Selektor Srbije, Jovica Cvetković : Došao sam nešto da stvorim! (prvi deo)

Okupljanje reprezentacije Srbije zbog mečeva pretkvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj sledeće godine, iskoristili smo da obavimo jedan opširan razgovor sa selektorom Srbije, Jovicom Cvetkovićem. Kao uvek do sada, vruća selektorska klupa je predmet kritika, a selektorski rad izaziva raznorazne emocije, koje kod srpske rukometne javnosti nikada ne jenjavaju. Srpski reprezentativni rukomet nikada nije bio slabije rangiran na međunarodnoj lestvici. Ipak, neki novi klinci bude nadu u svetliju budućnost. Gde smo sada i gde ćemo biti do Londona 2012. godine? Na sva ova pitanja, odgovore smo potražili od selektora Cvetkovića.

Prošlo je godinu i malo više od kako ste selektor Srbije. Kako ocenjujete svoj dosadašnji rad? Da li ste zadovoljni?

- Došao sam u septembru 2006. i zatekao rasulo. Bili smo u situaciji da je većina igrača bila iz Crne Gore. Zašto je to tako, ja ne znam. Ali sada vreme može da pokaže, gledajući ovaj sastav, koji je 18 meseci zajedno, njegov kvalitet i perspektivu, možemo doći do zaključka, kako se radilo. Igrači koji danas nose reprezentaciju, bili su vrlo malo ili uopšte nisu bili zastupljeni u godinama iza. Mnogi su izgubili ono najdragocenije vreme od 20 do 25 godine, a ako znamo da su kvalitetni i da nas svi u svetu svrstavaju u jednu od najperspektivnijih reprezentacija, dolazimo do zaključka da nas je neko unazadio? Međutim, izgleda da u našem sportu nema nikakve odgovornosti, jer ne sme da se dogodi da nešto vredno propadne. Mora da se zaštiti. Izuzetno sam zadovoljan prethodnim periodom. Dosta smo uradili kada je u pitanju formiranje nove reprezentacije. Uslovi nisu bili adekvatni. Odmah po forrmiranju, morali smo da igramo Svetski kup sa najjačim selekcijama na svetu. Nismo imali vremena za selektiranje, ali smo se snašli u okviru onoga što smo imali. Uporedo smo razmišljali o budućnosti.

Oformili ste stručni štab u kome se nalaze treneri koji imaju iskustva u radu sa mladim igračima?

- Ivić je selektor juniora, Jordović selektor kadeta. Nama je cilj da taj rad dovedemo na visok nivo, obučimo mlade igrače i stvorimo što više njih za „A“ selekciju. Svi treneri koji mogu da pomognu, a pokažu da vrede, biće zastupljeni, dok sam ja selektor. Oformljena je perspektivna juniorska reprezentacija. Kroz to formiranje, videli smo gde smo grešili u prošlosti, jer imamo juniore koji nisu bili kadeti. Nema prevare u sportu, vreme sve pokaže. Moramo da svedemo propuste na minimum. Mi smo mala zemlja. Jugoslavija je imala 22 miliona stanovnika, šest republika, kvalitetniji rad, širu bazu. Ovo je novije vreme, koje je donelo mnogo nemaštine. Sport je osiromašio, ne samo rukomet. Izgubili smo rejting. Zaostavština je nikakva.

Kako navići ljude na to? Kako jedan prosečan ljubitelj sporta, koji je vas gledao kako osvajate medalje, sada da prihvati tu „novu realnost“, po kojoj je uspeh i da se plasiramo na veliko takmičenje?

