„Oluja“ U Beogradu

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: „ZBOG MLADIĆEVIH ZLOČINA U SREBRENICI I ŽEPI CIJENU ĆE PLAĆATI 12 MILIONA SRBA“

„Slobodna Bosna“ ekskluzivno objavljuje do sada zaštićene transkripte sa sjednica Vrhovnog savjeta odbrane SR Jugoslavije iz ljeta 1995. godine. Iz razgovora čelnih ljudi tadašnje države prepoznaje se konfuzija, nesnalaženje nakon stravičnog zločina u Srebrenici i poraza srpske paradržave u operaciji „Oluja“...

Operacija Oluja: „Kada je Ratko Mladić mogao uzeti muslimansku Srebrenicu i žepu, gde srpska noga sto godina nije kročila, pošteno je da i mi izgubimo Knin“

Desetine zapisnika sa sjednica Vrhovnog savjeta odbrane koje su godinama nosile oznaku službene tajne predstavljali su ključne dokaze protiv generala Momčila Perišića, načelnika Generalštaba VJ kojem se sudi u Haagu. Na sjednicama najvišeg državnog i vojnog vrha SR Jugoslavije tokom devedesetih razmatrane su veze i načini pomoći vojnim snagama bosanskih i krajiških Srba, paravojnim formacijama, raspravljalo se o slanju pripadnika JNA u BiH i Hrvatsku, kontaktima VSO-a i Ratka Mladića.

Sudsko vijeće u slučaju Perišić donijelo je prošlog mjeseca odluku da skine oznaku povjerljivosti Vrhovnog savjeta odbrane Jugoslavije s velikog broja sudskih dokaza i ostalih dokumenata - uključujući i zapisnike sa sastanaka VSO-a.

Podsjetimo da je u junu 2003. godine Tužilaštvo Haškog tribunala tražilo od Srbije da dostavi zapisnike sa sjednica Vrhovnog savjeta odbrane, kako bi se mogli koristiti na suđenju bivšem predsjedniku Srbije SlobodanuMiloševiću. Srbija je pristala, ali samo pod uslovom da se velikom broju tih zapisnika i ostalih dokumenata dodijeli oznaka tajnosti, jer bi njihovo objelodanjivanje, kako su naveli, moglo naškoditi interesima nacionalne sigurnosti ove zemlje.

Sudije Haškog tribunala su pristale na ovaj uslov i od tada je samo vrlo mali broj ljudi imao uvid u ove dokumente. Sve ovo se dešavalo prije presude Međunarodnog suda pravde u Hagu kojom je Srbija oslobođena direktne odgovornosti za genocid u Bosni i Hercegovini.

Mnogi analitičari smatrali su da je upravo tužba Bosne i Hercegovine protiv Srbije za genocid pred Međunarodnim sudom pravde bila glavni razlog zbog kojeg Srbija nije željela da zapisnici Vrhovnog savjeta odbrane postanu javni, jer se bojala da bi oni mogli predstavljati ključni dokaz u procesu protiv Srbije.

Bivši glavni tužilac u slučaju protiv Miloševića Geoffrey Nice bio je jedan od rijetkih koji su imali pristup svim zaštićenim dokumentima. Značaj ovih dokumenta on je ovako komentarisao:

„To je jako važno. Ovi dokumenti su neki od najznačajnijih koje smo tražili i dobili u slučaju protiv Miloševića. Oni su, naravno, bili u potpunosti dostupni sudijama, tužilaštvu i odbrani koji su radili na ovom slučaju. Ti dokumenti su bili važni jer se radi o zapisnicima sa sjednica Vrhovnog savjeta odbrane, na kojima je najčešće bio Milošević, potom Lilić i Bulatović, kao i komandant vojske i drugi visoki zvaničnici. Oni tačno pokazuju kako je Srbija podržavala ono što se dešavalo u Bosni, kako je pružana podrška vojsci bosanskih Srba i kakvu su ulogu u tome imale paravojne formacije. Ovi dokumenti pružaju mnogo potpuniji uvid u ono što se dešavalo, i da postoji mogućnost da bi odluka koju je Međunarodni sud pravde donio bila drugačija da su ovi dokumenti bili dostupni javnosti prije donošenja presude.”

