U mnogo čemu bih se složio sa diskutantima Zone i ColoColo777 sa tim da ja mislim da je osnovni problem hrvatske košarke nestrpljenje i neobjektivnost kako javnosti i medija tako i struke. 
Imam utisak da vi ne razumete šta je reprezentativna košarka, da vi ne razumete da je u reprezentativnoj košarci individualni kvalitet pojedinca tek na četvrtom ili petom mestu, posle discipline, taktike, psihologije i uigranosti. Nema ni 25 godina od SP u Argentini a vi ste već zaboravili ko je činio tim SFRJ i ko je kakvu ulogu imao u tom timu. Sećate se naravno Dražena, Kukoča i Radje i mislite da su oni najzaslužniji za osvojene medalje ali da njih pitate (osim Dražena koji nažalost nije medju nama) oni bi vam kao iz topa rekli da su to Zdovc, Obradović i Savić. 
SRJ, SCG i Srbija su pravilno nastavili rad gradjen godinama u SFRJ i zato u našem timu ima mesta za jednog Markovića i Kalinića, za koje ja nisam uopšte siguran da bi bilo mesta u Hrvatskoj sa obzirom na vaše shvatanje reprezentativne košarke.
Posle utakmice Srbija-Hrvatska sam ostavio 2 komentara iziritiran vašim pljuvanjem Simona i Šarića u toj utakmici. Rečeno mo je da nemam pojma a istina je upravo suprotna. Simon je bio jedini igrač koji je bio u stanju da stvori lak poen za Hrvatsku a dok Raduljica nije mentalno izbacio Šarića iz igre, Šarić je bio zaslužan za to što mi do tad nismo dali koš iz reketa. Vi ste svi potencirali "maestralnu" igru Babe i pljuvali Acu što nije odrešio ruke Hezonji. Da je Hezonja imao malo više slobode i minuta vi utakmica ne bi bila neizvesna uopšte jer je dečko rupa u odbrani i ispadao je non stop. Tajna vašeg poraza od samo tri razlike nije u Babinom umeću nego u disciplinovanoj odbrani koju vam je Aca nametnuo. Aca poseduje odredjeno znanje ali kao i mnogi drugi hrvatski treneri ne zna kad je dosta. U želji da motiviše vaš tim motivisao je naš, nešto slično kao Mirkec. Kad budete imali trenera koji se bude isključivo bavio vašom igrom a protivnika gledao samo kroz skauting doći će bolji dani za hrvatsku košarku. Taj trener takodje mora biti i motivator i poznavati i najsitnije detalje iz privatnih života svojih igrača. Sve to utiče na reprezentativnu košarku. Od tog trenera očekujte rezultat posle četvorogodišnjeg ciklusa.

Ova generacija Srbije je nastala 2008 godine sa idejom da zenit dostigne 2012 u Londonu. Zbog povreda najvažnijih igrača i katastrofalnog odabira klubova istih uspeh 2012 je izostao. Ekipa se pravila oko Teodosića, Markovića, Krstića, Veličkovića i Bjelice od kojih su trojica bili omladinski prvaci sveta i pobedili američku ekipu sa Karijem i De Andreom u finalu. Tek osam godina posle toga, nakon kraha karijere Veličkovića koji je bio jedan od glavnih šrafova i odlaska u penziju Krstića, Teodosić, Marković i Bjelica su došli u situaciju da se plasiraju na OI i da konkurišu za najviši plasman. Pritisak je bio toliki da su izgubili u polufinalu od 5 puta slabijeg tima i faktički sve bacili u vodu. Kad smo se ipak posle kvalifikacija plasirali ostali smo bez Bjelice. Niko od nas nije očekivao da možemo do finala. Prvi ja. Pa ipak na moju žalost smo išli na pobedu protiv Francuske i uz božiju pomoć Parker je ubacio trojku za pobedu u tom meču te nas poslao u lakši žreb gde ste bili vi i klokani. Ja sam se jedini u mom okruženju radovao tom porazu, u svi oko mene su bili besni iako i oni poznaju prostu matematiku. Valjda iz ove moje priče možete da shvatite kako se pravi reprezentativna košarkaška generacija ... Dobronamerno vam pričam ...

A vi menjate trenere u svakom ciklusu, očekujete uspeh preko noći, za vreme utakmice SAD-Španija većina Hrvata gleda rukomet.
Ne znam šta vam nije više jasno ....