Jos kao beba bio sam nosen na Partizanov Jug ali prvu svesnu utakmicu u secanju imam iz godine 1976 (valjda), ali kakvu!!

PARTIZAN - HAJDUK SPLIT 1 : 6

Secam se grdne mase grobara, pun Jug, Tata i ja (imao sam jedno 7 godina...) i svi pevaju a gubimo 5:0  kod kuce, ej! I tada padne gol za nas, rezultat je 1 : 5 a stadion u delirijumu! HOCEMO DRUGI, HOCEMO DRUGI...

Crno-bele zastave gde god pogledas, svi napaljeni (i ja i tata) i pevamo dok nismo glas izgubili. Secam se, dva puta u zivotu sam video nekih stotinjak totalno uplakanih muskih odraslih lica na istom mestu;

Prvi put: Bas na toj utakmici na Jugu, bre, ljudi placu ko deca a pevaju Partizanu (...posle smo popili i gol No. 6), i posle utakmice aplauzom ispracaju i svoje i protivnike.

Drugi put: Kad je Tito umro (04.05.1980, 15:05 h) bio bas sam u bioskopu u Pancevu i ljudi su padali na kolena od shoka posle dojave sta se desilo. Vec je bilo skoro 16 sati. Potom, na ulicama Panceva stotine odraslih ljudi su plakali ko deca. A drugar i ja sedimo to veche u mojoj basti (tada obojica 11 godina) i svadjamo se ko ce prvi nocas da nas (Jugoslaviju) napadne: SSSR ili USA.

Nego. da se vratim temi:

Najdraza utakmica mi je bila Partizan-Queens Park Rangers 4 : 0.

Cetriipo sata pre utakmice, 10.000 Grobara (ne simpatizera vec Grobara!) od glave do pete u crno--belo idemo od Hotela Moskve preko Slavije pesaka do Stadiona JNA. Eh, deco, bar 90 posto nas Grobara od tada bi se tog suncanog dana sigurno kladilo ako treba i u sopstvenu guzu, da cemo proci te prepotentne Engleze, samo da je tada bilo kladionica. Ma, osecali smo da cemo da ih pocistimo sa stadiona. Najbolje je bilo kada smo pevali "Lenjinov Marsh" (to je ona pesma koja se izvodila pri sahranama visokih drzavnika) i kada su neki tipovi podigli krsteve na kojima je pisalo "QPR-umro 7.11.1984".

J*biga, Grobari smo, sta ces?

 NAPRED PARTIZAN