Naš list prvi je došao u posjed ovih dokumenta koje će objaviti u narednih nekoliko brojeva. Istina je da oznaku povjerljivosti nosi još osam stenograma sa sjednica VSO-a, nekoliko vođenih tokom operacije na Srebrenicu i jedan tokom akcije Oluja. U prvom nastavku donosimo zapisnik sa prve sjednice VSO-a održane nakon operacije Oluja, 14. avgusta 1995. godine.

KNIN JE PAO BEZ ISPALJENOG METKA

Sjednicom je predsjedavao predsjednik SR Jugoslavije Zoran Lilić, a u radu sjednice, pored članova Vrhovnog savjeta odbrane, predsjednika Srbije Slobodana Miloševića i predsjednika Crne Gore Momira Bulatovića, učestvovali su i predsjednik Savezne vlade dr. Radoje Kontić, savezni ministar odbrane Pavle Bulatović, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general-pukovnik Momčilo Perišić i članovi Kolegijuma načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, komandanti vodova Vojske Jugoslavije i druge visoke vojne starješine: zamjenik načelnika Generalštaba VJ general-potpukovnik Blagoje Kovačević, komandant 1. armije general-potpukovnik Dragoljub Ojdanić, komandant 2. armije general-potpukovnik Božidar Babić, komandant 3. armije general-potpukovnik Dušan Samardžić, komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane general-potpukovnik Ljubiša Veličković, komandant Ratne mornarice, kontraadmiral Milan Zec, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za KOV general-potpukovnik Nedeljko ]opić, pomoćnik načelnika Generalštaba za RV i PVO general-major Mihajlo Vučinić, pomoćnik načelnika Generalštaba za ratnu mornaricu, kontraadmiral Vlade Nonković, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za pozadinu general-potpukovnik Ratomir Milovanović, pomoćnik načelnika Generalštaba VJ za popunu, mobilizaciju i sistemska pitanja general-potpukovnik Risto Matović, načelnik Uprave bezbjednosti G[ VJ general-potpukovnik Aleksandar Dimitrijević, načelnik II uprave Generalštaba VJ pukovnik Branko Krga, načelnik Uprave za informisanje i PPD G[ VJ general-major Slavko Krivošija, načelnik Uprave VOJ G[ VJ general-major Mihajlo žugić i general-major dr Slavoljub [ušić, sekretar Vrhovnog savjeta odbrane.

Sjednicu je otvorio Zoran Lilić, predsjednik SRJ, i dao riječ pukovniku Branku Krgi.

BRANKO KRGA: »Gospodo predsednici, izneo bih zaključke situacije. Uzrok brzog sloma Vojske Republike Srpske Krajine leži u činjenici što je političko rukovodstvo Republike Srpske Krajine u dužem vremenskom periodu bilo opeterećeno borbom za vlast, brzim bogaćenjem, tako da nije dovoljno pažnje posvećivalo pripremi zemlje i naroda za odbranu. Slabo je procenjivalo situaciju, nerazumno se odnosilo prema mirovnim inicijativama, slušajući rukovodstvo sa Pala i neke inostrane savetnike. Takvo stanje je veoma pogodovalo Hrvatskoj i njenim sponzorima koji su pre agresije na RSK intenzivno delovali na propagandnom i subverzivnom planu, što je imalo teške posledice na moral srpskih boraca i naroda.

Nije isključeno da je protiv Srba primenjeno i psihotronsko oružje, što je uticalo na borce da ne pružaju otpor. To, naravno nije rezultat pameti Hrvatske,već američkih i nemačkih stručnjaka.

Kao rezultat slabosti Srpske Krajine i dobrih priprema suprotne strane, operacija hrvatske vojske Oluja izvedena je tačno kako je planirano.

Posledica brzog poraza Vojske Krajine su promena balansa snaga na štetu Srba, gubitak srpskog etničkog prostora, porast agresivnosti hrvatske vojske i stavljanje Republike Srpske, pa i SRJ u novu i mnogo težu situaciju.

Pored 508 kvadratnih kilometara u Zapadnoj Slavoniji, RSK je izgubila glavninu teritorije, površinu od oko 14 hiljada kvadratnih kilometara. Time su Srbi sa tih prostora ostaloh bez ogromnih materijalnih vrednosti; iseljava se oko 250 hiljada ljudi, a srpski etnički prostor je potisnut prema istoku za 70 km. Na taj način srpski narod je doživeo nevođen egzodus.

