sa e-novina :
FK Partizan: Predsednički Reality Show
Crno-belo u koloru
Redovna skupština u fudbalskom klubu Partizan, zakazana za 21. decembar, po mnogo čemu podseća na izbore za predsednika republike ili one manje važne, parlamentarne. Od dva grdna bira se lepši, ni u snu se ne zna koga će pobednik postaviti na funkcije, a pobediće svemogući DS, uz malu pomoć oprobanog i koaliciono snažnog SPS-partnera čiji su članovi tradicionalno naklonjeni crno-belima. U navijačkom grotlu koji se odavno sa stadiona preselio u petparačke medije, driblaju fudbaler Savo Milošević i “bizmismen” Dragan Đurić
Ne treba biti previše sitničav kad je u pitanju fudbalski klub Partizan, jer su nas sportski amaterski radnici, za razliku od unutarstranačkih izbora, udostojili sa čak dva predsednička kandidata, po prvi put u istoriji kluba. Prvi pretendent na najveću i najlepšu kancelariju u Humskoj 1, gde se nalazi sedište FK Partizan, jeste bivši fudbaler, takoreći centarfor, Savo Milošević. Savo kao igrač nije bio nikakva senzacija, ali nije bio ni najgori u plejadi bizarnih fudbalskih pojava na stadionu JNA. U savremenom fudbalu će biti upamćen kao ofanzivni igrač koji je uvek bio leđima okrenut golu i nikad duže od tri sezone u jednom klubu. U Partizanu je odigrao 98 utakmica i postigao 65 golova osvojivši dve titule kada to više nikom nije bilo važno ('94. i '95). Nakon transfera teškog 3,5 miliona funti, za Aston Vilu je odigrao 90 mečeva i, deprimiran klimom u dosadnom, ružnom i prohladnom Birmingemu, zabio svega 29 golova, odnosno manje od deset po sezoni. Ostrvsku maglu je 1998. zamenio za špansko sunce i u dresu Saragose, preplanuo i opušten, upisao 40 pogodaka (21 u drugoj godini ugovora) iz 72 nastupa. Sve posle toga bilo je rutinsko otaljavanje posla u Parmi, ponovo u Saragosi, potom Espanjolu, Selti, Osasuni i, na koncu, u ruskom Rubinu sa kojim je 2008. osvojio svoje prvo inozemno fudbalsko prvenstvo. Proslavio se i u nacionalnom dresu sa rekordnim brojem nastupa (čak 102) i 37 postignutih golova u neslavnoj eri srpskog fudbala.
Drugi kandidat za poziciju broj jedan u klubu i aktuelni predsednik Partizana Dragan Đurić, sa fudbalom je na “opsajd” i “go!” Funkcionalno nepismen, jedan je u nizu malih privrednika koji je u doba svakovrsne nečasti, na paritetu ulične i bankarske vrednosti nemačke marke, u samo par godina za njih, stvorio istinsku imperiju Zekstra. Biznismen sa beogradskog asfalta slavu je stekao minucioznim satiranjem izdavačke delatnosti u Srba, elegantnim pretvaranjem Šumadije i Nolita u dekadentne parfimerije užeglog grada. Čovek, privrednik i predsednik, takoreći kandidat koji je Partizan doveo do krhkih grana, u iole ozbiljnijoj državi, na primer Engleskoj, kod nekog engleskog fićfirića, ne bi prošao ni za baštovana. Zato je puka gradska legenda da je Đurić namerno odlagao kandidaturu hoteći da zbuni protivnika. Čovek je naprosto izbegavao da se suoči sa sportskom javnošću jer mu je bilo nepodnošljivo sricati delove programa koje ne razume, odgovarati na komplikovana pitanja, gostovati kod neumoljivog, takoreći britkog Jugoslava Ćosića na TV B92 i istovremeno voditi računa o brižno negovanim loknama. Takva agonija bi čak i beogradskim sportskim novinarima razgolitila kompletnu lakrdiju u koju tone FK Partizan.
