ti si milane jedan čeripiker. kip ap d gud vork.

marešić je sjajan sajning za garcijin hajduk, uz vezni red i napadača koji hajduku treba.

pričekajmo.

kako prepoznati navijača Rijeke koji ne posjeduje dres

Pozivamo sve naše navijače da u Osijek dođu u bijelom – u dresovima, majicama, šalovima…

Neka se na Opus Areni stvori bijeli zid koji će nositi Rijeku do pobjede, do osmog Rabuzinovog sunca!

Ki nema bijeli dres ili majicu, nek pride u bijeloj kanotjerici...:D

https://www.balkan-handball.com/analize/sezona-u-makedoniji-vardar-sampion-ohrid-hit-mamurluk-pelistera-alkaloid-ceka-verziju-2-0/

SEZONA U MAKEDONIJI: Vardar šampion, Ohrid hit, mamurluk Pelistera, Alkaloid čeka verziju 2.0

napisao zika.bogdanovic 11/05/2026

Najkvalitetnije ligaško takmičenje na prostorima Ex-YU, makedonska Super liga dobila je svoj epilog četiri kola pre kraja. Prebrzo ako se pogledaju početne predikcije koje su išle ka tome da bi šampionska trka mogla da bude nalik na prošlosezonskoj kada se o tome odlučivalo u poslednjih 60 minuta. Konkurencija tri kluba obogaćena pojavljivanjem na sceni ambicioznog Ohrida obećavala je veoma interesantnu sezonu. I bila je, donekle, sa jasnim usponom i padom ekipa iz „velike četvorke“. Sve se završilo pre vremena što se tiče prvenstva i poprilično nelogično sa aspekta opterećenja i tajminga. Vardar se posle četiri godine vratio na tron. Silazna putanja koja je trajala od onog junskog dana u Kelnu 2019. godine kada je osvojena druga titula u EHF Ligi šampiona na istorijski način nezabeležen u istoriji rukometa, zaustavljena je prošle sezone i to je postalo evidentno. Titula koja je bila u džepu nije osvojena. Eurofarm Pelister je odneo pehar iz „Jane Sandanski“ na spektakularan način , a ceh je platio Argentinac Milano koji je otpušten 20 minuta pre polaska na letnji odmor i pored produženog ugovora par nedelja ranije. Uspeo je, međutim, Vardar da se brzo stabilizuje. Klupska legenda, Ivan Čupić, dobio je šansu, prvi pravi veliki posao u trenerskoj karijeri. Sastav je nadograđen, Ukrajincu Gorigi pridodat je Jaka Malus koji je već posle mesec-dva izgledao kao rođen u Skoplju. Slovenac je „resetovao“ karijeru, plivao kao riba u vodi, sazreo, inteligentan i sa par mišića više, ono što mu je falilo tokom čitave prošle decenije za rvanje sa robusnim defanzivcima po Evropi. Da nije samo „dobar dečko iz komšiluka“ i čuvar priča svlačionice Talanta Dušebaeva, pokazao je poljski čuvar mreže Miloš Valah. Strpljenja je našao Čupić i za Uroša Mitrovića, kakvog nisu imali neki prethodni treneri koje je imao u karijeri, poštujući neosporni potencijal koji srpski desni bek ima. Sastav se menjao u hodu, otpali su Borozan i Taleski, ali je doselekcija urađena, stigli su Žoao Pedro i Vorkapić iz Vojvodine u pravi čas, vratio se i momak iz lokala Milan Lazarevski da podeblja vezu sa tribinom i probudi dodatni sentiment kod crveno-crne publike. Stvorila se hemija, svest da se titula vraća u Skoplje i na tom talasu se išlo do kraja. Vardar je ponovo na putu na kome je bio, bez ekstravagancije koju je nosila era Sergeja Samsonenka, ali pozicioniran kao klub u koji se dolazi i za koji se navija. Kako je Vardar rastao iz meseca u mesec, tako je Eurofarm Pelister padao. Optimizam i polet zbog načina na koji je osvojena treća titula trajao je do kasne jeseni. Prelomni momenat sezone bio je naprasni odlazak Rubena Garabaje. Španski trener je dobio šansu da se oproba na najvećoj sceni, osvojio Super Kup, u EHF Ligi šampiona je u par utakmica izvukao više od maksimuma, ali bez bodlji koje bi ga odbranile od lokalne rukometne čaršije, brzo se predao. Krizni menadžment nije uspeo prošle zime, trajno trenersko rešenje nije nađeno, a s tim je i na neki način poslata poruka timu i javnosti. Oreol nepobedivosti se trošio i kada je evropska sezona završena, a kada se mislilo da će fokus na domaću scenu i više vremena biti forte za tim iz hale „Bore Čurlevski“. Najteži porazi doživljeni od Ohrida dobrano su uzdrmali ekipu.