- Ne razmišljam o tome. Znam sa kojim sam porivom došao ovde. Moja je želja da kao selektor maksimalno pomognem rukometu i sve oko mog dolaska, kazuje na to. Daleko sam više zarađivao u klubovima i to nije bilo presudno. Došao sam da pokrenem sve sa mrtve tačke, jer nismo bili na nuli, već u minusu. Svako ko zna stanje u rukometu, zna o čemu pričam. E sad, svako ko očekuje brz rezultat, ja ću im otvoreno reći, nema ga! Ako će da me smene zbog toga, neka izvole. Moj prvi mandat je bio godinu i po dana. Na osnovu naše koncepije i rada, tog kratkog perioda, odgovorni ljudi su mogli da sagledaju da li je to to, da li u nas treba verovati. Novi ugovor na četiri godine, kazuje da ti ljudi vide velike promene i da idemo u pravcu gde ide sav rukometni svet.

Da li mislite da je vaša vizija „London 2012“ dovoljno predstavljena? Kako se nosite sa nezadovoljstvom rukometne javnosti?

- Ne osvrćem se. Uvek je kod nas to tako. Kritike me lično ne pogađaju. Došao sam nešto da stvorim i ostavim. Ako nisam zaslužio da radim dalje, radiće neko drugi. Interesuje me da odradim posao najbolje što mogu. Ne razmišljam o sebi i o reprezentaciji u narednih deset godina. Nisam opterećen, da li će mene neko pustiti da napravim rezultat. Svestan sam gde sam došao, znam koliko je naš svet razmažen i želi rezultat na brzinu. Ne opterećujem se perifernim stvarima. Pripremamo novu selekciju, olimpijsku. Koristimo svaki trenutak da te momke okupimo, da paralelno igraju sa seniorima. Utakmica protiv Slovenije, koju smo dobili sa tim mladim igračima, govori da imamo potencijal. Ta utakmica je neprocenjivo bogatstvo za te igrače, jer oni sazrevaju preko noći. Neki igrači već sada mogu igrati u „A“ selekciji. Trudimo se da kroz rizik, kao u utakmici sa Faranima, ubacimo u vatru te mlade, jer znamo da će im to puno značiti u sazrevanju.

Čini se da na Farskim Ostrvima nije bilo sve glatko?

- Imali su sudije uz sebe, komšije Islanđane i ako se uzme u obzir da su Farani pesnicama nastupali na naše igrače. Kažem, morali smo da rizikujemo. Ne nešto što će nas lično umiriti, da bi sutra pročitali u novinama sve najlepše „pobedili 15 razlike“. Evo, već pobeda od pet razlike izaziva sumnju i kritiku.

Da li je došlo do opuštanja?

- Nije bilo opuštanja i potcenjivanja. Održali smo sastanak po povratku i pokušali smo da kroz razgovor sa igračima, izvučemo nešto što će nam koristiti sutra. Na taj način kvalitetnije ulazimo u sledeće mečeve. Svestan sam da narod nema strpljenja. Bez obzira što imam mandat na četiri godine, ja ću uraditi sve, da ono što narod očekuje, uradim za godinu dana! Ali neću preskakati neke neophodne segmente razvoja.

Junske kvalifikacije mogu biti prekretnica? Šta ako ne uspemo?

- Neću da razmišljam u tom pravcu, jer očekujem da prođemo. Očekujem da se plasiramo na veliko takmičenje i tamo damo svoj maksimum. Uvek imam ambicije i nikada se nisam zadovoljavao prosečnim rezultatima. Bio sam realan, koliko možemo i u mečevima sa Islandom. Znao sam ko je prekoputa, ali smo sve učinili da prođemo. Znali smo koji kvalitet imamo protiv sebe i sudije. Uspeli smo da eliminišemo kvalitativan faktor, nismo uspeli sudije, protiv pete reprezentacije na svetu. Ko hoće da gleda realno, on će sagledati. Te dve utakmice govore o tome da je to stepen stvaranja dobre reprezentacije. Sve što radimo sada, radimo za sutra, da prođemo i ove, i kvalifikacije u junu.

Često srpska reprezentacija prima preko 40 golova. Da li je filozofija rukometa „40:39“, jedini koncept u savremenom rukometu?

