Rumunji i Gigi Becali, rumunjski Mamic

Rumunija: O porezu drugi put

Rumunska priča o privatizaciji nije ni izbliza krvava kao ona sa južne strane Dunava, ali je u njoj dovoljno interesantnih zapleta. Rumunija je verovatno i najozbiljnija opomena za sve opasnosti koje mogu da ugroze fudbal na Istoku - sredinom prošle decenije primer uspeha, kada je konstantno bila u top 10 evropskih liga, a u sezoni 2005/06 i najuspešnija po nacionalnom koeficijentu na kontinentu, ona je za kratko vreme pala u treći rang, a finansijska katastrofa preti čak i prilično redovnim učesnicima Lige šampiona.

Bavili smo se Rumunijom početkom leta, dok je u toj zemlji trajao pravi haos, jer niko nije znao čak ni koliko klubova će igrati u najvišem rangu. Tada smo videli da je nekoliko bitnih klubova iz prethodne decenije na ivici kolapsa, neki su već i ugašeni, a rukovodstvo lige i saveza sastavljeno je od nesmenjivih ljudi čiji nadimci „Kum“ i „Korleone“ govore dovoljno.

Kada neko pomene u istoj rečenici Rumuniju i vlasnika kluba, pretpostavljam da 99 posto ljudi pomisli na Điđija Bekalija. Bekali, najbogatiji Rumun današnjice i najpoznatiji zatvorenik u zemlji naših severoitočnih suseda, kontroliše već 15 godina najpopularniji i najtrofejniji klub u zemlji – Steauu. No, pre Steaue proći ćemo ukratko kroz nekoliko interesantnih primera.

Kada je Liga I krenula ka evropskom vrhu brojni stranci, posebno oni iz Portugala i Brazila, simbolizovali su taj uspeh i donosili kvalitet, koji se u dve decenije pre toga odlivao ka Zapadu. Kvalitet pojačanja je opadao, a u pominjanoj Crnoj knjizi ljudi iz FIFPro kažu da se stranci sada dovode, jer ne znaju šta ih čeka u Rumuniji. A tamo plate kasne, ako ikad i stignu, a sudski procesi protiv klubova koji ne plaćaju i ne počnu po tri ili četiri meseca.

Dvanaesti novembar prošle godine mogao je da bude istorijski dan za rumunski fudbal. Tog dana izrečene su kazne za „slučaj transferi“, ukupno 40 godina za 8 ozbiljnih imena rumunskog fudbala. Kazne u rasponu od 3 do 8 godina dobili su generalni menadžer Steaue Mihaj Stojka, tadašnji vlasnik Rapida George Kopos, ključni ljudi Dinama iz Bukurešta Kristijan Borča i Điđi Necoju, predsednik Glorije iz Bistrice Žan Pandureanu, dva Bekalijeva sinovca – fudbalski menadžeri Joan i Viktor Bekali, kao i slavni fudbaler Đika Popesku. Oni su na 12 transfera između 1999. i 2005. utajili 1.5 milion dolara poreza i oštetili 4 kluba za oko 10 miliona dolara. Kako to u ovim krajevima biva Apelacioni sud je ovog maja vratio slučaj na početak, pa se nova odluka očekuje tek za tri do četiri godine.

Velikani u problemima

Drugi velikan bukureškog i rumunskog fudbala Dinamo bio je prošle sezone u paketu sa Partizanom i Hajdukom, na korak od izbacivanja oz UEFA takmičenja. Spas je doneo Jonuc Negoica, koji je ovog proleća kupio klub od dosadašnjeg vlasnika Nikolaea Badee. Vrednost paketa akcija koji daje apsolutnu vlast Negoici je 4 miliona evra na pet rata, a uz to morao je da isplati još oko 2 miliona za stare dugove i 500 hiljada za tromesečne plate igrača. Negoica je najavio povratak zlatnih dana u bivši policijski klub.

Treći veliki klub Bukurešta Rapid morao je da sačeka propast komunizma da bi se vratio u vrh fudbala u Rumuniji, zahvaljujući ulaganjima gazde hotelijera Georgea Koposa, koji ga je 1993. kupio za samo 800 hiljada dolara. U deceniji od 1997. do 2007. osvojio je 2 titule, 4 kupa i 4 superkupa, stigao u četvrtfinale Kupa UEFA 2006. Ovog leta preselio se u niži rang uprkos osmom mestu u ligi, zbog finansijskih problema – 34 miliona evra duga.