Nastavak rata je i dalje vepma realan, pre svega što hrvatske snage ispoljavaju agresivne namere, posebno prema Istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu. Tu je hrvatska vojska grupisala snage jačine oko 35 hiljada ljudi i u mogućnosti je da krene u napad, praktično, svakog trenutka...»

General Blagoje Kovačević predložio je donošenje hitnih mjera. Između ostalog da se «koordinaranim mjerama državnih organa i Vojske Jugoslavije podigne sposobnost 11. korpusa i naroda u Zapadnom Sremu, Istočnoj Slavoniji i Baranji za samostalnu i uspešnu odbranu i nanošenje hrvatskoj vojsci neprihvatljivi gubitaka». Ovaj general je još zatražio da se izvrši «hitno reorganizovanje Srpske Vojske Krajine i težišno je pripremi i anagažuje za gerilsko ratovanje na izgubljenim prostorima RSK radi nanošenja gubitaka i stvaljanja do znanja međunarodnoj zajednici da je to srpska zemlja i da narodi sa tog prostora ne prihvataju politiku svršenog čina».

Nakon što je general Aleksandar Dimitrijević iznio viđenje bezbjednosne situacije u SRJ, riječ je uzeo predsjednik Srbije Slobodan Milošević.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ: «Ja bih vas upoznao sa nekim našim aktivnostima i sa tim kako na ta pitanja gledaju oni na koje u ovom trenutku jedino možemo da računamo van SR Jugoslavije. Kao što znate, ja sam imao vrlo detaljne razgovore sa ruskim rukovodstvom i predsednikom Rusije. Tu smo dobili veliku podršku. Vi ste videli, da je probijena, što bi rekao Veličković, 'zvučna barijera', jer je sam Jelcin izašao pred javnost sa svojom obavezom za koju smo se dogovorili tokom razgovora da će, ukoliko se ne obezbedi mirno rešenje, odnosno pitanje sankcija protiv Jugoslavije, Rusija jenostrano izaći iz režima sankcija. Posle dva dana njihov Parlament je doneo poznatu odluku o ukidanju sankcija. Osnovno pitanje koje su oni postavili na svim nivoima, bilo je: hoćemo li mi sigurno istrajati u politici mira, jer je to osnovni argument Rusije da nam pruži svaku pomoć, uključujući i određene aktivnosti u pružanju vojne pomoći.

Ja moram da kažem svoj lični utisak. Koliko god se Jelcin ovde kritikovao, on je napravio korak napred, čak u uslovima u kojima je Kozirjev, pred mojim očima, upozoravao da ne bi mogao to da kaže zbog međunarodne zajednice. On je i drugi put rekao: „ Ne , to tako ne može, imamo da uradimo kako Milošević traži. Drugog puta nema!“ To je za nas od ogromnog značaja.

Što se Amerike tiče, imam pouzdane informacija da je Klinton naložio mirno rešenje... Imamo takođe, pouzdane podatke, pored toga što su meni lično doneli pismo Vašingtona, da su kategorično i najoštrije upozorili Hrvatsku da ne ide u bilo kakve vojne aktivnosti prema Istočnoj Slavoniji. Uz to imamo i od Hrvata te poruke.

Tačno je kako je rečeno na početku – da je među uzrocima hrvatske agresije podrška SAD i Njemačke, ali tačno je samo uslovno. Jer, tačno je, ako se „odseče parče“ vremena od trenutka kada su počeli agresiju. Mi ne možemo vanvremenski da tumačimo političke tokove. Jer, to se dogodilo posle rezolutnog odbijanja mirovnih planova od strane rukovodstva Republike Srpske, odnosno mirovnih planova koje su podržale i SAD i Njemačka. Prema tome, da je u bilo kom trenutku došlo do prihvatanja tih mirovnih planova, ne bi se mogla uopšte postaviti podrška Njemačke i SAD hrvatskoj agresiji na RSK.

