Odgovor: Zašto bi "MORALA biti dva singulariteta" ? Dakle, ovo si u pravu - Budizam "se odriče i tih koncepata". Ne priznaju ni "početak" ni "Kraj" (velikim slovima). Postoji samo proces, večiti, neraskidivi, bez početka i kraja. Ako bolje razmisliš, shvatićeš da ova "teorija" nije nimalo inferiorna u odnosu na teoriju koja veruje u početak i kraj. Može i vako, a i nako...To što smo ti i ja rodjeni i odgojeni u zapadnom duhu gde sve mora da ima nekakav početak i nekakav kraj ne znači da je to pravovernije tumačenje "stvarnosti". 

Da sad ja tebi postavim kontrapitanje: Gde je "kraj" vasione? Ako već veruješ ili verujemo u samu ideju "kraja"... A ako prihvatimo ideju "beskonačnosti", onda ne bi trebalo da nam predstavlja nekakav problem ideja "bespočetnosti".

Glede ovog drugog pitanja, "otkud mi ovde i zašto" - odgovor budizma na to je prilično šokantan za nas zapadnjake, ali sasvim logički dosledan u okviru njihovog sistema, odn. temeljnih aksioma. 

Za ovo bi mi trebalo nekih 10ak stranica minimum, no svejedno, pokušaću da dam kakav takav "rezime". Dakle, otkud mi ovde? Pa, zato što smo mi (kao i svaki drugi oblik "života") produkt apriorne i užasno dominantne želje za životom, iliti nagona za opstanak. Taj nagon je UZROK našeg "postojanja"... ne bi ni ti ni ja ovde bili da naši roditelji nisu podlegli nagonom za seksom (moram da budem brutalan). A otkud u njima taj nagon? I u njihovim roditeljima? I u roditeljima njihovih roditelja? Znači "to" je nešto što je veće i statrije od svih nas pojedinačno. Taj nagon je već tu čim se rodimo. Nagon za životom, za nekakvim trajanjem i opstankom. Ali, on je po budistima proizvod (posledica) onog POGREŠNOG verovanja u EGO. Čim počneš da veruješ u taj EGO, onda polako, ali sigurno postaješ ROB egocentrične filozofije i razmišljanja. Štaviše, ovde se ne radi nužno o nekakvom racionalnom verovanju; to je NAGON. Kako ga ti objašnjavaš? Kako to da svako novorodjenče plače, cvili, traži sisu - odn. HRANU, koja će mu omogućiti da TRAJE, odn. nastavi da živi? U njem nema nikakve svesti još, a već "zna" šta mu treba! Odakle to? Kako? E, pa to je sve taj EGO, ego kao nekakav monstrum-  em je falš (nepostojeći) em non stop traži zadovoljenje... drugim rečima, ego je kao nekakva glad iz koje se javlja želja, tj. pohlepa... Za čim? Pa, za svim onim stvarima i ugodjajima koji tom egu prijaju - hrana, seks, materijalna zadovoljstva, posesivnost (posedovanje)... kao jedna neumoljiva zverina, taj ego nas tera da mu stalno ugadjamo, da ga hranimo, da ga zadovoljavamo.... a on, pošto je NEZASITAN, uvek traži još, još još još.... on bi da ŽIVI VEČNO, da nema smrti ni bolesti ni gubitka bilo čega... Kapiraš? Taj ego upravo u takvim "zadovoljavanjima" sam sebi dokazuje da je stvaran, da postoji. Ali, to je sve varka. Teška, opasna i duboka. Niti "on" postoji, niti ima ikakve šanse da ga zadovoljimo i da se on onda konačno "smiri". Opaka spirala... uvek jedno te isto, a u samom startu osudjeno na propast, odn, SMRT. Odn. KRAJ. 

Jer ego je samo fikcija, LAŽ (ali mnogo moćna i manipulativna, pa tako vlada glavama milijarde ljudi!) - sve se na kraju završi tim propadanjem. Bolest, smrt, nestajanje... Opaaa! Šta ćemo sad, Mr. Ego? Kud nestade, leba ti? A, otišao si u "Raj"!!! ma, nemoj, molim te!!! Pa nismo deca, BRE! 