- Nećemo da gledamo koliko golova primamo, ako damo više. Nama je to cilj. Nama je cilj da pobedimo protivnika 40:39, i nećemo se osvrtati na tih 39. Savremeni rukomet je takav. Moramo se prilagođavati novim pravilima koja diktiraju igru. Lično, mislim da smo mogli dosta ranije da se prilagodimo, ali smo gajili neki drugi sistem. Igrali smo stereotipno sa nekom kao jakom 6:0, 3:2:1 odbranom, bez igrača za brzu igru, bez kontranapada, bez osmišljene polukontre. Nismo uspeli. Sada smo se prilagodili savremenom rukometu, s tim što pokušavamo da odemo korak dalje u obučavanju igrača.

Da li igrači mogu da se prilagode tom sistemu? Većina ovih igrača nije obučavana za ovu vrstu igre u mlađim kategorijama, a mnogo njih ne igra u ovom sistemu ni po svojim klubovima?

- Mislim da mogu. Imam svoju viziju rukometa. Neko će reći jurnjava. Neki od trenera time kritikuju igru reprezentacije. Možda jeste za čoveka koji nikada nije gledao rukomet. Ako menjamo koncept, ako ulazimo u neki brži ritam, onda to i može da liči na jurnjavu. Tu postoji sistem. I kada je u pitanju napad i odbrana, i kontranapad i sprečavanje kontranapada. Da bi to postao sistem, mora da prođe vreme. Ova ekipa ima 20 zajedničkih nastupa. Kada budu imali 50, onda ćemo govoriti o ekipi koja se poznaje, koja se saživela i koja tek tada može da počne da pravi rezultate. Neću odstupiti u mojim pogledima na rukomet. Ne zadržavam se na onome što trenutno vidim, već pokušavam da odem korak dalje. Moramo da naviknemo igrače na taj način igre. Razlika je u tome što su igrači ranije navikli da odmaraju, kalkulišu u nekom segmentu, da bi napad odigrali kvalitetnije. Sada više nema prostora. Mora igrač da odigra kvalitetno napad, odbranu, kontru i da se vrati u tu odbranu. Može da se odmara kada mu protivnik to dozvoli. To je formula. Svaki igrač u igri mora da funkcioniše 5-10 minuta u svim ovim fazama.

Dobro je da čujemo vaše mišljenje o toj, ovde već otrcanoj sentenci "modernom rukometu".

- Napad počinje iz odbrane. Odmah po osvajanju lopte, krećemo u napad. To je moje viđenje rukometa, u odnosu na onaj stereotipni rukomet ranije. U tome ću izdržati, jer je to rukomet budućnosti. Drugi koncept ne vidim. Taj rukomet će zahtevati 14 igrača, gde će sve manje biti prostora za izmene odbrana-napad. Siguran sam da će jednom prestati da se menjaju igrači odbrana-napad, kad to trener hoće. Igrač će morati u kontinuitetu da izdrži 10 minuta, da nauči da funkcioniše kada je umoran. Moraće pod velikim opterećenjem da bude precizan i skoncentrisan.

Čime ste najzadovoljniji?

- Najzadovoljniji sam što igrači prihvataju ovo što namećemo. Bez toga, moje želje su samo pusti snovi. Napredovali smo. Bitno je da takav način igre donosi njima rezultat. U sportu nema ništa što može da se sakrije. Teren sve pokazuje. Preduslov za stvaranje vrhunske ekipe je sama atmosfera. Oni se međusobno druže, poštuju dogovorena pravila, ne da bi zadovoljili selektora, već zato što znaju da ta pravila dovode do vrhunskog rezultata.

Da li je atmosfera poremećena, budući da ste posle utakmice sa Farskim Ostrvima, izbacili iz reprezentacije Stojkovića i Stanojevića?