NEĆEMO JOŠ KARADŽIĆA PROGLASITI LUDIM

Uostalom, ja bih vas podsetio - ne želim sebe da citiram, ali pre više od godinu dana upravo sam upozorio javno da će odbijanje najviše dovesti u opasnost bezbednost Krajine. Sve naše prognoze i upozorenja su se, na žalost, pokazala tačnim. Niko ne bi bio srećniji od nas da su nas događaji demantovali. Pre nekoliko meseci sam pitao Mladića: Dobro, Ratko, sad mi reci, šta je rezultat odbijanja Plana? Da li ste osvojili teritorije? Kaže: Nismo, nego smo izgubili. Pitam ga – Imate li gubitaka?, a on kaže Imamo velike gubitke!. Kakav je, dakle, rezultat? Rezultata je negativan! Kad sam ga pitao 'što se ide u negativan rezultat', on samo slegne ramenima!

Zato, posebno ističem onaj deo zaključka iz izlaganja generala Kovačevića, koji je ključan za buduće naše ponašanje, gde je on, otprilike rekao: vezati svaku pomoć njima za prihvatanje mirovnog plana! Mi tu ne treba za sebe da izigravamo neke patriote, koji podgrevaju njihove potpuno nerealne ambicije, da bi kasnije ceh plaćao ceo narod!

Momo (Momčilo Perišić, op.a.) se dobro seća mog razgovora sa Mladićem prilikom napada na žepu i Srebrenicu. Ja sam onda rekao: „Ratko, ti sada meriš vojničku cenu tog uspeha. Vojnička cena je pet mrtvih, 20 ranjenih, jedno uništeno vozilo itd. To je mnogo jeftino. A politička cena može da bude milion puta veća, jer će se sutra ticati interesa 12 miliona ljudi!“

Na žalost to je jedna desinhronizacija u vojnim postupcima prema političkim postupcima, koji su morali da budu bolje sinhronizovani.

Oni zauzimaju žepu, gde srpska noga nikad nije kročila – od rata naovamo ako je došao neki trgovac Srbin, jer to je muslimanska enklava 100 godina. Odatle se tera 40 hiljada izbeglica, to je zaštićena zona UN - to se toleriše, ali kada se to isto uradi sa srpskom teritorijom koja je, takođe, zaštićena zona, onda kažemo da to nije principijelno!

Na žalost neprincipijelnost i kršenje elementarnih pravila na jednoj strani, izazove alibi „kart blanš“ (odriješene ruke,op. a.) za slično ponašanje na drugoj strani i u politici se to dovodi u ravnotežu. Sviđalo se to nama ili ne, politička percepcija stvari, kako u Savetu bezbednosti tako i na drugim nivoima, je materijalna činjenica. Mi možemo samo da žalimo što je činjenica takva, ali na žalost, bez mogućnosti da na nju utičemo.

Ja i danas mislim da je ključ u rukama vojnog vrha Republike Srpske. Ja, predsednik Lilić, predsednik Bulatović, Kontić i Perišić ćemo sada razgovarati sa par članova vojnog rukovodstva Republike Srpske. Jer, očigledno je da je tamo političko rukovodstvo izgubilo kredibilitet. Posle ovog pokušaja Karadžića da skine Mladića, a dobijanja podrške Mladića od kompletnog vojnog sasatava u Republici Srpskoj, postoji mogućnost da se ide na mirovnu opciju, čak i da ne tražimo nikakvo smenjivanje Karadžića, ili da ga proglasimo ovakvim ili onakvim.

Siguran sam da bi međunarodna zajednica prihvatila Mladićev potpis kao valjan na svakom mirovnom dokumentu, bez obzira da li to rukovodstvo, kome „noge vise u vazduhu“, nešto na tome rešava ili ne.

Prema tome, ja vas molim kao kolege tih ljudi, da ispoljite svoj maksimalan uticaj u njihovom uozbiljivanju, da shvate da je apsolutno nemoguće da ratuju protiv celog sveta i kompletnog NATO pakta, sa vojničkim izgledom na uspeh. Ko ima takve sulude ideje, morao bi da shvati da to treba da plati ceo narod.

