Mark, naravno da ne tvrdim da je Zvezda bila klub klasnih neprijatelja. Moras biti svestan konteksta. I jedne i druge osnovali su komunisti (uostalom, ko je drugi i mogao bilo sta da osniva u to vreme?) samo je razlika u tome sto je jedne osnovala vojska kao armijski, reprezentativni klub, sportski izlog nove drzave i novog rezima, a druge gradska omladina i udruzenje studenata. I naravno da su u Zvezdinoj upravi sedeli partijci sve vreme a ne Dragoslav Mihailovic, Borislav Pekic i drugi disidenti. Stvar je u tome sto je ceo Beograd krenuo da navija za Zvezdu kao mnogo prihvatljiviji izbor. Taj i takav Beograd, (odnosno njegovi ostaci koji su preziveli bombardovanje, okupaciju, Sajmiste, ibermense, "oslobodjenje", azijatske horde, Sremski front...), tacnije gradjanska klasa koja je tih godina nemilosrdno unistavana, je sa itekakvim razlogom bila nepoverljiva prema novom rezimu. A najveci deo tih ljudi bili su po definiciji "klasni neprijatelji" odnosno "nepostena inteligencija" (zanatlije, trgovci, cinovnici, studenti, glumci, gradska manguparija). Za razliku od Partizana kojeg su vodili generali sa Dedinja (i to uglavnom iz Crne Gore, Bosne ili Hrvatske) i koji su dovodili najbolje igrace iz cele Jugoslavije, Zvezdom su rukovodili drugorazredni i trecerazredni srbijanski partijski kadrovi, ljudi koje je izbacivala komunisticka kadrovska vrteska, osim Zujovica i kasnije Bugarcica ja zaista ne znam da je tu sedeo neki teskas iz prvih esalona partije (toga ce biti kasnije, od kraja sezdesetih, kada za Krcunom i srpskom udbom ulaze direktori Ineksa, Geneksa, Centroproma i ostali policijsko-privredni sljam iz restorana Madera na Tasmajdanu). Za Zvezdu su igrali lokalni klinci, Beograd i okolina, predvodjeni prvom i do dana danasnjeg najvecom Zvezdinom legendom, cika-Rajkom. I u takvoj situaciji uopste ne cudi zasto je tih prvih decenija na poluraspadnutim drvenim tribinama stadiona Jugoslavije bila osiromasena i desetkovana gradska kulturna i intelektualna elita, i sto  je na tribinama za ono vreme svemirskog betonskog objekta preovladavala sivomaslinasta boja. Pokojni Tirnanic je to u "Beogradu za pocetnike" kratko ali efektno opisao na sledeci nacin: "Ako vec ne mogu da slavim krsnu slavu, mogu da navijam za Crvenu Zvezdu". Tek nesto kasnije se fenomen Zvezde prosirio van Beograda a zatim i po vecem delu bivse Jugoslavije, i za nju pocinju da navijaju ljudi iz raznih socijalnih slojeva, iz razlicitih urbanih i ruralnih sredina, cak i ljudi razlicitih nacionalnosti (Zvezda je imala neverovatnu popularnost u Bosni, i to ne samo medju Srbima, ili Makedoniji). Ipak, ona prva, najmanja ali najvaznija navijacka baza bio je preziveli posleratni gradjanski Beograd, a neki poslednji proplamsaji tog duha ponekada su jos vidljivi na zapadnoj tribini stadiona, zbog cega mi je licno klub jos i drazi.

I na samom kraju, ne rece mi, kako je to Hajduk mogao uredno da gazi lickog medu, a Dinamo ne?