I dok je Đurić sprovodio strategiju Ćutim, dakle postojim, Milošević je otpočeo agilnu kampanju, predstavljajući ličnosti od fudbalskog ugleda koje naginju na njegovu stranu terena. S podrškom za “našeg Savu” oglasili su se svepristuni Divac (ovog puta “kao građanin i sportista”), Radomir Antić (mada je bilo nekakvog selektorsko-političarskog nećkanja u izjavi da neće biti na Skupštini), Predrag Danilović (gde Vlade tu i Lepi Saša), Zoran Batica Mirković (priznati ljubitelj Jarnijevih dragulja), Ivica Kralj (ex-golman), glumci Sergej Trifunović, Dragan Bjelogrlić, Lazar Ristovski, reditelj Srđan Dragojević i drugi prijatelji fudbala. Posebno se istakao Mateja Kežman kojem je tatoo-tinta, izgleda, prodrla preduboko u pravoslavni organizam pa je besedio nešto o navijačima, bojkotu, pomirenju i oproštaju, aludirajući valjda na period kad je Žarko Zečević pokušao da prekine nakaznu vezu Uprave i navijača kroz plaćanje pirotehnike, nabavku ulaznica za gostovanja i jugića na poklon najefikasnijim vođama grupa.
Napokon, pojavio se i Milošević (Savo) sa predsedničkim programom koji mu je pisao, verovatno, bivši gradski sekretar za sport i omladinu Igor Miklja, koji u “pozicioniranju” figurira kao budući šef marketinga ili Generalni sekretar, takoreći Gensek. Dokument je, razume se, nepojmljivo inventivan i fascinantno jednostavan, takoreći u tri (3) tačke ali pod trivijalnim sloganom Hoću moderan klub! Kao tri osnove tačke programa Milošević je naveo “poboljšanje rada omladinske škole”, “marketing kluba” i “zaštitu interesa Partizana i zaposlenih u njemu prilikom procesa privatizacije”.
Evo kako to Savo vidi: “Moj cilj je moderan, evropski Partizan, a za to ću iskoristiti iskustvo koje sam stekao igrajući širom Evrope. U ozbiljnim klubovima marketing učestvuje u budžetu kluba sa 20-30% i važan je za imidž kluba jer šalje poruku mladim ljudima, pogotovo onima koji navijaju za Partizan. Znamo da u našoj zemlji imamo dosta problema sa mladima i mi moramo da ih privučemo.”
Milošević je značajno podvukao i posebno naglasio da “preraspodela klupskog budžeta mora biti veća u korist igrača oko kojih se, uostalom, sve vrti” a stvaranje ekipe na duže staze jedina je šansa za put u Evropu. Po pitanju silesije privednika u Upravnom odboru kluba, Milošević je poentirao: “Ljudi koji žele da budu u Upravnom odboru moraće to da plate, a ne da pozajmljuju novac klubu. Jer ako je tako, onda nam Upravni odbor i ne treba. Šta će nam Upravni odbor ako ćemo svake godine da prodajemo po dvojicu igrača da bismo preživeli? Upravni odbor je taj koji obezbeđuje sredstva, a predsednik skuplja ljude u Upravni odbor na osnovu toga koliko ko donosi novca. Oni su sponzori Partizana, donose, a ne pozajmljuju novac klubu. Ukoliko ne donose novac, onda nisu ni potrebni.”
U tihovanju se nije zaneo ni kandidat Đurić, nego je, čuvši za kopernikanske predloge bogohulnog Sava, marljivo mešetario okolo glede sastava Izborne skupštine. Uhvaćen u novinarsku zasedu, na pitanje o izbornoj utakmici, Đurić se samo (“mudro”) smeškao a sredinom novembra uspeo da sroči: “Neću da pričam o izborima. Samo neka se drugi oglašavaju, ima još vremena do decembra“. Priču je prepustio Upravnom odboru koji se javnosti predstavio simpatičnom crno-belom zabranom ulaska novinara u prostorije kluba. “Privrednici” su se opredelili za saopštenje koje će da otkuca sekretarica: „Upravni odbor je konstatovao da su sve aktivnosti sprovedene u skladu sa opštim aktima kluba - Statutom i Poslovnikom skupštine”, da je budući sastav Skupštine reprezentativan i kompetentan, te da je “jednoglasno utvrđen predlog” da za novog predsednika kluba kandiduje gospodina Dragana Đurića, dosadašnjeg predsednika. UO je jednoglasan i kada žali, konstatujući da “neki pojedinci” beskrupulozno “omalovažavaju, blate i vređaju članove UO, rukovodstva kluba i dela zaposlenih”.