- Nisam ja njih eliminisao, oni su sami sebe eliminisali. Ne može da se desi da Stojković konstantno izlazi u beloj maijici, a svi ostali u crvenim trenerkama. Ne može da nosi klupsku torbu, a svi ostali „Hummel-ovu“ koja je dovoljno velika i funkcionalna. Ne može da se desi da stoji, dok se ostali vraćaju u odbranu. To su neki kiksevi koji su se dešavali i to nije prvi put. Prvi put se uvek prašta. U reprezentaciji nema svađe. Tražimo da se vole između sebe, da se shvate na pravi način. Ova igra puno traži. Nema prve postave. Postoje sedmorica koji počinju utakmicu. Momci sada shvataju da su svih 14 kao braća, da su jedno, da donose pobedu zajedno, da uvek moraju biti maksimalni. Igrač koji ulazi u igru, želi da igra isto dobro kao njegov saigrač. Nekada su se mrzeli igrači koji igraju istu poziciju. Ne, danas se vole, i ja stojim iza ovoga što pričam! Shvatili su da zajednički rad donosi veće uvažavanje kod klubova i bolje uslove kod ugovora. Ova dvojica su sama sebe eliminisala, nije bilo žučne rasprave. Da su ostali, sigurno je da bi problem napravili, nekada, kada bi nam bilo važnije. Ovo je proces selekcije. Nisu bili sposobni, dolaze novi. Ima tu puno igrača koji čekaju. Svest da neka pravila nisu moranje, već neophodnost, da bi postigli rezultate koje očekujemo, stvara kult reprezentacije! Ovi momci vole reprezentaciju, jedva čekaju da se sretnu, vole da izađu zajedno. Tako nije bilo ranije. Bez toga, sve ovo što pričam je glupost. Ne vidi to običan čovek, ali to može da vidi neko ko zna rukomet. Ni jednog trenutka ne može da nađe igrača koji ne daje sve od sebe na terenu. Možeš da promašiš. Ne možeš da se ne boriš! Mi ginemo na terenu, da bismo pobedili. To je 50% od onoga što želimo, ali je preduslov, da damo 100%, a ne kao nekada, da se štediš, da dolaziš na okupljanje da se provodiš...

Da li je teže napraviti atmosferu u timu, kada imate okrnjke generacija od 78’ do 86’, a bilo je slučajeva da na okupljanju zajedno imamo npr, golmane Damjanovića i Strahinju Milića, gde je razlika 25 godina?

- Ne postoji ovde jaz, čak naprotiv. Stariji momci su prihvatili lepo igrače, ko god da je došao. Slobodno možete da pitate sve ove koji su dolazili. Damjanović je bio tu, jer nam je trebao u jednom momentu. To je bila moja procena. Ja sam pričao sa 15 golmana, želeći da obezbedim najbolje. Nisam uspeo. Tu je bio Šuca, igrali smo protiv Makedonaca, u tom momentu je znao makedonske igrače, jer je branio tamo. Znao je da neće ostati, ali i po njegovim izjavama, on je srećan što je bio član reprezentacije. Na tome radimo, da čovek bude srećan što ima za reprezentaciju, makar jedan nastup. Da pođemo od toga, onda će sve biti dobro.

Strahinja Milić je velika nada?

-Milić je naše bogatstvo, budućnost. To što je on prikazao sa 16 godina na turniru, kao da je 10 godina u reprezentaciji. Dobio je priliku slučajno, kako se to dešava u sportu. On je tu, u juniorskoj reprezentaciji. Prelom ruke je razlog što nije sa nama.

Čini se da perspektivni klinci, često nisu proizvod kvalitetnog rada?

- Moramo menjati nešto, jer smo svesni da se ne radi dobro sa mladima po klubovima. Da budemo otvoreni i iskreni, jer ako to ne budemo, nećemo izaći iz ove situacije. Cvetković, Ivić i ostali neće biti tu posle 2012, ali moramo imati cilj da eliminišemo loše stvari, da ne dozvolimo da treneri mlađih kategorija budu selektori roditelja, a ne dece, jer u klubovima igraju deca čiji roditelji imaju para! Ona nisu bolja od one dece čiji roditelji nemaju. To pitanje treba da rešava Savez.

KRAJ PRVOG DELA...

Selektor Srbije, Jovica Cvetković : Došao sam nešto da stvorim! (drugi deo)

Puno je igrača prodefilovalo kroz reprezentaciju. Ipak, čini se da nisu svi dobili šansu? Da li ste probali sve što imamo?