Kratko ću reći šta je scenario. Scenario je da se bilo kakvim delovanjem unutrašnjih i spoljnih faktora uvuče u rat Jugoslavija. Time bi NATO legitimizovao tvrdnju da je Jugoslavija faktor agresije na Balkanu. Jer UN i NATO pakt kažu: „one su priznate države, to je agresija na teritoriju druge države“. Uostalom, mi smo 1992. godine doneli Ustav. Mi smo javno saopštili deklaraciju Savezne Skupštine: „ SRJ nema teritorijalne pretenzije van svojih granica“ - a naše su granice jasne. 
Prema tome uvlačenjem Jugoslavije u rat, naši neprijatelji, a među njima brojim i one militantne snage u tim državama, bio bi stvoren alibi: „evo legitimacije da je Jugoslavija agresor“ i onda se nameće iračka šema. Vi znate šta je iračka šema – taj agresor mora da se kazni kao kada je Irak ušao u Kuvajt. Onda se polupa Jugoslavija!

(zanimljivo u svezi postavljanje teze od strane nekih kako Srbija nije intervenirala jer je Milosevic prodao krajiske Srbe, i da je sve to dogovoreno u Karadjordjevu! op.a.)

Mislim da će Veličković potvrditi da naša protivvazdušna odbrana nije u stanju da spreči masovne udare NATO pakta na našu teritoriju, na sve strateške, komunikacijske, energetske objekte i svaka druga čvorišta. Kada bismo izveli samoubilački akciju protiv celog NATO pakta, bili bi nam dikatirani uslovi mira, pa bi rekli: „taj agresor mora da bude i politički kažnjen, a to znači da mu se uzme Vojvodina, da mu se uzme Sandžak, da mu se uzme Boka, da mu se uzme Kosovo!“ Od ostatka jada bi se napravila neka marionetska državica koja ne bi mogla da opstane, jer bi to jedva dočekali.

Prema tome, ja vas molim da kao patriote ove zemlje, kao ozbiljni i odgovorni ljudi na najvišim vojnim funkcijama, to odmah i do kraja sasečete u korenu! Ne treba da slušamo te idiotluke o svemu tome.

Ne bih govorio o jednoj poražavajućoj i ponižavajućoj situaciji - da je sva pomoć koju je dobila Republika Srpska Krajina, praktično, završila kao naoružavanje hrvatske vojske!

Zamislite vi taj apsurd: na jednoj strani, odbija se mirovni plan, a na drugoj strani, odbija se da se brani!?

Vi ste najstručniji deo ove naše Vojske, kao što znate, tamo je palo naređenje da svi izađu iz Krajine istog dana, bez čak stvorenog kontakta sa hrvatskom vojskom na najvećem delu fronta. Da smo tog dana napravili idiotsku glupost da im pomognemo, ko bi to stigao do Knina do večeri da im pomogne?! Pa, tamo ne bi moglo da se stigne do njihovih kolona kolima su zakrčili sve puteve u bežaniji zajedno sa stanovništvom. Više su izginuli u bežaniji sa stanovništvom nego što bi izginuli držeći linije. To je apsurdna situacija!

VUKOVAR SMO NAPADALI SVIM SILAMA

Pitanje je ko je zaista donio odluku da krajiško rukovodstvo napusti Krajinu? Takva odluka u uslovima kada su imali sve uslove da se brane, bude doneta koja izazove egzodus. Sada to treba da bude razlog da Jugoslavija jurne tamo da brani te teritorije sa kojih su oni utekli kao zečevi?!

Molim vas, šest hiljada Hrvata je branilo Vukovar pola godine; napadala je cela Prva armija, vazduhoplovstvo, čudo, sva sila koju je imala JNA, a oni nisu odbranili Knin, kojem se može prići samo iz tri pravca; nisu ga mogli braniti ni 12 sati!? Čim je prestala artiljerijska priprema u sedam uveče, oni su naredili - bežaniju! Sad mi treba da se uvlačimo u jednu situaciju, kako je, nama stalo više do te teritorije nego onima koji su na njoj imali sve uslove da se brane, a odlučili su da „hrabro“ svi pobegnu!