U već komičnoj bežaniji od radoznale javnosti, ni sedam dana pre izbora Đurić ne menja spasonosnu strategiju: “Neću ništa da pričam”, odmahivao je rukom napuštajući stadion u Humskoj. “Sve piše u saopštenju. Čućemo se sutra ili prekosutra, pa ćemo razgovarati.” U znak odmazde formirana je Radna grupa za pripremu izbora, normalno, sastavljena od članova UO, zaduženih za sazivanje nekakvih bizarnih Zborova (radnih ljudi?). Već na Prvom zboru (privrednici, “prijatelji kluba” i javne ličnosti), dogodio se ružni obračun sa ljudima bliskim Savi Miloševiću, a njih 29, za koje je postojala i trunka sumnje u nelojalnost Draganu Đuriću, uklonjeno je iz sadašnjeg sastava najvišeg klupskog organa. Pritom je Radna grupa selektivno pozivala učesnike, a da mnogi od aktuelnih delegata nisu ni pozvani na sastanak. Na Drugom zboru, delegati su birani iz redova radničke klase, bivših igrača, trenera, radne zajednice i tetkica, a i oni će, iz ko zna kog razloga, uglavnom glasati sa staru ekipu. “Navijači” će dati pet glasova, a sudeći po nesuvislom saopštenju (“To što nismo za Miloševića, ne znači da smo za Đurića”), izvesnije da će privrženost ukazati potonjem, sve pod uslovom da pristanu da budu članovi istog organa u kome su Žarko Zečević, Nenad Bjeković i Ivan Ćurković, i u slučaju da kakav zvezdaš-tužilac ne pokrene neki postupak po službenoj dužnosti. Poznavaoci prilika u taboru Partizana veruju da je Đurić napabirčio prostu većinu od ukupno 65 delegata (njih 33), koliko će odlučivati o novom čelniku kluba, ako se baš svi pojave na Skupštini.
Na optužbe Sava Miloševića da će predsednički izbori 21. decembra biti namešteni, Dragan Đurić nije želeo da zamara sivu masu: “Nisam ni pročitao te izjave, pa ne mogu da ih komentarišem. Ne učestvujem u svemu tome, jer postoji radna grupa koja priprema izbore, koja je u toku sa održavanjem zborova i aktiva. Zato bi najbolje bilo da se obratite Miletu Jovičiću” - rekao je Đurić. Avaj, potpredsedniku kluba Jovičić Milu pokvario se mobilni telefon, a igrom neverovatnog slučaja isto se dogodilo i sekretaru Darku Gruboru.
Na kraju pesme ružne o demoliranom Partizanu i njegovoj neizvesnoj sudbini, odlučivaće skupštinski delegati podeljeni u aktive, odnosno 31 privrednik i “ugledni biznismeni”, 29 bivših i sadašnjih igrača, trenera, zaposlenih u klubu i zaslužnih sportista, i pet predstavnika navijača prema nikad obelodanjenim kriterijumima.
