Ponovo sam se od srca nasmejao odgledavši Shonetovu fotku... Pa se setih kako smo, pre par godina, sestra i ja bunarili po starim kućnim filmovima koji su svi bili proizvedeni u "Super 8" formatu. A to je za današnju omladinu nešto kao priča o Starom Egiptu, ili, čak, T-Rexu! Jebateled, to je bilo PRE video kamera i PRE ZVUKA!
Sećam se, na jednom od tih 3-minutnih filmova, ja se pojavljujem kao 7-godišnji klinac, kod Ćaleta u firmi, da - sa ostalim klincima od zaposlenih - primim paket od Deda Mraza. Naravno, ne može to tek tako, nego moraš i nešto da odrecituješ, otpevaš, iskenjaš... Kao, da "zaslužiš" poklon (koje maltretiranje, ali, hajde...).
E, koji je to trip bio! Dakle, gledamo mi "film" (klasična "kućna produkcija"... drhti kamera, iznenadni rezovi, nema zvuka...) i vidimo mene kako stojim pored Deda Mraza i pevam (pretpostavljam, iz sveg glasa), "
Partizan sam, tim se dičim..."
. To je bila jedna od prvih pesmica koje sam naučio u 1. razredu OŠ "Isidora Sekulić", pa kad me je Deda Mraz pitao, "a šta ćeš ti sad nama da prikažeš?", ja sam imao spreman odgovor! Naravno, dobio sam i poklon - "šah komplet".
Posle mi dugo nije bilo jasno zašto moja familija, a pogotovo baba, nisu baš bili oduševljeni mojim nastupom pred Deda Mrazom... Negde oko 7-8 razreda OŠ sam konačno ukapirao da je reč "partizan" kod nekih izazivala ponos, a kod drugih - ospice. Moja familija je bila u ovom drugom "sektoru".
E, koje ludlo gledati te stare filmove i fotke! Unatoč tome što se već godinama nit' slikam nit' fotografišem (Nekako mi budalasto...). Uopšte nije loše zezanje.
[uredio NYC - 24. rujna 2009. u 22:07]