Zagorci su izmisli vino

Bio sam prvak u karateu i trenirao dugo godina...osvajao medalje u katama i borbama. Čak mi je trener bio jedan zastupnik saborski trenutni, član manjina(onda sam mislio da je Albanac..) . Sva sreća bio sam dobar i u trčanju, osobito sprintu i to mi je bila omiljena disciplina. 

Dobivena borba je ona koju si uspio izbjeći. Jednom iza gimnazije sam išao prema busnoj, mrak i naiđe par likova, jedan me gurne i valjda želio započeti fajt. Sam sam sebe iznenadio da čim me gurnuo sam dao vjetar u leđa i otrčao, ako sam sebe iznenadio možeš mislit koliko sam njih, još sa torbom na leđima. Mislim da su ostali u šoku, trčao sam kao Forrest Gump, samo je još faillo da se netko dere trči Arizine, trči...

Borba u ringu je sport, borba van ringa je primitivizam. 

Sad malo ozbiljnije. Prvi put se potuka s 12 godina, slomia momku nos. Sutradan njegov otac došao potuć se sa mnom. 

Split - grad slučaj!

Drugi put se potuka sa 17, meni slomilo nos. Nisan posla oca da izmlati mog batinaša.

3. put sam se skoro potuka sa 19, ali sam odlučia da je mudrije gurnit protivnika u more i pobić. To smatram svojom pobjedom.

4. put se potuka sa 22 ili 23 godine, nekog momka san dobro napuca. Njegov brat mi pritia pištoljem posli toga. Srića se tad još nije olako potezalo okidač po gradu.

5. put napuca sestrinog bivšeg momka. Usput sam ga bacia u rivu, to je bilo u vrime adventa. Mislim da se bidan smrza dok je naša izlaz iz mora.

Bome je i meni moja jednom arkadu razbila.

Kad sam je (napokon) namolio da mi donese led bacila ga je s vrata i zatvorila mi drugo oko.

Kad god to nekom ispricam svi se smiju i kazu - picko.

Mogu zamislit sta bi bilo da sam ja to njoj napravio u Hagu bi zavrsio i ne bi bilo pa slucajno je, ne zna hvatat, haha haha...