Ono što je Bitola doživela u prethodne tri godine je bila bajka – medeni mesec kada je istorija rukometa u ovom gradu u pitanju. Toliko velikih timova, toliko velikih igrača prodefilovalo je Širokim sokakom kao omaž svim generacijama igrača i navijača koji su stvarali Pelister. Videla su deca i Karabatića, i Hansena, Mema i Gidsela. Sa medenim mesecom je završeno. Naredne sezone neće biti Lige šampiona, a Liga Evrope, ukoliko je izbore, kvalitativno je oduvek bila nešto što je realnost i prava mera za Eurofarm Pelister. Razočaranost je normalna i jasna pogotovo kada se doživi debakl od Vardara na njegovoj proslavi titule, ali i gradacija u lošem mora da postoji. Sve ove godine među 16 najboljih u Evropi, staviti grad na mapu u takvom društvu, više je od normalnog i očekivanog. Ta žurka je završena, ali dobar osećaj mora da postoji, a ne samo mamurluk. Duboka analiza urađenog, dobar prelazni rok i izbor trenera koji će znati gde dolazi, šta donose i pobede i porazi u sredini koja pasionirano prati svoj klub. Ako se u svemu tome pogodi, onda ima nade da će Pelister ostati da duva uz vrat Vardaru do narednog maja i preti da vrati titulu kod kuće. A i kada gnev ostane da bude primarna emocija, treba podsetiti na šta je klub godinama, rezultatski i organizaciono, ličio pre dolaska porodice Sterjev. Prosek makedonskog proseka. Neke stvari nikada ne treba zaboraviti.

Ohrid. Nova energija i destinacija koja je falila makedonskom rukometu. Gotovo da nema sportskih priča u kojima se već u prvoj godini toliko uspeha napravi da će biti jako teško to ponoviti svake naredne sezone. Ideja i realizacija dovođenja Borisa Rojevića bila je pun pogodak. Srpski trener pokazao je da i u „romingu“ može i zna. Na liniji sa ambicioznim klupskim čelnicima uz punu podršku lokalne vlasti na čelu sa gradonačelnikom, srpski trener je stvorio hemiju u svlačionici, uverio igrače u svoj sistem i izvukao maksimum na terenu. Dobro selektirana ekipa koja ima glavu i rep. Klub je od prošlog leta nizom poteza poslao poruku tržištu da je Ohrid ozbiljna rukometna opcija u koju se dolazi da bi se borilo za trofeje. U problematičnim situacijama brzo se pronalazilo rešenje na tržištu, a pogodaka je bilo daleko više od promašaja. Dolazak Japanca Jasuhire sredinom aprila je bio ozbiljan udarac za konkurenciju i furiozan način da se uđe u finiš sezone. Umalo je platio Vardar u finalu Kupa, a u borbi za drugo mesto ta sveža krv je donela prevagu u odnosu na Pelister i Alkaloid. Japanac je majstor rukometa – kvalitet za Ligu šampiona. „Biljanini izvori“ su postali mali za sve koji žele da gledaju dobar rukomet. Olimpijakos, pa Celje, ozbiljni skalpovi digli su grad na noge. A pravo finale ide 30. maja sa Tatabanjom. Za istoriju. Leto i nova sezona doneće prave izazove, jer će sada Ohrid biti onaj koga treba loviti, target drugima, a lestvica će se po pravilu dizati sve više i više. Ta lestvica je u Alkaloidu bila podignuta ove sezone, a nakon godina u kojima je makedonski proizvod išao samo napred i napred. Super Kup, Kup, kao vrhunac trofej EHF Kupa u nedovršenom finalu sa AEK-om, etabliranje nekolicine mladih igrača u reprezentaciji i odličan rad Kirila Lazarova, trebali su nadogradnju u sezoni koja se završava, ali se to nije desilo. Uljuljkani uspesima koji su stizali jedan za drugim, „farmaceuti“ nisu prepoznali momenat kada su Vardar i Ohrid napravili ozbiljan iskorak u formiranju rostera, i tako u sezonu ušli u podređenom položaju. To na „Autokomandi“ nisu ispratili verujući u ideju da će sa minimumom kvalitetnih stranaca uspeti da drže korak u borbi za trofeje. Uz nesreću u žrebu za Ligu Evrope, povredu Miteva, sezona je dobila svoje obrise. Alkaloid baziran isključivo na domaćim igračima teško da može da drži korak sa „boostovanom“ konkurencijom i to je sada mnogo jasnije iz svakog ugla. Najava transfera za narednu sezone, dolasci Cehtea, Borozana, na tragu su onoga što smo deceniju i po ranije imali sa Linom Červarom na istom mestu u priči Metalurga. Domaći proizvod nadograđen kvalitetnim strancima pored kojih će i domaći mladi igrači napredovati – to je jedini način da se klub pozicionira na međunarodnoj sceni u takmičenjima iznad EHF Kupa. Verzija Alkaloida 2.0.