Međutim to su marginalije, i mi ne trebamo u to da ulazimo. Ja neću da zamagljujem ove glavne, suštinske činjenice. Zato, kažem naša politika jeste da se sačuva mir i da se kriza mora rešavati mirnim putem. (...) ali vidite šta je tu problem, imate u Hercegovačkom korpusu ljude koji se ponašaju krajnje neodgovorno. Šta vojnički imate od granatiranja Dubrovnika, osim izazivanja besa celog sveta, u vojničkom smislu nemate nikakve koristi. Čujem jutros da padaju granate na toj teritoriji, a tu se neke njihove instalacije za navodnjavanje... Molim vas, kažite tamo vašim „usijanim glavama“ da Vojska Jugoslavije ima ustavnu odgovornost da brani teritoriju SRJ, a nema ustavno pravo da izlazi sa svoje teritorije i da će takav potez biti shvaćen kao akt samovolje i kriminala.

Ja se nadam da ćemo danas u razgovorima sa predstavnicima vrha Vojske RS uspeti da se dogovorimo, ako su u stanju da to kontrolišu. Imamo informaciju, hiljadu puta potvrđenu - da su Amerikanci tražili od Izetbegovića da smiri ofanzivu na Srbobran, iako je on njima odgovorio, da je u Srbobranu, odnosno u Donjem Vakufu bilo 90 odsto muslimaksog stanovništva i da on ima legitimno pravo da samo u okvirima teritorije federacije vodi vojne akcije. On je obećao i tu ofanzivu da smanji da bi mogli da idu napred sa ovom inicijativom. Oni su mu rekli: «Ako vi budete destabilizovali naše pokušaje svojim ofanzivama, mi ćemo onda morati da kažemo da vas sutra nećemo podržati“.

Prema tome ja verujem da će američka inicijativa, otprilike, biti sledeća: Da poprave mape, da daju istočne enklave i da prošire koridor, a da oni daju delove Sarajeva, bez kojih Sarajevo nije upotrebljivo za Muslimane, jer je Sarajevo zagušeno. Sarajevo sada nema komunikaciju ni sa Tuzlom, ni sa Zenicom. Ne može Izetbegović da ima državu tamo ako nema kopnenu vezu, Sarajevo sa Tuzlom i Zenicom – ne može da leti preko srpskih teritorija. Prema tome oni će insistirati na tom reciprocitetu za istočne enklave i proširenje koridora.

Mislim da u tim okolnostima ima ponovo da se prihvati plan Kontakt grupe. Jer, ideja vojnog vrha Republike Srpske „da se mora zadržati ono što je – kako Mladić kaže, „srpski vojnik svojom puškom stekao“, neprihvatljiva je i sa moralnog stanovišta.

Molim vas, treba da imate u vidu koliko imate srpskog stanovništva u bivšoj Bosni i Hercegovini, to je jedna trećina. Ponuđena joj je polovina teritorije. Ne može niko određivati da međunarodna zajednica prihvati da dve trećine stanovništva koje čine muslimani i Hrvati ostane na trideset odsto teritorije. To nije logika običnog rata. U klasičnom ratu, kada su bili Nemci i Austrijanci, pobede Nemci Austrijance, oni se vrate u Nemačku i Austriju, ili Turci vrate su u Tursku. Ali muslimani i Hrvati iz Bosne i Hercegovine ne mogu da se vrate nigde – moraju da ostanu na tim prostorima! Prema tome, moraju da imaju svoj deo.

Prema tome, uslovi su da se prihvati mirovni plan, da se razreši bosanski čvor i da se shvati da maksimističke ambicije razbijaju narodu glavu. Ono što je najvažnije u tome – narod ne želi rat!

Mislim da u tom pravcu moramo da delujemo. Za vas mora biti kao „stena“ zadatak: Ni po koju cenu, ni po kakvom postupku se ne sme dozvoliti da se Jugoslavija umeša u rat. To je ono što sam imao da vam kažem i što bi trebalo da imate u vidu kao ljudi na najodgovornijim funkcijama“.

Na kraju sastanka general Perišić je zamolio Vrhovni savjet odbrane da neposredna ratna opasnost bude proglašena momentom napada na rubna područja SR Jugoslavije. On je ocijenio da raspoložive vojne snage nisu dovoljne da „odvrate agresore ako se oni drznu na to i ako zaista ugroze našu teritoriju». Upozorio je da se ne može čekati da agresija na SRJ započne pa da se tek onda poduzimaju određene mjere zbog toga je predložio da se vojni rok produži za 30 dana, što je po njegovom mišljenju mnogo jeftinije nego da pozovu deset hiljada rezervista.