Ona duga putovanja,
dani rasuti u snijegu;
zar je srcu sve to trebalo da shvati?
Ovo mi more vise znaci.
Ti ce mi ljudi vise dati.

Oni gradovi daleki jos se dalji danas cine.
Niti zvijezde nisu bile tako sjajne.
Sume su pute svoje skrile,
a dvorci cuvali su tajne
i od nas.


Vracam se tu,
da ti kazem - ovo sunce nek mi sja.
Vracam se tu,
to su luke iz mog sna.
Vracam se tu,
na toj zemlji gradim dom.
Vracam se tu,
sve cu dijeliti sa njom.

Dok smo trazili svoj dio,
dio srece, dio snova,
dok smo slijedili te ljubavi iz bajke,
zvalo me more svake noci
i blage oci moje majke.

Mozda posli bismo dalje,
da se ne vratimo nikad,
ali dobro su nas cuvali ti lanci.
Za toplu obalu djetinjstva bili smo vezani ko camci,
zivot sav.  

Dobra večer pismo moja
Kao vino plemenita
Prija zore bilog dana
Dobra večer uzorita

Nosila si rodnoj grudi
Ovo tilo željno lada
Budila si moju dragu
Da donese ključe grada

O šibenska pismo tiha
Sve si rekla u dvi riči
Napila si žedne usne
Mogu na kraja svita ići

O šibenska pismo mila
Sve si bila i sve jesi
Lanterna mi noćas budi
Put mi kaži i ponesi

Rasulo se svud po svitu
To šibensko staro sime
Da se negdi u samoći
Spomene i tvoje ime

Pala si ka zlatna kiša
Natopila zemlju suvu
Da nam opet rodi pisma
O jubavi i o kruvu
 

Ko` mi to prosipa žuku, Slano i Ljutu na ranu
suza me dovoljno peče, u njoj sam gasila Grad.
Povit ću ranjenu ruku i zasjat će dragulj na dlanu
danas kad upale svijeće, molitva, prkos i jad.

Kad zazvone dubrovačka zvona
i objave svome puku mir
Sv. Vlaho skalat će se s trona
pa s oltara na Stradun u đir.

Kad zazvone stara gradska zvona
Konavoke, raznijet će ih pjev
ječat će od Čilipa do Stona
bar da načas stišaju sav gnjev.

Bit će u njihovom zvuku, Konavle moje i Župa
žubor i djetinja graja dok je kraj ognjišta muk.
Pružit će mjedenu ruku, pa ćemo krenuti skupa
Pridvorju zelenog raja, iz kog je izagnan puk.

Kad zazvone dubrovačka zvona....  

Toliko prelipi priča pričat si zna,
tu san upoznala svit, a bila san mala
i ne znan da l' san rekla ti fala,
za tajne ča san otkrila ja...

O, nono, nono, nono, dobri moj nono,
sve manje ljudi znan ča nalik su na te,
o, nono, nono, nono, dobri moj nono,
al' sriće o kojoj si priča i ljubavi za te
uvik znaj bit će u srcu mom.

Reka si, sićan se dobro i glasa tvog:
"Život je spleten od tuge i od veselja
i pamti, uvik puni smo želja,
al' malo se ostvari od tog"...  

Sa dragom kod četiri kantuna
kroz tihu varoš proći bi zna
Na rivu il' uz Donat stari
dok tiho, tiho sniva Zadar grad

Ali vrime neumorno ide
i ja sad moran na drugu stranu poć'
Da mi je sada sa mojom klapom
zapivat tiho za laku noć

Kalelarga, Kalelarga
Kalelarga moja radosti
tu san proveo najljepše dane
moje mladosti

Sa dragom kod četiri kantuna
kroz tihu varoš proci bi zna
Na rivu il' uz Donat stari
dok tiho, tiho sniva Zadar grad

Lipi moj grade uvik te se sitin
i pismu ovu poklanjam ti ja
Neka je mlados' zapiva s tobon
kada već ne mogu ja  

Pitaju me zašto pjevam o tom moru, buri, jugu
Govore mi kako sanjam obećanu zemlju drugu
Govore mi da se trgnem dok je vrijeme, dok se može
K'o da mogu isprat kiše onu davnu sol sa kože

Vidim jata onih istih ptica, istu zvijezdu previsoku
Opet živi stotinama lica, Dalmacija u mom oku
Znam da nije bila samo moja, možda sam u snu duboku,
Ali živi stotinama boja, Dalmacija u mom oku

Govore mi čemu priče, ljudi drugi život žive
Odvezane sve su barke i brodovi s tvoje rive,
Ali negdje zvona zvone i skidaju ljudi kape
Dok dječji plač se čuje sastaju se nove klape.
 

Prije jutra, ribari se bude
More zna njih, more zna te ljude
Prije jutra u zoru, s galebima na moru
Na postama, sunce, cekaju

Svako jutro parangale dizu
Vizitaju i vrsu i mrizu
A galebi cekaju, da i njima ca daju
U ribare oni viruju

Noc je mirna vali spavaju
Pod svitlom se ribe skupljaju
Spurtilon i ostima, dobit ce po kostima
Kad se smire, kad se, pridaju

U dubini mrize parangali
Na pucini bile se sinjali
Tiho kraju veslaju, malu barku guraju
A ribara ruke izdaju

Prije jutra umoran, ribar ceka novi dan
Dok svi ljudi spavaju, galebi se karaju

Lipa si zemjo moja
ma za me kruva nimaš
doli za mulon je leut
već jidra diže…

Zato mi vaja partit
di nikog svoga niman
ostavit vesla na žalu
i prazne mriže…

Zbogon tebi moje plavo more
nek te jubi galeb bili!
Zbogon klapo, zbogon lipe zore
kad smo skupa sritni bili!
Pivan ti pismu
ka suzu za kraj
pismu za oproštaj!
Pivan ti pismu
ka suzu za kraj
suzu za oproštaj!

Ostavjan jubav moju
o njoj mi piši mati
da li je usnila sriću
il za mnon pati.

Zbogon tebi moje plavo more
nek te jubi galeb bili!
Zbogon klapo, zbogon lipe zore
kad smo skupa sritni bili!

Rasula se bilin sviton
ova duša dalmatinska
pa je niko skupit neće
samo pisma kad poteće.
Gorka si zemljo moja,
ma za me druge nima…