Poraz od Turaka je najstrašniji, a ja pamtim dugo, dugo, još majstoricu u Frankfurtu, Cerinove poluškare Sportingu, gol Robija u Valenciji 94. ili Maksimovićev ljubljanski produžetak. :))). Ipak, radi naših sam, već ostario, plakao samo dvaput: 2016. u St. Ettienneu, kada sam se u očaju bedak usudio načas pomisliti da ovaj narod više nema svoju reprezentaciju, i 2018. kad je Rakitić zabio zadnji Dancima. Tu smo skinuli sva prokletstva od Old Trafforda, Thurama, Senturka, Quaresme... Otada naše utakmice gledam trideset kila lakši, sve mi je ravno do Iloka makar dobili šest komada, ja sam svoje proživio kad se svega toga sjetim i pun sam ko brod. I nikad neću zaboravit kad svi 08 plaču oko Bilića, a on veli u mikrofon: e, al kako ga je frajer zabio! Jbg, ima ipak nešto veće u životu od komada krpe - a to je igra :))).
I na St. Denisu u ponedjeljak samo bez parkiranja autobusa, sa puno dolazaka iz drugog plana i - Luka neće izdržati cijelu, nije stroj nego majstor nad majstorima. Bolje ga ovako ubaciti na pola, sve podigne za 50%. I ne mijenjati Livija, al jbg, tko će slušati ishlapjela starca.