Problemi za klub počeli su brzo posle slavnih dana, a Kopos je od 2008. u tri navrata pokušao da proda klub. U opticaju je bio jordanski, izraelski i domaći kapital, ali su svi pokušaji propali, dok ga ovog leta nisu kupili Nikolae Kristesku i Adrijan Zamfir. Kupac i prodavci dogovorili su se da zajednički pokriju deo dugova, a Koposu neće pripasti ni cent za odštetu. Gazda se nadao da će tim u koji je uložio dve decenije života biti ugašen, da ne bi morao da plaća dugove. Po Rumuniji se priča da zato nije plaćao igrače, jer po zakonu u toj zemlji kompanija može u bankrot ako tri meseca ne plaća plate.

Prošle godine klub je otpustio sve strance, a dobar deo proleća proveo je na sudu, zbog tužbi neisplaćenih igrača. Za razliku od Dinama, Rapid je suspendovan iz Evrope na godinu dana.

100 miliona evra - prava sitnica

U protekloj deceniji ekipa CFR Kluž nosila je nadimak „rumunski Čelsi“. Železnički klub glavnog grada Transivlanije tavorio je 2002. u trećoj ligi, kada je lokalni bogataš Arpad Paskanj (pogađate – „transilvanski Abramovič“) odlučio da ga kupi i pretvori u šampiona. Ljudi su poluozbiljno gledali na njegovu najavu da će u roku od četiri godine biti prvak Rumunije, ali šale nije bilo kada je u maju 2008. titula stigla u Kluž. Za pet godina „če-fe-re“ je osvojio tri prvenstva, tri kupa, dva superkupa i igrao triput u Ligi šampiona, uključujući i pobedu na Old Trafordu, u Rimu, Bragi, Bazelu.

Paskanj je u poslednje dve i po godine dvaput obznanio cenu uspeha – iz svog džepa dao je 90 miliona evra za 10 godina, uključujući 27 miliona za totalnu rekonstrukciju stadiona od 25.000 mesta, i 4 do 5 miliona godišnje u igrače, a ove godine je saopštio da je ukupan budžet CFR od treće lige 2002. do kraja prošle sezone gotovo 200 miliona evra, od čega je klub bez njegove pomoći sakupio 85 miliona. Ako hoćete u LŠ i da se tamo ne brukate, nađite nekog ko će vam dati 100 miliona evra.

Ovog avgusta Paskanj je odbacio teorije mađarske štampe da će podršku prebaciti na Fernecvaroš. „Moja budućnost je u Klužu, tamo odgajam decu. Uostalom, zašto bih prelazio u slabiju ligu“, zapitao se on i time dotakao nacionalno pitanje – Paskanj je, kao i mnogi stanovnici Kluža, Mađar. CFR je od nastanka u prvoj deceniji XX veka klub koji ima podjednaku podršku mađarske i rumunske zajednice u gradu (za razliku od striktno rumunske Univerzitatee), čak se i navijačke pesme na dva jezika smenjuju na tribinama. U regionu u kojem je mržnja prema različitom standard ovakva priča može samo da raduje.

Drugi klubovi koji su se prethodnih godina umešali u borbu za titulu nisu ni izbliza toliko srećni. Unireu iz bukureštanskog predgrađa Urzičeni Dumitru Bučaru je iz opštinske lige doveo do prve lige 2006, zatim i titule 2009. Onda je uzeo novac od UEFA za učešće u elitnom takmičenju, platio lične dugove i odlučio da ugasi klub. Unirea ne postoji od 2011.

Dve godine posle Uniree prvu i do sada jedinu titulu osvojio je Ocelul iz Galacija. Ako je Bučaru gledao kako da se okoristi, gazda kluba sa Dunava Dan Adamesku novca je imao sasvim dovoljno (porodica Adamesku teška je 1.1 milijardu evra), ali za klub nije bio previše zainteresovan, do te mere da nije platio 4 i po miliona evra poreza, pa je to iz gradske kase obavio gradonačelnik.

Gazda Arđeša iz Piteštija Kornel Penesku dva puta je osuđivan u dve godine, od toga jednom zato što je potkupio šefa sudijske organizacije i predstavnike 4 kluba.

Florijan Valter bio je vlasnik Univerzitatee iz Kluža, koji je odlučio da se preseli u Petrolul iz Ploeštija u drugom delu Rumunije. Sa sobom je poveo većinu igrača i zajedno su stigli do trofeja u kupu ovog proleća. Onda je Valter saopštio da se ipak vraća u Transilvaniju.

“On ne znade kak je nama koji volimo Dinama”, pevale su pristalice zagrebačkog kluba devedesetih, kada je Franjo Tuđman menjao ime kluba svake druge godine. Smete li da pomislite kako je navijačima ovih klubova?

