Ako pogledamo zadnja dva kvalifikaciona meča odigrana na Marakani - znači protiv Austrije i  naravno ovaj sinoćnji protiv Francuza - lako je primetiti da se naša napadačka i izuzetno efikasna igra s početka kvalifikacija, zasnovana na ubitačnim probojima po bokovima Krasića i Laneta Jovanovića, nažalost polako pretvara u onu otužnu Petkovu bunker-strategiju.
 
I protiv Austrijanaca smo se žestoko čupali na domaćem terenu, strahujući do zadnjeg trenutka ’oćemo li pobediti ili ne; Marko Janko odvalio prečku pred kraj tekme...

Sinoć smo faktički u 10. minutu vodili 1:0, imali igrača više, 55 000 ljudi na našoj strani, ali umesto da Srbija, za koju se na sav glas zveči da pod Antićem igra prepoznatljiv ofanzivan fudbal, napadne i dotuče psihički demoralisanog protivnika, mi smo se stisli i povukli nayad k’o najgore pičketine.

Znači da nismo mentalno otkinuli od Petkove odbrambene ere kada smo u toku celog kvalifikacionog ciklusa za odlazak na SP 2006 primili samo jedan gol, ali zato u toku samog SP, u okršajima sa jakim repkama, na tri meča zatrpani sa 10 komada ( Argentina 6, Obala Slonovače 3, Holandija 1).

Slično se desilo i na EP 2000 u Holandiji i Belgiji – Slovenci nam zabiše 3 gola, Španci 4, Holanđani 6 – odeš na neko veće takmičenje i u tri tekme primiš 14 golova.

Jebeš odlazak na SP ako odemo tamo sa ovakvom dekadentnom igrom u kojoj su Bane Ivanović i Nemanja Vidić 70% tima.

Nemamo napadače (Žigić, Pantelić imaju već po 30 godina, Lazović ne može da se pokupi ... fali nam neki kreativan igrač na sredini tipa Piksija, normalan golman sa manje sujete da bi načinili nešto više od pukog plasmana na neko veliko takmičenje. To smo već postigli sa Santračem 98, Boškovom 2000, i Petkom 2004; Od Antića se očekuje nešto više, valjda!