Znači, Ego i sve ono što proizilazi iz verovanja u njegovo "postojanje" je jedna teška zabluda, a u samom središtu te zablude je ono što zovemo životom. Rezime: verovanje u ego je u stvari podvladjivanje tom užasnom nagonu za životom, a sve to je rezultat (posledica) veeeelike zablude iliti greške (ne u koracima!). Da se vratim na početak mog odgovora: rekoh, njihov (budistički) pogled na život je šokantan za nas. Sad se vidi i zašto (nadam se). Jer po njima, život je GREŠKA, rezultat teške ZABLUDE. A iz te greške se onda radjaju i svi naši problemi "na ovom svetu" iliti ono što oni zovu "patnjom" (suffering). Radjanje je patnja, bolest je patnja, odlazak voljene osobe je patnja, glad je patnja, smrt je najveća patnja... i sve to je neizbežno, ako naravno, pristanemo da i dalje robujemo tom užasnom Nagonu za životom koji nam je ugradjen u samo biće još i pre rodjenja! 

Šta nam je onda činiti? Ovaj odgovor ostavljam za tvoje poslednje pitanje (vidi dole!)

Kauboj #2: A drugo, je li budizam onda deterministička filozofija?  Ako je sve isprogramirano, uključujući i automate koji svi "mi" jesmo, onda se točno zna što će biti sljedeće i prije nego to bude... barem je tako kod kompjutera.  Ili drugim riječima, kako da ja taj budistički nihilizam prevedem u neke praktične životne odgovore, tipa, "a što je, dakle, činiti"?  Ne mislim sad naravno na banalnosti tipa šta da jedem za večeru, nego, ono, big picture...

Odgovor: Deterministička samo u smislu "ako ovo - onda ono". Ali, ne zaboravi da je tu prva reč, AKO. Znači sve je otvoreno. Ja mogu u ovom trenutku odlučiti da uradim mali milion različitih stvari... i sve one proističu iz mog prethodnog iskustva. 

Kauboj #3: I treće, da se vratimo na koncept "sebe" - nije li reinkarnacija jedna od glavnih stupova te filozofije?  Ili sam nešto pomiješao....  No ako nisam, eto pitanja - "što" se to dakle reinkarniralo, i gdje je bilo između ovozemaljskih života?  Mislim, ako nema "duše", "ega", ili kako već "to" nazvati - kako onda može biti reinkarnacije?

Odgovor: Reinkarnacija JESTE jedan od glavnih stupova "te" filozofije. Tačno, budisti, kao i hinudisti, veruju u reinkarnaciju. ALI, postoji BITNA razlika!!!!  Budisti gledaju na reinkarnaciju kao na ZLO (pa samim tim i na život uopšte!!!). Drugo, reinkarnacija je za njih upravo dokaz teorije o "Nagonu za životom". Taj nagon je postojao pre nego smo ti i ja rodjeni, on će nastaviti da traje i kada naša tela više ne budu "živuća"... I nastaviće da stvara nove oblike života. Ne zaboravi, taj nagon je ogroman, nezasitan... On samo šiba dalje, stvara nove živote, nove Borise i Dejane, nove provokatore (!!!) ... zabole njega što iza sebe redovno ostavlja pustoš, tj. bolest, smrt i raspadanje... 

E, ZATO budisti smatraju da je najveći zadatak svakog mislećeg bića da se IZBAVI iz tog samoobnavljajućeg ciklusa ponovnog radjanja (i ponovne smrti + ponovnog raspadanja)!!!!!! Dakle, (sad ubaciti fanfare!!!) stižemo do KRAJNJEG saznanja o životu: NE TREBA SE PONOVO RADJATI! Život je ZLO i teška ZABLUDA!!! Treba PREKINUTI lanac reinkarnacije, jer je on zasnovan na nagonu za životom koji je lažan, iluzoran, pogrešan. Ne kažu oni da je ovo pod obavezno. Jednostavno, imaš izbor: ili ćeš nastaviti da budeš pijun u igri superiornog (i podlog! - ovo sam ja ubacio)  Nagona za opstankom (tzv. Ego), ili ćeš uraditi nešto radikalno, a to je IZBAVLJENJE iz tog suludog procesa!!!

Naravno, sad sledi pitanje, a kako bi oni da se izbave iz tog usuda? E, to je za sledećih 10 stranica!