Tri boje: žuto

Zbog Roberta Prosinečkog jednom sam zakasnio na voz. Bilo je to pre dvadeset godina, Zvezda je igrala protiv, valjda, Grashopersa, već je bilo dva nula ili dva jedan, ne sećam se, bilo je jasno da će pobediti, a ja sam žurio na noćni voz za Skopje.

I onda je bio neki slobodnjak, na mestu taman za Robija. Zastao sam da vidim šta će uraditi, trajalo je to nameštanje nekoliko minuta, nije bio gol, ali, čini mi se, bilo je blizu. U to sam doba stanovao dole, blizu štajge, otrčao sam na peron i video poslednji vagon skopskog vlaka u odlasku. Zbog Robija, i zbog Zvezde, ja, grobar treće generacije, morao sam sutradan avionom. Razume se da ne žalim, mogao je to biti lep gol.

Prosinečki je bio moj omiljeni igrač tog Zvezdinog tima, otkako beše otišao onaj, za mene, najbolji jugoslovenski igrač svih vremena. Nisam siguran da je plavušan bio i najbolji: objektivno, taj je tim držao najmudriji od svih, Vlada Jugović, kasnije veliki mudrac u nekoliko ozbiljnih i ozbiljnijih ekipa. Ali, Pros, Robi, Žuti bio je najmoderniji, najlucidniji, najtačniji. Da je, drugim rečima, Savićević nameštao loptu, ja bih možda pogledao na sat i odjurio na onaj voz. Ali, Žutog je valjalo videti.

I, kasnije, u hrvatskoj reprezentaciji, ubedljivo najboljoj balkanskoj fudbalskoj ekipi ikada, u tom monstruoznom sastavu sa Šukerom, Bobanom, Bokšićem, Jarnim, Asanovićem, Bilićem, Štimcem, i pre devedeset osme, Prosinečki je bio nešto drugo. Ma koliko Ćiro mislio da on i Boban ne idu zajedno, što je jedna od onih nekoliko krucijalnih grešaka koja od Ćire pravi legendu, ali ne i velikog trenera, Prosinečki je i tada, u Francuskoj, ali i, ranije, pod barba Ivom, Tomislavom Ivićem, bio najmoderniji igrač Hrvatske, i, svakako, jedan od deset najboljih na svetu. To su znali i u Realu i Barseloni, bez obzira na broj utakmica koje je tamo odigrao.

Dolazak Roberta Prosinečkog u Crvenu Zvezdu, dakle, isto je što i dolazak Lotara Mateusa u Partizan, onomad. Veliki baja je došao, to što je naš, ili njihov i naš, ili samo njihov, tek je sporedni detalj. Nije, dakle, važno, što je jedan od najboljih hrvatskih igrača svih vremena došao u posrnuli srpski klub; došao je veliki fudbaler.

I to je sav značaj te stvari.

Sve ostalo je mnogo neizvesnije nego u Lotarevom slučaju. Tumbaković je, onda, Lotaru ostavio devetnaest bodova razlike u odnosu na drugoplasiranog, titulu, dakle. Ostavio mu je i tim, uigran, razrađen, smišljen, dobar tim. Prosinečki je došao na minus, ne pet bodova, nego na minus dvadeset godina. Toliko, naime, traje Zvezdino posrtanje. Može se reći da je Zvezda poslednji put igrala dobar fudbal kada je Robert dužio dres i kopačke, bez obzira na sve one proplamsaje pod Muslinom.

Ima takvih koji misle da dolazak Prosinečkog treba porediti sa Reberovim dolaskom u komšiluk, sa, dakle, očajni(čki)m pokušajem uprave da zabašuri svoju nemoć. Ne znam da li je tako, nije da me se baš tiče uprava Crvene Zvezde, kao što me se, uostalom, i sama Crvena Zvezda ne tiče otkako ne igra nikakvu, pa ni epizodnu, ulogu u Evropi. Danas je to samo tim koji ponekad Partizanu napravi problem, a i to sve ređe. Ali, sada, kada je došao Robi, sada ću obratiti pažnju. Uostalom, moram: i mi smo završili svoje u Evropi, sada se valja vratiti onim razlokanim ledinama što ih, u napadu entuzijazma, nazivamo srpskim fudbalskim stadionima, valja nam se vratiti derbiju koji više nije večiti, ali je i dalje kakav-takav derbi.

I, zapravo, tu će se za Žutog, a i za srpski fudbal u godini dve hiljade jedanaestoj – sve rešiti. Kad izađe na derbi, Prosinečki će polagati diplomski iz trenerskog zanata. Ne u fudbalskom znanju: to je već odavno magistrirao, ne samo kao igrač, nego i kao stvarni kreator Bilićeve Hrvatske, onaj koji postavlja igru, onaj koji je, suštinski, na terenu sa igračima. Osobito kad bi Hrvatska igrala ofanzivno: tako igra, tako je, uostalom, igrao i kao fudbaler, trener Robert Prosinečki – on bi bio čestito igrao i u Bariju, da nije bio dovoljno odgovoran timski igrač, te da nije pristao da se povinuje onom Ljupkovom i Džajinom zahtevu.

Zvezda će, dakle, igrati ofanzivan fudbal. Ili će, bar, pokušavati. Ali na derbiju, a valja podsetiti da je poslednji Stanojević dobio „barijevskom“ igrom, sramotno, ali rutinski, na derbiju će se lomiti sve, pa i smisao Robijevog dolaska.

Ne znam koliko će trajati Zvezdina uprava, kao i da li ta stvar zanima nekog drugog osim onih koji su sada tamo. Pristojan broj takozvanih „Barijevaca“ prošao je kroz kancelarije u Rupi, i niko se nije ovajdio. Ali, na teren silazi samo Robert Prosinečki, veliki fudbaler, velika faca, velika, što bi rekao Džoni Štulić, gubica. Ne gubitnik, nego majstor.

Crvena Zvezda, tako, dobila je novu boju u svoj duohromni komplet. Radujem se, kao navijač Partizana, što će derbi biti derbi, i što će, dao Bog, Žuti Zvezdu privesti Evropi, jer to je jedini smisao njegovog dolaska. Ako ga ne oteraju na kraju sezone zato što nije nešto osvojio, a nadam se da ništa neće osvojiti, Prosinečki bi mogao biti ključna pojava u srpskom fudbalu u budućnosti.

No, Robi je došao, a to znači da se palanački duh, što već odavno prekriva objekat preko puta „Avalice“, ima, bar na čas, povući u svoj brlog.
Dobro došao, najbolji protivniče.

...ajde da se slozim jednom i sa Gorcinom.