Zemlja u kojoj rukomet večno sja i naredne sezone će imati veoma kvalitetnu ligu sa dodatkom trenerskog debija Stojančeta Stoilova u Butelu. Političke promene u zemlji vratile su rukomet u fokus i dale mu specijalni status kakav je imao i u prethodnoj deceniji. U svemu tome traži se i način da se pruži šansa domaćim igračima i ne budu ugušeni osrednjim strancima. Balans je neophodan kako ne bi trpela reprezentacija.

Ni tebi još ne mogu udijeliti lajk, nemam još pravo na takve "akcije". I više si ga nego  zaslužio. Rekli bi vi s mora, pogodio si u sridu 👍 ...

Isto tako je netko dobro zaključio, ako se neki klub "čerečio", i još uvijek povremeno, to je Ceda. Da puno ne pišem samo ću se ponoviti od prije nekoliko dana, ako tog kluba iz nekog razloga nestane, mislim teoretski, tek onda će se vidjeti koliko je funkcionirao na zdravim temeljima, financijama, uvjetima, s dobrom strukom i najvećim interesom klinaca da dođu trenirati baš u Cedu. Ako to nije pokazatelj dobro organiziranog kluba (sa svim manama kojih ima i u najboljim mogućim košarkaškim sredinama) ne znam što je onda? To što je seniorska ekipa ove sezone kiksala ama baš ništa ne mijenja na stvari. 

Kao netko tko se prepoznao u opisu tih nekakvih forumskih pljuvača KK Rud... ovaj, Dinama, napisat ću još jednom svoj stav iako se ne volim previše ponavljati, a prilično sam siguran da sam ovo već pisao.

Moj prvi, osnovni i najveći problem s tim klubom je činjenica da (smatram da) je osnovan isključivo s jednim ciljem, a to je lešinarenje nad sudbinom Cibone koja je bila na dobrom putu prema marginalizaciji, ako ne i gašenju. Nemojmo se praviti ludi i misliti da nešto slično nisu radili i neki drugi zagrebački klubovi, svaki iz svoje perspektive i razloga, ali ovaj klub je bio najekstremniji iz nekoliko razloga.

Prvo, sam odabir imena je dao ukazati da će se potencijalnoj navijačkoj bazi pokušati približiti iznimno suptilnim i nimalo prvoloptaškim sredstvima kao što su igranje na emociju koju ime Dinamo bez sumnje pobuđuje među Zagrepčanima. Pa naš dragi kolega forumaš koji je u svim svojim reinkarnacijama pisao to isto Dinamo u caps locku dok ga nisam počeo zajebavati s tim je prvi brže-bolje poletio "navijati" za njih jer su se tako nazvali, kao šta bi valjda navijao za bilo koga tko bi na plotu napisao sveto ime to. Iako je, sudeći po ostatku njegovog opusa, deklarirani navijač Cibone. I koliko ima takvih primjera koji, neki zbog neupućenosti a drugi zbog pretjerane ostrašćenosti, automatizmom krenu podržavati klub o čijem funkcioniranju znaju malo do ništa. 

