Imam nekih priča pošto sam ih sve poznavao. Čak sam se i družio jedno vreme (kratko, Bogu hvala!) sa Bojanom ("Lepi" - svirao je bas gitaru) i Megi (koja se zabavljala sa mojim drugom, ime ne bih da mu spominjem). Firčija sam upoznao još u Beogradu, ali smo se mnogo više družili kada je i on došao u NY (živeo je sa Marinom Perazić, sa kojom ima dve kćerke).
Mladen je stvarno umro od raka pankreasa. Čak je u poslednjoj fazi života bio otputovao u Brazil i tamo proveo možda i najlepše dane u svom kratkom životu.
Bojan i Megi su na kraju stradali od AIDS-a, kao i mnogi iz te neke nazovi gradske ekipe koja se odjednom pojavila u Bgdu tačno na početku 1981. i svojim duhom, potom, uveliko obeležila duh grada kroz čitavu deceniju.
Dolazak 1990-ih već predstavlja početak kraja i to na mnogim nivoima. Ruši nam se država, koja je barem toj ekipi značila puno (niko od njih nije bio u naci duhu, svi su imali puno prijatelja u ostalim republikama i taj raspad im/nam je pao dosta teško, moram priznati). Potom, pad na ličnom planu. Anesteziranje od svega što te okružuje, a doupa nikad više u gradu i nikad nije bio jevtiniji! Strašna kombinacija od koje su mnogi na kraju i stradali.
Za neke druge priče bih mogao samo na OP. Otom-potom.
Inače, mislim da sam jednom već na nekom topicu napisao da ja tu svirku nikad nisam baš kapirao. Odnosno, već sam tada bio u nekom drugom fazonu što se muzike tiče. Ali, da sam uživao u žurevima skoro svako drugo veče i da smo se stvarno svi sjajno družili (uz česte medjusobne posete izmedju nas i zagrebačke ekipe) - to zauvek stoji. Bilo je to neverovatno dobro vreme u Beogradu.
Šteta...
[uredio NYC - 11. rujna 2007. u 01:25]