- Sa mnogim igračima sam radio ranije, pa proverio kroz reprezentaciju i video da nisu pravi. Svi igrači su u mom fokusu. Nema igrača koji je kvalitetan, a da nisam pokušao da bude zastupljen. Trenutno ovde imamo najkvalitetnije. Ne mogu da razmišljam o igračima koji su istog kvaliteta kao ovi koje imam. Mora da bude bolji od ovoga, jer nemam više vremena. Izbacivanje igrača kojeg imam, pa ubacivanje drugog na njegovo mesto, značilo bi da počinjem ispočetka. Selektirani igrači su pokazali kvalitet i sa 50 nastupa, biće to dobra celina. Ne mogu stalno da ubacujem i izbacujem. Selekcija je stvar ukusa, a znam kako gledamo na nju kao narod. Svaki čovek je selektor.

Marketinški je nepopularno, a i prosečnom gledaocu neshvatljivo, da najbolji strelac španske lige, Davor Čutura, dobije desetak minuta igranja u nacionalnom dresu i više nikada ne bude pozvan.

- On kao odbrambeni igrač ne može da dobije šansu. Kao takav se ne uklapa u novi rukomet. Treba nam određeni tip igrača. Čutura nije to. On je samo dobar napadač. Kod levih bekova, Momir Ilić je jedan od najboljih strelaca i igrača Bundeslige. Ako gledamo iza njega, igrač koji nadolazi, to je Šešum. Ne mogu da dovodim igrača od 28, 29 godina, zato što je najbolji strelac, a imamo Ilića sa 26 i iza njega mladog Šešuma. Ako bih to uradio, onda Šešum nikada ne bi dočekao da bude najbolji na toj poziciji i da normalnim putem sazri kao reprezentativac.

Manojlović, Vujin, Vladica Stojanović? Puno je imena...

- Manojlović je dobio šansu, nije zadovoljio i njega nema. Vujin je ispod kvaliteta igrača koje trenutno imamo na poziciji desnog beka. Stojanović je već u godinama. U reprezentaciji imam dva različita tipa srednjeg beka, Vučkovića i Anđelkovića. To je stvar selekcije. Vladica je bio na jednoj akciji. Pokušao sam da uvažim svakoga. Neko se nije nametnuo kvalitetom igre, neko kvalitetom ponašanja. Sada više ne razmišljamo o igračima koji su u nekim godinama. Gotovo je sa igračima od 26,27, 28 godina. Selekcija je završena. Oni nisu moj problem. Ako su bili kvalitetni, oni su problem onoga pre mene. Zašto kada su bili u igračkog zaletu, nisu bili uvaženi kao igrači?

Mnogi vam zameraju neobaveštenost. U septembru se pojavio spisak reprezentativaca za Svetski kup, na kome je pisalo da je Golub Doknić, golman Vardara, iako je već nekoliko meseci bio u Italiji, a Dragićević, igrač Konstance, iako igra u Danskoj. Kako je moguće da se takve stvari dešavaju?

- To mora da se oprosti. Nisam znao da je Doknić, Crnogorac. U početku sam zvao i Muratovića, ali se on opredelio za Crnu Goru. U tom nastajanju, malo smo lutali. Nikčević koji je iz Crne Gore, igra za nas. On je opredelio svoj put. Kada sam došao, nisam znao ko je ko. Dešavaju se greške. Svi mi grešimo, niko nije bezgrešan.

Kritičari govore i o tome da ne može trener, koji nikada nije radio na Zapadu, da propagira savremeni rukomet?