Iz aktiva društveno-sportskih radnika izabrani su (komada 31): Dragan Đurić, Tomislav Karadžić, Rasim Ljajić, Mile Jovičić, Dragoljub Vukadinović, Branko Ružić, Ratomir Babić, Ratko Zatezalo, Dragan Popović, Jovan Mileusnić, Slobodan Lukić, Milomir Gligorijević, Milun Todorović, Vojislav Lazarević, Milenko Đurđević, Ilija Dražić, Koviljko Hajder, Mića Cerović, Duško Jovanović, Miloš Šaranović, Miloš Đuričić, Aleksandar Andrejević, Vladimir Đukić, Periša Simonović, Batrić Radunović, Milan Obućina, Miroslav Ateljević, Veljko Odalović, Nemanja Đorđević, Miroslav Ćurguz i Dragan Trailović,
Iz aktiva bivših igrača i Radne zajednice izabrani su (komada 29): Savo Milošević, Momčilo Vukotić, Milutin Šoškić, Vladica Kovačević, Ivan Ćurković, Branko Rašović, Nenad Bjeković, Nikica Klinčarski, Radomir Antić, Albert Nađ, Ljubiša Tumbaković, Zvonko Živković, Ilija Zavišić, Mustafa Hasanagić, Lazar Radović, Slavko Drljača, Žarko Zečević, Nedeljko Kostić, Aleksandar Stepanović, Dragan Šušnjar, Vojislav Radojević, Vladimir Rakočević, Marko Vjetrović, Branko Vučićević, Mile Rakić, Zoran Đorđević, Željko Sabljić, Snežana Petrović i Slađana Arambašić.
Iz aktiva navijača izabrani su (komada 5): „Grobari Jug”, „Grobari 1970”, „Južni front”, „Kruševac” i „Jagodina”.
+++
U kakvoj se društvenoj atmosferi i dirljivoj ljubavi prema Partizanu odvija izborna kampanja, slikovito svedoči zanimljiva ispovest Milije Milosavljevića also known as “Ktitor”, vlasnika istoimene proizvodnje kancelarijskog nameštaja i svojevremeno člana Upravnog odbora kluba: “Zvao me je nedavno jedan čovek iz rukovodstva Partizana i rekao mi doslovce - 'Ajde, Milija, kandiduj se, pa da nam svima svane', na šta sam mu ja odgovorio: 'Zašto bih se ja kandidovao da vama bude bolje, pa valjda meni treba da bude bolje. Mnogo je lepše biti prvi čovek 'Ktitora', nego prvi čovek Partizana. Bolje se živi, može više da se zaradi!”
+++
Usled hronične nedostupnosti potpredsednika Jovičića koji je otišao da odnese tetki lek, oglasio se i sve razjasnio član UO Ratomir Babić: “Ne mogu da pričam, ne želim da se petljam u to.“ Zamračenje.
+++
Po običaju, zalutali glas razuma u vezi sa Partizanom stiže od Ivana Golca: “U ovakvim situacijama najbolje se snalaze pojedinci, koji obećavaju napredak, a zapravo se tapka u mestu. Zaista ne znam koliko su takvi ljudi spremni za pomak, a koliko su neki drugi zainteresovani da to promene. Zaostavština od pre 20 godina u kojoj vladaju nezajažljivost i pohlepa sigurno ne može da obezbedi promene. Znate, danas svi veruju u laž, pa onda misle da ih laže onaj ko hoće da im kaže istinu” izjavio je nekadašnji bek crno-belih uz objašnjenje o izostanku sa Skupštine. “Nezgodno je ako ste svoj i mislite sopstvenom glavom”, zaključio je Golac.
+++
Pod vođstvom aktuelne garniture iz radnih i ostalih zajednica, Parni valjak je zaglavio u dugu od devet miliona evra, od čega preko milion evra na ime neisplaćenih premija za duplu krunu od pretprošle godine, rata iz ugovora od prošle godine i plata koje kasne po tri meseca. Odustajanje Mančestera od kupovine Adema Ljajića dodatno je opteretilo budžet pa se odlasci ono malo fudbalera naziru kao jedini rebalans finansijskog kraha. Opet, na osnovu ko zna kojih bolesnih pravilnika, svakom fudbaleru pojedinačno klub duguje u proseku 30.000 evra, iako su momci uporno gubili sve što se moglo izgubiti.
Ja sam protiv svakog nacionalizma,jer je nacionalizam najnizi oblik drustvene svesti - Koca Popovic
„Bilo bi sjajno, mislim da bih se lako uklopio, odgovara mi tamošnji fudbal i nadam se da će se kockice sklopiti“, kaže kapiten.
