako izvuć ispaljivanjem rakete ili tako nešto kad smo svatili da su pristali pristizat i da su tu svi koje vidimo. Onda smo krenili na juriš i na njih i oni su pobigli, svi osim jednog debelog koji je uz to bija i pun šalova i nije uspija uteć pa smo ga pribili i uzeli mu šalove. Nakon šta smo napali nekoliko grupa, zalomili smo iza stadiona Partizana i ubrzo je došla policija pa smo išli sa juga na sjever misleći kako nas tamo na platou policija neće dirat, kad eto pandura direkt na nas. I šta ćemo sad, skužit će nas po naglasku, kad jedan od nas reće da smo mi Zvezdaši iz Splita. Mi ostali samo šta se nismo uvatili za glavu kad vidimo panduri popušili (valjda su računali kako Zvezdaša ima svagdi pa i u Splitu). Onda nam je jedan od policajaca reka: “Čuli smo da ima jedna grupa Splićana i da se biju, nemojte da ih dirate ako ih sretnete”, a mi ono “ma nećemo, to su nam sugrađani…”. Pošto smo vidili da već i policija zna za nas, a kamoli ostali navijači, ukrcali smo se na trolejbus i otišli na drugi dio grada - Vračara ili Voždovac (?), za koji smo inače čuli da je zajeban kvart. Stavili smo Zvezdine šalove iz đira, a i da se lakše približimo Zvezdašima i onda ih iznenadimo. Na stadion smo ušli sa šalovima Zvezde i ovi naši na stadionu su isprva mislili “ala, evo Zvezdaši ušli na jug i napast će nas” (tada su navijači bili na istoj tribini sa “običnim gledateljima” pa je moga uć ko je tija). Kad su Cigani počeli vikat “dobit ćete batine” mi smo izvukli šalove Zvezde, digli ih i počeli “dobili ste batine”, a oni su ostali skroz šokirani. Desetak minuta prije kraja išli smo ranije na vlak. Mogli smo ostat do kraja pa i na kasniji vlak, ali smo radi nereda šta smo ih cili dan radili po gradu išli ranije, da ne bi bilo velike osvete. Do vlaka nismo nikog sreli, a za svaki slučaj smo imali spremljenu raketu. U Kninu smo izvadili Zvezdine šalove i pokazivali svima, a onda nas je jedan čovik (onaj šta radi na peronu), vjerovatno naš, pita “zar ste se tukli s njima?”, a Jerry mu je odgovorija “ne sa njima, nego po njima”, a čovik se nasmija. U Splitu je isto bilo veliko iznenađenje kad smo ujutro došli sa Zvezdinim šalovima, tako da su se neki čak pitali “šta je ovo, dolaze navijači Zvezde?”.