- O čemu se tu radi? Treba samo sagledati šta znači moderan rukomet. Šta nova pravila nameću sama po sebi. Nije to proizvod Zapada, već pameti ljudi koji rade sa rukometašima. Pravila igre diktiraju rad i stil igre. Ako ne postoji centar, pa logično je da počinješ napad iz odbrane, da taj napad mora da bude osmišljen. Svako kome nije jasno šta je moderan rukomet i šta misli Cvetković, može da mi se obrati. Održaću predavanje na temu mojih pogleda na moderan rukomet. Ja ne bih bio ja, kad bi se zadržao na tome što vidim. Uzeću od svakog što mislim da je dobro, ali idem korak dalje u odnosu na ono što se igra danas. Sa tim usponom, bićemo ispred ostalih. Meni je cilj da budem ispred, jer smo se već po stilu izjednačili sa Zapadom. Imamo nešto što niko ne može da nauči. Moć improvizacije. Možemo da naučimo da igramo brzo, kao Španci, discipliinovano kao Šveđani, da budemo kulturni, da se volimo kao oni, pokazali smo to. Mi od drugih možemo da kupimo, ali oni od nas ne mogu da kupe, ono što imamo u sebi kao narod! Moć improvizacije, taj individualizam. E, taj individualizam dolazi posle. Možda sam danas učaurio igrače, zato što želim da se ujednačimo sa onim što nam diktira svetski trend, ali sutra, kada budemo to savladali, nas niko neće moći više da prati.

Kakav uticaj imate na stručni rad trenera u Srbiji?

- Žao mi je što drugi ne rade u našem rukomet na ovakav način. Sa ovim rukometom koji se igra u Srbiji, niti se prave igrači, niti rezultati, niti se pomaže reprezentaciji. Pogledajte dokle nam ekipe stižu u Evropi. Imam jedino uticaj, ako trener u klubu želi da vidi šta mi to radimo i čuje našu filozofiju. Bez para sam sa Zvezdom osvojio duplu krunu 2004. godine, stvorivši ekipu za respekt, koja bi imala igrala veliku ulogu u Ligi šampiona. Ljudi oko nas nisu bili kvalitetni. Radili smo bez para, ali su igrači prihvatili rad, verujući u budućnost. I dobili su je. Ceo tim je tada vredeo 9000 eura, a danas ti igrači vrede između 1,5 i 2 miliona. I poslednji igrač te Zvezde je našao dobar klub. I u Skoplju sam uzeo duplu krunu. Nemoj da me voliš, ali radi to zbog sebe. Treneri moraju da prate savremene tendencije. Ne moram da budem na svakom prvenstvu uživo, da bih znao kako Zapad funkcioniše. Mogu njihove ideje da vidim i preko TV-a. I ja imam iste takve ideje. Bilo bi dobro da domaći treneri prate sistem rada reprezentacije. Trening više nije onakav, kakav je bio do sada. Mora da bude prilagođen utakmici. Brza igra zahteva sistem rada prilagođen toj brzini. Ne može igrač u prvoj brzini da trenira, a igra utakmicu u četvrtoj. To je suština.

Da li znate da je cela Srbija nekoliko sati verovala da je doživljen poraz na Farskim Ostrvima? To su preneli svi ovdašnji mediji.

- Pa to je fenomenalno. Kada bi se pričalo o utakmici Farska Ostrva-Srbija, da nije bilo greške(smeh).

Nije nam bilo prijatno...

- Vama nije, ali mnogima je bilo. I to je naša žalost. Ima mnogo zlonamernih ljudi.

Vi niste miljenik javnosti, ali se čini da vaš rad prikuplja gnev ljudi, usmeren i na nacionalni Savez? I dalje se priča loše o Savezu?