Tužne temišvarske priče verovatno se sećate iz vremena kada je Poli igrao sa Partizanom 2008. U međuvremenu taj je klub u potpunosti nestao. Odbijen dvaput za licencu (jednom uprkos drugom mestu u nacionalnom prvenstvu) klub je raspušten 2012, a na njegovo mesto doveden je klub iz obližnjeg Rekaša, koji je preimenovan u ACS Politehnika. Navijači su, po ugledu na komšije iz srpskog Banata, odbile da podrže doseljeni klub, pa navijaju za lokalnu amatersku ekipu. Zrenjaninci su dočekali da se Proleter vrati na Karađorđev Park, možda će i Temišvarci imati sreće.

Steaua i Điđi Bekali

Priča o Steaui može da bude poučna, ne samo zato što su taj klub i njegov beogradski imenjak jedini prvaci Evrope smešteni istočno od Minhena. Steaua je od osnivanja do kraja devedesetih bila vojni klub, koji je bio na budžetu Ministarstva odbrane. Posle skidanja sa budžeta klub je stavljen pod kontrolu mešovitog pravnog lica, na čijem čelu je bio biznismen Viorel Paunesku.

Viorel je mlađi brat Georgea Pauneskua, koji je 80-ih bio na čelu Rumunske komercijalne agencije u Milanu, gde je izgradio poznanstva dovoljna da u prvim godinama tranzicije osnuje uspešnu kompaniju za međunarodnu trgovinu, zahvaljujući kojoj je stekao porodično bogatstvo procenjeno krajem prošle decenije na 1.4 milijarde evra.

Viorel je počeo kao vlasnik noćnog kluba, odakle se prebacio na hotelski posao, otkupivši jeftino elitne hotele u Bukureštu i na primorju. Steaua mu je bio prvi medijski propraćen posao, a na njemu se nije proslavio. Za kratko vreme bacio je klub u velike dugove i u pomoć pozvao Điđija Bekalija.

Bekali, potomak vlaške porodice koja je bila u lošim odnosima sa komunističkim vlastima, pokazao se mnogo sposobnijim. Za kratko vreme vratio je klub na pravi put, postepeno eliminisao sve potencijalne konkurente i, kada je januara 2003. došlo vreme da klub izađe na slobodno tržište uspeo je iz priče izbaci i Pauneskua i dođe do apsolutne većine akcija.

Problem je, međutim, bio u tome što je u petogodišnjem interregnumu Paunesku uz ostale dugove ostavio klubu i porpiličnu sumu u neplaćenom porezu. Bekaliju nije palo na pamet da plati te poreze, pa je smislio mudro rešenje – formalno se povukao iz kluba, predavši sve akcije svojim rođacima i odanim prijateljima, pa je već skoro osam godina samo „prijatelj i finansijer kluba“. To je stvorilo mogućnost da stara kompanija koja je rukovodila klubom bude likvidirana, pa država ne može da naplati porez.

Bekali je godinama u centru pažnje javnosti svojim potezima na tržištu, istupima u javnosti i političkim angažmanom (podržava stavove ekstremne desnice, a kandidovao se sa više ili manje uspeha na pet različitih lista od početka veka). Ne libi se da podrži razne forme diskriminacije, a za antisemitizam su ga optužili vlasnici Rapida George Kopos i CFR Kluža Juliu Murešan.

Način na koji je Bekali uopšte došao do bogatstva prilično je bizaran – trampio je sa vojskom zemljište koje uopšte nije imao u trenutku kada je poslao ponudu, zatim ga je, koristeći saznanje da vojska pristaje na trampu, brzo kupio. Kasnija istraga utvrdila je da je država žestoko oštećena u toj trampi, zbog čega je tadašnji ministar odbrane sada na robiji, ali protiv Bekalija nisu mogli ništa, dok mu nisu pronašli utaju poreza, šta drugo, pa je letos poslat u zatvor na tri godine.

Promena vlasništva pogodila je Steauu – tim koji je 2006. osvojio prvenstvo, superkup i plasirao se u polufinale Kupa UEFA čekao je na sledeću titulu sedam godina, osvojivši u tom periodu samo jedan kup, dok se pehar za prvaka šetao po unutrašnjosti. Ove godine su se kockice složile, tim je snažan i igra atraktivno, uz ogromnu podršku navijača. Srećno su izbegli suspenziju UEFA zbog nameštanja, kada je Bekali težim putem saznao da i „premiranje trećih klubova“, jedna od omiljenih aktivnosti na ovim prostorima, povlači za sobom oštru kaznu evropske kuće fudbala.

U sledećoj epizodi nastavljamo priču o privatizaciji i različitim vlasničkim sturkturama klubova na istoku Evrope, od onih čije se moći već boje velikani sa Zapada, preko uspešnih rešenja na lokalnom nivou, do onih koji se u novim okolnostima nisu snašli.