Drugo, detalj na koji malo ljudi obraća pažnju, ali mene onako malo češe jer mi je i to dobar indikator lešinarenja nad Ciboninom sudbinom. Postojala je opcija osnivanja novog kluba koji bi s natjecanjem krenuo, pišem iz glave ali prilično sam siguran da nisam ništa pobrkao u vremenskom toku, jedan stupanj niže od onog u kojem se uprava infiltrirala u KK Rudeš. Prevedeno na zdravoseljački, njima se toliko žurilo s brzim startom jer su mislili da je pitanje neminovne Cibonine smrti stvar formalnosti i da se u raspodjelu gradskih novaca a i termina u Draženovom domu treba uključiti šta prije da ne bi prošla baba s kolačima i mrska jugounitaristička Cedevita pokupila svo vrhnje. Činjenicu da se apsolutno ne zamaraju mlađim kategorijama ne želim niti spominjati, toliko mi je jadno to. 

Treće, navijačka skupina. Za razliku od Tornada, Maligana i Funcuta koji su manje ili više službeno osnovani na košarci i zbog košarke, BBB je isključivo nogometna navijačka grupa koja je u dvorane - apsolutno ne poznavajući košarkašku dinamiku - jednostavno preslikala nogometni stil navijanja, te je tako u dvorane donijela atmosferu koja je, možda u nekoj njihovoj ideji, trebala biti na tragu grčkih grupa, u nekoj mjeri i na tragu navijačkih grupa dvoglave aždaje iz susjedne države. Samo ću se prisjetiti onog asa koji je prije par godina u Zadru bio toliko slobodan doći na tribinu, izvaditi sadržaj gaća i lamatati istim u koncentričnim krugovima naočigled ljudi s dicom. Međutim, u sveopćem jadu hrvatske košarke, ni BBB ni bilo koja od ostalih navedenih grupa iz raznoraznih razloga ne može okupiti značajnije ljudstvo (u prosjeku), pa se - da bi iskompenzirali tu malobrojnost - okreću prvoloptaškim metodama poput brojnih bubnjeva. Da su u klubu uspjeli stvoriti neki opipljiv rezultat, i brojnost navijača bi bila veća, ali to bi - a i ovako je - dovelo do još većeg ekskluziviteta ultra skupine kao jedine relevantne ciljane skupine navijača ovog kluba. Neironično (se) pitam koliko klupskih dresova je prodano zbog neke prosječne košarkaške priče. Je li koje dijete pitalo oca da mu kupi dres njegovog omiljenog igrača Imrana Polutka? Pardon, sad sam već postao zao. :D

Moja poanta je da su temelji ovog kluba od samog starta na krivim nogama i da su svoje namjere iole upućenijem putniku namjerniku uspijevali zamaskirati poput Leclerca iz Allo Allo. Kako je sad sve izvjesniji scenarij o potpunom oporavku Cibone, sav smisao postojanja ovog kluba pada u vodu jer prvi u gradu očito više ne mogu biti, a nogometni klub zaboli krasan k za njiih. Iako, vjerojatno bi neki izdvojeni novac iz nogometnog kluba bio trošak s kojim bi se na Maksimiru mogli nositi, ali poslovno carstvo koje je tamo izgrađeno nije postalo takvo jer se dijelilo okolo šakom i kapom. Nekad je išlo u privatne džepove, sad (navodno) sve ide u tekuće poslovanje. Ali nekakvim wannabeima nije davao ni Mamić, a sada očito ni Boban.

Još sam na kavi i vodi.

Borimo se za prvaka, još dva kola.

Svaku pobjedu slavimo ko da nema sutra, jucer bila kotlovina i što bi Mijo reko "sto pivi".

Žena ljuta, morat cu se malo cistit ovaj tjedan :D