- Imao sam iskustvo dok je Milorad Vučelić bio predsednik, bio tada u UO, bio predsednik trenerske organizacije, bio u Savezu kod Mićovića, znam kako se radilo dok sam bio prisutan kao igrač i trener, tako da mogu otvoreno da kažem, da ovaj čovek(Velimir Marjanović) koji danas vodi srpski rukomet, po prvi put vodi rukomet na pravi način! On želi da ostavi nešto i kada jednog dana bude otišao, nešto dobro. Normalno je da takav čovek u našem društvu ima puno problema. Normalno je da oni negativci, koji su ranije figurirali, hoće da mu slome kičmu. Voleo bih da ti kažu, šta loše radi Cvetković? Neka dođu i kažu. Verujem u ljude u Savezu, znam šta rade da bi bilo bolje i da je njihova problematika ogromna. Sve ono negativno što se nagomilavalo decenijama, žele da iskorene iz rukometa i da postave neki sistem, na koji će se osloniti i onaj ko bude došao posle njihove vlade. Kažem otvoreno, ja ću raditi, dok oni budu tu! Ne verujem da oni koji hoće da sruše ovo što radi Marjanović, mogu da odrede bolje pravce od njega. Ne vidim da mogu da funkcionišem sa ovim momcima na ovakav način u nekom drugom sistemu, sa drugim čovekom.

Dragan Škrbić je istakao kandidaturu za predsednika Saveza. Tu su i braća Peruničić, itd.

- Ne verujem da oni baš žele da dođu. Znaju i oni da je ovde velika problematika, da su to strašni problemi. Kada bi uzeli rukomet sutra, na njihova pleća bi se svalila odgovornost naše budućnosti. Toga moraju da budu svesni. Lično ih podržavam kao sportiste. Podržavam i moje drugove iz generacije, koji su postali treneri i funkcioneri. Svaki sport treba da poželi da ljudi koji su bili u njemu, vrate mu na jedan pozitivan način. Verujem da oni žele da pomognu rukometu i da će se naći za njih mesto, ukoliko zaista žele da se upuste u ovu tešku borbu.

Opet se vraćamo na taj sukob dve trofejne generacije našeg rukometa koji tinja...

- Ne može se reći, a to je provejavalo iz nastupa tih momaka, da se loše radi. Pa dođite, da vidite šta se radi, pa onda recite, šta je to loše? Marjanović sve radi javno. Ono što znam, želimo da dobijemo EP 2012, da dobijemo kuću rukometa, sportski centar za naš rad. Želimo nešto što niko nikada ranije nije planirao, da se sredstva usmere za dobrobit rukometa. Ranije su išla u privatne džepove.

Zamislite da sedimo za ovim istim stolom u hotelu „M“, 9. januara 2012.godine. O čemu će pričati?

- Iskreno se nadam o uspesima reprezentacije Srbije, zbog čega sam tu. Kao igrač sam bio stalno željan da nešto stvaram. Nisam se zadovoljao onim što znam. Ostavio sam traga u svetskom rukometu. Kada sam se odlučio da budem trener, želeo sam i dalje da stvaram. Najveće bogatstvo nisu titule, već igrači koje ostavljam iza sebe i kojima trasiram put. Medalje su tu, neki ih put vidiš, ne vidiš, sa njima doživiš nešto u trenutku, ali ljudi su nešto drugo.

Verujete u rad na duže staze?

- Kada moj rad ne bude donosio rezultate, mene niko neće trebati da smenjuje. Sam ću se skloniti. Ako vidim da moj rad ne ide putem kojim sam naumio, niko me neće trpeti četiri godine. Neće niko trebati niko Cvetkovića da tera, on će se sam skloniti i pustiti nekog drugog. Nikada nisam bio takav i niti ću biti. Ono što narod ovde ne zna, mnogi nas hvale, o našim selekcijama se lepo priča. Svi su bili šokirani sa kojim smo igračima došli na Svetski kup! Napravili smo veliki rezultat protiv Rusa, a bili slabi za više. Nisu ljudi gledali naš konačni rezultat, već igru i videli su, dok ima snage, mi vodimo. To ljudi vide i dive nam se na potencijalu koji imamo. Oseća se i strah, zato što ga oni nemaju, ali ovde se to ne vidi, jer ljudi neće da shvate na pravi način ovo što se dešava. Cilj je da osposobimo veči broj igrača, jer mnogi igrači do 2012. godine neće biti ovde, ali do te smene, ne može da dođe sečom, već neosetno, prirodnim putem, gde će mladi igrač prevazići onog što je zašao u godine. To je jedini put stvaranja reprezentacije.